Од затварања граница, притисак миграција преноси се на земље дуж западно-балканске руте.
Први потреси догађаја који ће постати познати као „највећа хуманитарна катастрофа у свету после Другог светског рата“ у Србији су се осетили у Бањи Ковиљачи. Више хиљада житеља овог малог места у западној Србији протестовало је и претило да ће деци забранити да иду у школу, захтевајући од Владе Србије да измести избеглице са Блиског истока који су својим присуством „угрожавали локално становништво и растеривали туристе“. Било је то у новембру 2011. године, док је свет славио цветање Арапског пролећа, Велика Британија била једна од најважнијих чланица Европске уније, а европске границе постајале све порозније линије на мапи. У наредних неколико година, кроз Бању Ковиљачу, Србију и Европу проћи ће милиони избеглица разоткривајући све пукотине у темељима западне демократије.
Међутим, од марта 2016, ствари су се драстично измениле. Све земље дуж западно-балканске руте затвориле су своје границе, чинећи пут ка Немачкој, Шведској или Швајцарској знатно мање проходнијим. И како се дужина боравка избеглица у Србији све чешће мери месецима, а не данима, размишљања свих почињу да се мењају. Суочени са новонасталом ситуацијом, грађани Србије, њени изабрани представници и хиљаде избеглица затечених на територији Србије, од Европске уније очекује решење.
А, одговорајући на избегличку кризу, Европа није увек говорила заједничким језиком.
Први предлог системског решења за проблем миграција долази у пролеће 2015. Идеја Европске комисије, уз здушну подршку немачке канцеларке Ангеле Меркел, била је да се успостави систем квота које би равномерно, у складу са могућностима, 160.000 избеглица распоредило на све земље Европске уније. И иако је већ тада било јасно да је овај број само кап у мору, замисао је била да се покаже европска солидарност и растерете пограничне земље. Ипак, једина конкретна последица овог плана била је та да је мађарски премијер Виктор Орбан још више убрзао реализацију свог плана да границу са Србијом обезбеди 175 километара дугом жичаном оградом.
Када је крајем октобра 2015, Европски савет усвојио систем квота за распоређивање 120.000 људи (уз прегласавање земаља Вишеградске четворке), Орбанова ограда је била већ завршена. Недуго затим, у Бриселу је на мини-самиту одлучено да у данима који долазе, земље дуж западно-балканске руте трајно прихвате 100.000 избеглица, а договорен је и пратећи финансијски аранжман.
Према том договору, требало је да Грчка прими половину, али није прецизирано на који начин остале земље треба да расподеле 50.000 људи.
Ипак, како бриселски договор није превише утицао на избеглице које су и даље назаустављиво напредовале ка Западној Европи, на сцену је ступио аустријски министар спољних послова Себастијан Курц. Он је, у фебруару 2016, праћен критикама из Немачке, направио малу дипломатску турнеју по престоницама земаља западно-балканске руте, и ефикасно их убедио да отворене границе нису решење. И док је ЕУ са Турском преговарала око аранжмана који би милионе избеглица зауставио и пре него што дођу до Грчке, у марту прошле године, једна за другом, земље западно-балканске руте затварале су своје границе.
Све ове одлуке Србија је посматрала пасивно, прилагођавајући им се у ходу. Највиши државни званичници, на челу са премијером Александром Вучићем, нису ни покушавали да сакрију да, када је реч о избегличкој кризи, Србија чека на инструкције из Европе. А, ако јасна упутства и нису стизала, стизале су похвале. Захваљујући трагичним догађајима из недавне прошлости, Србија се показала као једна од ретких европских земаља у којима пролазак избеглица није био праћен масовним демонстрацијама и насилним инцидентима. И као што су слике избегличких колона из деведесетих година сензибилисале грађане који су могли да разумеју проблеме људи који беже од рата, исто тако је и у организационом смислу припремило Србију за масовни егзодус избеглица са Блиског истока.
У тренутку избијања рата у Сирији, 2011, у Србији су постојала два центра за прихват избеглица. Данас постоји њих 18. И у овом промењеном контексту, сасвим је извесно да ће их бити још.
Када су у марту прошле године затворене границе, у Србији се затекло око две хиљаде избеглица. Годину дана касније, према подацима Високог комесаријата УН за избеглице у Србији има 7.868 људи. Захваљујући кријумчарима, пролазак избеглица је само успорен, не и заустављен. И, поставља се питање колико дуго то може да траје? Незваничне процене говоре да илегалним каналима у Србију недељно уђе око сто људи, тако да је само питање времена када ће квоте, договорене пре годину и по дана у Бриселу бити попуњене. И, иако одређени број избеглица редовно и напушта Србију, јасно је да је тренутни аранжман само привремено решење. А и оно може да постане бесмислено, уколико пропадне крхки споразум између ЕУ и Турске.
Много индиција указује на то да се са повећањем броја избеглица и продужењем њиховог боравка топи емпатија коју су грађани Србије показивали у последњих неколико година. Све ћешће, чују се захтеви локалног становништва да се избеглички кампови изместе у неко друго место. Такође, и логистичке способности Србије да привремено смести избеглице, могу се показати као недовољне када се поведе разговор о њиховој интеграцији у друштво. У сваком случају, Србија од Европе очекује конкретна решења. Каква год она да буду, једна ствар је извесна – Србија неће имати избора до да их послушно спроводи.
Извор: Demostat
