Влада Србије, у свим својим инкарнацијама од 2013, нашла се у погрешно време на погрешном месту, када су рачуни катастрофалне економске политике српских реформатора стигли на наплату. Србија је по свим економским показатељима прикована за европско дно. Те базне економске чињенице се не могу променити френетичном пропагандном кампањом и спиновањем које је прешло границе доброг укуса
Пише: Небојша Катић
Влада Србије импресионирана је сопственим економским резултатима. Потврда фантастичних успеха стигла је и од првог човека Републичког завода за статистику (РЗС) који тврди да су економски резултати у 2016. најбољи у последњих 25 година. Дирљива је подршка коју државни службеник даје свом послодавцу, мада су нејасни критеријуми по којима је 2016. проглашена најбољом у последњих четврт века. Чудан је несклад између величанствених похвала српској економији и елементарних статистичких чињеница.
Раст БДП-а и где је Србија данас
Бруто домаћи производ Србије, као стандардна мера економског успеха, не даје повода за усхићење. Реални раст домаће економије у 2016. по првим проценама износи скромних 2,7%. То је висока стопа раста за развијене економије, али је веома скромна за државе са ниским БДП-ом као базом за обрачун.
У 2016. у региону су само Хрватска и Македонија, са стопама од око 2%, имале нижи раст од српског. (По категоризацији ММФ-а, регион коме Србија припада броји 11 држава и Косово.) Поглед на последње четири године даје још мрачнију слику – просечна стопа раста српске економије била је на нивоу од око 1% годишње, и ако се изузме Хрватска, то је најнижа просечна стопа у региону.
Ситуација није боља ни када се Србија упоређује са собом. Просечна годишња стопа раста БДП-а од 2001. до 2009. износила је око 5,9%. Када се у обрачун укључи и катастрофални период 2009–2012, просек за 2001–2012. је око 3,7%.
Ако се БДП мери по глави становника, Србија је на дну региона и само Албанија и Босна и Херцеговина заостају за њом. Српски БДП по глави становника је нижи од хрватског за 37 процената, од бугарског за 29 процената и од румунског за 36 процената. Ако би се Србија развијала по стопи која би била континуирано већа од оне у Бугарској и Хрватској за два процентна поена годишње, тада би се српски БДП (по глави) изједначио са бугарским за око 18, а са хрватским за око 23 године.
Плате и пензије
Из угла просечних грађана, још је мање разлога за усхићење. Просечна плата у 2016. је 369 евра (просек закључно са новембром) и маргинално је виша него 2015, али је нижа него 2013. или 2014.
Пензије такође опадају из године у годину, и у 2016. ће бити на нивоу од око 190 евра. Једнократна помоћ пензионерима ће поправити просек али неће променити чињеницу да ће управо пензионери поднети највећи удар буџетског прилагођавања у годинама које долазе.
Пад куповне моћи грађана ублажен је трошењем уштеђевине, што је имало за последицу драстично успорен раст стопе штедње у последње четири године. Други начин на који грађани подижу своју потрошњу су готовински кредити. У амбијенту стагнантне кредитне активности, само готовински кредити бележе велики раст. У последњих 12 месеци дугови по овом основу порасли су за око 25%. Стагнација личних примања уз истовремени раст задуживања по основу готовинских кредита опасна је комбинација.
Одакле онда оптимизам којим влада и њени службеници немилице засипају јавни простор?
Запосленост и незапосленост
Влада инсистира на одличним резултатима када је у питању раст запослености и пад незапослености.
Усвојени међународни метод статистичког праћења запослености почива на анкетама. На бази репрезентативног статистичког узорка и на бази изјава анкетираних лица, добијају се подаци о кретању запослености. Методологија је великодушна у начину на који третира запосленост – свако ко ради бар један сат недељно и за то добија надокнаду, сматра се запосленим.
Када се погледају резултати последње анкете, Србија бележи спектакуларан пад незапослености – са 19% у првом кварталу, на 13,8% у трећем кварталу. (Трећи квартал је, због сезонских радова у пољопривреди, у правилу квартал са најнижом стопом незапослености.) Али далеко највећи допринос поправљању слике запослености везан је за раст неформалне запослености. Методологија и начин прикупљања података мењали су се последњих година, што онемогућава да се подаци за период 2008–2013. упоређују са годинама које следе.
Када је реч о праћењу формалне запослености, и овде је немогуће поуздано упоређивати податке у дужим временским серијама. Укидањем Службе друштвеног књиговодства, српски реформатори су темељно разорили и велики део статистичког система. Тек 2015. статистика је успела да успостави ред у праћењу формалне запослености. Због овог кашњења, РЗС констатује да статистичке „резултате не треба посматрати као апсолутне и прецизне, већ само као индикативне“.
Смисао овог методолошког подсећања је да укаже на проблематичну поузданост статистике запослености, што отвара простор да се подаци интерпретирају са доста слободе.
Буџетски дефицит и јавни дуг
Србија је фокус свог економског успеха усмерила ка буџету, а смањивање дефицита постало је апсолутни приоритет економске политике. Реч је о приоритету који је наметнуо ММФ, којим се интереси кредитора стављају испред интереса развоја и испред интереса грађана и њихове будућности. У том процесу, већ запуштене јавне службе и делатности се додатно деградирају.
Смањивање буџетског дефицита не може бити циљ рационалне економске политике, а поготово не може бити мерило њеног успеха. Смањивање буџетског дефицита кроз смањивање јавне потрошње не доводи до привредног раста, сем у натегнутим, теоријским конструктима.
Влада је мерама штедње и јачањем пореске дисциплине (бољом наплатом пореза) успела да стабилизује буџет, да уредно сервисира обавезе према иностранству и да заустави раст јавног дуга. Мерено аршином ММФ-а, то јесте неоспоран успех владе, тим више што су радикалне мере штедње прошле без великих социјалних потреса. Помогло је и што влада није прибегла драстичним отпуштањима како се у први мах најављивало и на чему домаћи обожаваоци радикалних мера и даље инсистирају.
Упркос рестриктивној буџетској политици, укупан ниво јавног дуга и даље остаје веома висок, и на нивоу је од око 75% БДП-а. Међутим, овај коефицијент задужености није одлучујући за финансијску стабилност Србије иако је ризик кризе нешто мањи када је ниво дуга нижи.
Судбина Србије ће зависити од спремности иностраних и домаћих финансијских институција да наставе са рефинансирањем јавног дуга, а такве одлуке нису под контролом држава-дужника и често зависе од фактора који немају везе са локалним збивањима. Крајем 2008. Србија је била пред финансијским сломом иако је јавни дуг и апсолутно и релативно (у односу на БДП) био два и по пута нижи него данас.
Постоји још један елеменат који је влади ишао наруку. Светске каматне стопе су на најнижем нивоу у модерној историји, што је омогућило да се доспели дугови рефинансирају необично јефтино. Ниска стопа инфлације и политика штедње помогли су да ризико компонента каматних стопа садржана у каматним маржама буде нижа од оне на коју је Србија навикла. Али перцепција ризика се брзо мења и када се то догоди, каматне стопе почињу убрзано да расту а рефинансирање дугова бива веома отежано. Те промене су најчешће изазване променама у светској економији и ван контроле су домаћих актера.
Слаба кредитна активност помогла је да се створе вишкови новца у банкама и да се ти вишкови усмере ка држави. Као и сваки вишак понуде, и вишак понуде новца је помогао да трошкови рефинансирања јавног дуга буду на много нижем нивоу од онога на који је Србија навикла.
Јавни и спољни дуг Србије су по својој висини и структури веома осетљиви на каматне шокове. Раст доларских камата који је почео и чији се наставак најављује у 2017. би могао додатно да компликује сервисирање домаћих дугова, како јавног, тако и приватних. Јачање долара у односу на евро подиже и доларску компоненту јавног дуга исказану у еврима и погоршава коефицијенте задужености.
Трговински дефицит и дефицит текућег биланса
Један, помало потцењен, позитиван елеменат у укупној економској слици Србије везан је за озбиљно поправљање трговинског биланса (робе и услуге), и са њим повезаног биланса текућих плаћања. Извоз расте брже него увоз, а покривеност увоза извозом је значајно боља и ближи се стопи од готово 90%. (Пад домаће тражње и ниске цене нафте помогли су да трговински биланс буде бољи.)
Уравнотежење трговинског биланса довело је и до заустављања раста спољног дуга који је најпоузданији показатељ ризика по финансијску стабилност. (Спољни дуг је збир јавних и приватних дугова које су финансирали странци.) Упркос заустављању раста, спољни дуг од око двадесет шест милијарди евра и даље је на високом, веома ризичном нивоу.
Монетарна политика, инфлација и курс динара
Влада и НБС су поносни на резултате у монетарној политици. Динар је стабилан, девизне интервенције су мање него раније, инфлација је на најнижем нивоу у последњих неколико деценија па су и каматне стопе знатно ниже него раније. Овакви резултати се могу интерпретирати на различите начине. Популарна теза је да су резултати постигнути вештом монетарном политиком НБС. Да ли је тако?
