Да присилна вакцинација и хомосексуализација деце од стране државе, кроз законску форму или образовни систем, нису једина опасност која прети грађанима Србије, видимо из агресивне медијске кампање за „успављивање“ опреза становништва по питању нацрта нове верзије Закона о трансплантацији, којим се практично витални органи грађана стављају држави на слободно располагање, без изричитог пристанка особе којој ти органи припадају, односно њених најближих сродника, у случају тзв. мождане смрти, за коју није потпуно јасно шта представља, нити може бити доказано да ли је и када тачно наступила.
Уз све тврдње упућених да су и добровољно давање крви и донирање људских органа за трансплантацију само један веома добро разрађен и изузетно уносан међународни бизнис; као и поред поузданих доказа о киднаповању људи ради отимања њихових виталних органа, на свим меридијанима, не можемо остати равнодушни на нови нацрт закона којим држава, уколико буде усвојен, и то без икакве јавне расправе, фактички легализује ове криминалне активности, а грађане Србије претвара у извор „сировина“ за светско тржиште људских органа.
Дужност нам је да упозоримо домаћу јавност на ову огромну опасност која се надвила над свима нама – опасност да нам се законски одузме основно људско право, загарантовано свим цивилизацијским нормама – право на живот; и да позовемо све организације, институције и појединце да се оштро супротставе усвајању оваквог погубног закона, на исти начин као што су се недавно супротставили увођењу „образовног пакета“ за хомосексуализацију деце у наше предшколске и образовне установе.
***
У наставку доносимо најновији текст Слободана Антонића „Чија су наша тела“, у коме аутор детаљно анализира овај горући проблем:
У прошлој колумни отворио сам питање опасности од колонијалне експропријације наше деце, тачније, од експропријације њиховог васпитања и здравља, у вези с чим се родитељи све мање питају, а све више се пита овдашња власт која послушно следи налоге транснационалних (глобалистичких, колонијалних) структура.
Сада бих рекао коју реч и о колонијалној експропријацији наших тела – што је очигледно део истог обрасца. Реч је о најављеном изгласавању нове верзије Закона о трансплантацији.
Предвиђене новине објаснио је др Миленко Стојковић, члан Kомисије за трансплантацију Владе Србије. „Нови закон подразумева прелазак на претпостављену сагласност донорства. Претпостављена сагласност значи да смо сви сагласни да будемо донори органа. Онај ко не жели да донира органе после смрти мораће да се пријави у општину или у суд и да потпише формулар. Постојаће база података у МУП-у у којој ће уз свачије име стајати податак да ли је одбио да буде донор“.
Дакле, новим законом сваки мушкарац, жена или дете у Србији аутоматски постају извор органа за трансплантацију – ако неко то не жели, мораће да да изјаву у суду и, као такав, да буде регистрован у полицији. Репресивност овако замишљеног закона заиста је фасцинантна.
Наравно да је добровољно донаторство органа нешто што је хумано и друштвено пожељно. Премного људи у Србији чека на пресађивање органа и свака врста помоћи тим људима је добродошла. Не могу да се не дивим новинарки Маријани Милосављевић која је својој оболелој колегиници из редакције дала бубрег.
Али, откуда идеја да се у Србији, уз обавезно вакцинисање, сада уводи и обавезно донирање органа? Реч је о методи прикупљања органа за трансплантацију коју критикују и људи из саме струке.
Сајмон Бремхол, консултант за транспантацију јетре у Болници краљице Елизабете (Нотингем) пише: „Известан број земаља има систем претпостављене сагласности, укључујући и Шпанију, али врло мало њих користи тај систем у пракси. У Шпанији је претпостављена сагласност била на снази десет година пре организационих промена (у едукацији и приступу пацијентима и њиховим породицама – С. А.) без икаквог ефекта на стопе донирања. У САД не постоји закон о претпостављеној сагласности. Шведска је прешла на претпостављену сагласност 1996. године, али и даље има веома ниске стопе донације органа, а покушај увођења претпостављене сагласности у Бразилу и Француској довело је до реакције против донирања органа“.
