Карлос II „Зачарани“ – последњи хабсбуршки краљ Шпаније

Једна од најутицајнијих краљевских династија у Европи, која је подарила многе краљеве и императоре, била је династија Хабзбург. Краљеви и цареви уз династије Хабзбург својевремено су владали многим земљама као што су Аустроугарска, Шпанија, Португалија и друге.

Карлос II од Шпаније, био је последњи Хабзбург који је владао овом земљом. Иако је вођење толике државе захтевало велику одговорност, он је у историју ушао као болесни владар, запамћен по својим физичким, интелектуалним и емоционалним сметњама, које су га ометале у раду. Поред тога, у народу је био познат и под надимком „Зачарани“.

Карлос је рођен у Мадриду 1661. године, као син краља Филипа IV од Шпаније и његове друге жене, Маријане од Аустрије. Нажалост, краља Филипа надживео је једино Карлос, једини легитимни преживели наследник, чији је физички и ментални инвалидитет био резултат инцестуозних бракова његових предака. Такви односи били су уобичајени међу европским племством 17. века, а шпанска краљевска кућа није била изузетак. Штавише, Хабзбурговци су били екстреман случај чија се моћ проширила захваљујући браковима унутар породице.

Карлос II се са здрављем и менталним проблемима борио већи део свог живота и умро је у 38. години, само неколико дана пре него што је напунио 39. Како је био без деце и наследника, сви потенцијални наследници трона из династије Хабзург умрли су пре њега. У свом тестаменту, озлоглашени краљ је именовао свог шеснаестогодишњег рођака Филипа, анжујског војводу, који је био унук владајућег француског краља Луја XIV, пошто је Карлосова полусестра Марија Тереза од Шпаније била супруга овог славног француског владара.

Иако Карлос није испунио своје дужности као краљ, његова империја је у то време још увек трајала и ширила се по свету. Питање ко ће га наследити, дуго је мучило министре широм европског континента. Када је коначно умро, Европу је продрмала политичка криза и неравнотежа моћи великих сила, што је довело до Рата за шпанско наслеђе, који је уследио непосредно после Карлосове смрти.

Међутим, можда најинтересантнији аспект Карлосове смрти није била политичка криза, већ необичност његових последњих дана и стање у коме се налазило његово мртво тело.

Пред крај живота, здравствено стање Карлоса II од Шпаније, постајало је све крхкије, а он је био чудан и преосетљив. У једном тренутку је, наводно, наредио да се тела чланова његове породице ексхумирају, како би могао да гледа њихове лешеве. Повукао се пошто је доживео нервни слом, изазван огромним притиском који је вршен на њега, да се Шпанија извуче из економске кризе. Од тада је живео једноставнији живот, проводећи време играјући карте и бавећи се сличним залудним стварима – не толико типичним за владара било које велике цивилизације.

Пошто је умро у Мадриду 1. новембра 1700. године, лекар који је извршио обдукцију наводно је изјавио да Карлосово тело „не садржи ниједну кап крви; срце му је величине зрна бибера; плућа су му нагрижена; црева су му иструлила и гангренозна; имао је један тестис, црн као угаљ, а глава му је била пуна воде“. Амерички историчари Вил и Аријел Дурант, коаутори књиге „Прича о цивилизацији“, додатно су описали да је Карлос II био „низак, хром, епилептичар, сенилан и потпуно ћелав пре 35. године, увек је био на ивици смрти, али је непрестано збуњивао сав хришћански свет, настављајући да живи“.

За време владавине Карлоса II, ситуација у Шпанији постала је вишеструко опасна. Моћ и престиж државе опадали су незамисливим темпом, а привреда се скоро распала. Слаба производња, глад и избијање епидемија, били су неки од главних изазова са којима је краљевина била суочена. Поред тога, становништво се смањило, а такође и територија.

Ако ништа друго, ова прича је велика лекција која нас учи да, ако једна цивилизација жели да очува своју моћ и свој сјај, треба да ствара лидере који су и сами оличење тог сјаја.

 Хронограф