Народна банка Србије већ две године заредом подбацује и не остварује планирану стопу инфлације. Стопа инфлације је испод планираног коридора од 2,5 до 5,5%. Ако би НБС заиста контролисала цене, тада би стопа инфлације морала бити у оквиру задатог коридора.
Разумно је запитати се: зар није боље да инфлација буде нижа од планиране, зар није идеално да буде око нуле? Није, и није случајно да ниска инфлација забрињава све велике централне банке.
Ултраниске стопе инфлације говоре да је економија на ивици рецесије, да је монетарна политика рестриктивна, да је кредитна активност банака на ниском нивоу, и да све то угрожава привредни раст. Стабилност цена није последица веште политике НБС, већ чињенице да је буџет рестриктиван, да су грађани осиромашили, да банке тешко одобравају кредите привреди, да је велики део привреде на самој ивици опстанка, да је економија на ивици рецесије са стопама раста које, када су и позитивне, једва достижу ниво статистичке грешке. Дакле, мањак тражње, а не мудра монетарна политика НБС, кључни је разлог ниске инфлације.
У одбрану владе
Из чињенице да су готово сви економски показатељи (осим трговинског биланса) подједнако лоши или гори него што су били до 2013. могао би се извући погрешан закључак о успешној економској политици претходних влада, и о лошој политици нове владе (у свим потоњим инкарнацијама).
Нова влада је крајем 2012. наследила економију у којој су сви кључни трендови од 2008. били на стрмој низбрдици. Релативно висок привредни раст до 2009. постигнут је на најгори могући начин. Реализован је кроз раст домаће потрошње, кроз увоз финансиран задуживањем, кроз катастрофалну политику курса динара, кроз продају предузећа странцима. Реформатори су финансијски систем поклонили странцима, извршили су бесмислену либерализацију увоза и потписали су са ЕУ вероватно најгори могући Споразум о стабилизацији и придруживању.
Економија која је током деведесетих претрпела страшне штете од вишегодишњих санкција и последица ратова, додатно је, и вероватно бесповратно урушена економском политиком либералних реформатора – политиком од које су имали користи само они лично, и страни богаташи који су колонизовали економски простор. Намерно не кривим домаће тајкуне, јер су они само транзиторни феномен, само епизода ка потпуној колонизацији Србије. Пре или касније, домаћи тајкуни ће, један по један, нестајати са економске сцене.
Нова власт се затекла на погрешном месту у погрешно време. Рачун катастрофалне реформске политике је управо дошао на наплату, па је испоручен ономе ко се затекао на власти у том тренутку. Ове чињенице се не могу заобићи када се критикује економска политика владе последњих година.
Критика владе
Ако се мора имати разумевање за позицију у којој се нова влада нашла 2013, тешко је правдати све оно што влада ради последње четири године. Негативни трендови су заустављени али нису преокренути. Економска политика коју влада води не може довести до озбиљнијег преокрета, већ ће у најбољем случају стабилизовати економију на ниском нивоу БДП-а и запослености.
Влада је наставила са политиком која спас тражи у непрекидном дозивању тзв. страних инвеститора које треба привући ниским платама и субвенцијама. Фокус је на подршци њима, а не домаћим привредницима. Јасни наговештаји да влада планира да прода све што страни капиталисти желе да купе неће спасти Србију већ ће је увести у стање апсолутне немоћи и зависности. Реч је о неолибералном „развојном“ концепту који је само друго име за колонизацију. Оног тренутка када се прода и последње предузеће које функционише, Србија ће изгубити сваку шансу да управља својим развојем.
Развој се планира, он се не догађа спонтано. Влада у овом тренутку нема институције које могу планирати, па се „планира“ од данас до сутра. У низу проблема и слабости, један се посебно истиче. Без домаћих банака усмерених ка финансирању развоја, без самосталне монетарне политике, без кредитне контроле и усмеравања кредита ка домаћим предузећима на бази јасне стратегије и приоритета, нема ни инвестиција, ни самосталног развоја. Чини се да елита (како економска, тако и политичка) то не разуме, или не жели да разуме.
Небојша Катић је самостални пословни консултант и колумниста Политике. Био је финансијски директор радне организације Енергопројект-Енергодата и холдинга Енергопројект. Тренутно живи и ради у Лондону.
Le Monde/Недељник