Заправо, указује Бремхол, „постоји уверење у делу лекарске професије да би увођење претпостављене сагласности могло да нанесе штету односу поверења између лекара који брину о пацијентима на крају живота и њихових породица (анкета чланова Друштва за интензивну негу, 2008)“. И заиста, породица тешко оболелог или повређеног пацијента мора да верује да ће лекар учинити све да спасе живот њиховог најмилијег, а не да се пита да ли лекар на болесника гледа као на могући извор органа за пресађивање.
Такође, упозорава Бремхол, ако за увођење претпостављене сагласности није претходно придобијена јавност тако што је успостављено чврсто поверење у ефикасност, лојалност и хуманост читавог здравственог система, онда „покушај да се уведе систем претпостављеног пристанка може изазвати анти-донаторско расположење, па чак и активну кампању против донаторства међу неким гласним групама“.
Ако у једној Британији, као што видимо, с великим опрезом приступају идеји (и пракси) законски претпостављеног донорства, откуда властима у Србији помисао да ће тако нешто да прође у земљи у којој не само да постоји раширено неповерење у здравствени систем већ у којој је лично министар здравља сумњичен за пословне везе с мафијом и називан „доктор смрт“? (видети више овде)
Такође, шта значи одушевљена објава министра Лончара да је Србија „једногласно“ примљена у Евротрансплант, да је то „велики успех за Србију“ и да ће тако „наше здравство прво ући у ЕУ“? Евротрансплант нема везе са ЕУ, реч је о организацији која обухвата само осам земаља – Немачку и, практично, сателите (Немачка, Бенелукс, Хрватска, Мађарска, Аустрија и Словенија – видети овде). Министар је, дакле, јавност дезинформисао већ у првом кораку, као што је није обавестио ни какви су тачно услови „размене“ органа и услуга преко Евротрансплнта? Зашто у тој организацији нису и друге велике европске земље – Француска, Шпанија, Италија или Британија и зашто је Евротрансплант, својевремено, напустила Швајцарска? (више о томе овде)
Видимо како не само премијер Вучић ургира да се у Србији што пре донесе нови закон о трансплантацији већ то чини и овдашњи немачки амбасадор Аксел Дитман, хвалећи учлањење Србије у Евротрансплант. „Нажалост, потреба за органима је далеко већа од броја донора, не само у Србији него и у Немачкој“, рекао је том приликом Дитман, а генерални директор Хемофарма Роналд Зелингер, оценио је да ће доношењем предвиђеног Закона о трансплантацији „Србија постати боља и од Немачке“.
Боља од Немачке? Нашу јавност толико лажу, да је она с правом сумњичава. Ако се то зна, зашто се у области у којој има мало поверења у институције система уводе крајње репресивни закони, попут обавезне вакцинације и, сада, законски претпостављеног донаторства? Наши медији су пуни су извештаја о ценама људских органа на црном тржишту („600.000 евра за здраво срце, 300.000 евра за оба плућна крила, 150.000 евра за јетру, 150.000 евра за оба бубрега, 30.000 евра за кожу, 27.000 евра за две рожњаче, 7.000 евра за кости, 6.000 евра за лигаменте и зглобове“). Но, уместо потпуног обавештења о Евротранспланту и о тачно предвиђеној процедури трансплантације органа, ми се суочавамо с појачањем законске репресије.
Не бих желео да будем схваћен погрешно: противљење законски обавезној вакцинацији не значи аутоматски и придруживање противницима сваке вакцине, као што ни противљење законској одредби о универзалном донаторству не значи и одбијање медицинског значаја трансплантације као средства спасавања живота.
Но, једна ствар је слободан избор, а друга законска присила да се нешто уради. Прво најчешће одликује слободне земље, а друго пре свега колоније.
Србија је номинално слободна земља. Зашто се онда наша власт понаша као колонијални управитељ?
***
Пророчка епизода из омнибус-филма „Смисао живота“ Монтија Пајтона из 1983. године, о не тако далекој будућности:
