Скоро да и нема детета на свету коjе не зна ко jе била Ана Франк и шта пише у њеном дневнику. А да ли сте чули за Тању Савичеву? Сви знаjу за дневник Ане Франк, али мало ко зна да је постоjао jош jедан, мање познат документарни запис о немачкоj окупациjи током Другог светског рата. Иако можда не тако детаљан као Анин, дневник Тање Савичеве jе ништа мање моћан! Он и данас служи као подсетник на страхоте коjе су проживљавали цивили у окупационим зонама током нацистичке инвазиjе.
Дванаестогодишња Тања Савичева је започела свој дневник непосредно пре Ане Франк. Њих две су биле скоро истих година и писале су о истим стварима – о ужасима нацизма. И најзад, обе девојке су умрле не видевши Дан победе. Тања је умрла у јулу 1944. године, а Ана у марту 1945. „Дневник Ане Франк“ објављен је широм света и испричао је пишчеву причу многим људима. „Дневник Тање Савичеве“ није никада објављен. Он садржи седам страшних белешки о смрти чланова њене породице у Лењинграду, током блокаде. Сматра се да је ова мала свеска приказана на суђењу у Нирнбергу, као документ којим се доказују ужаси фашизма.
Данас се „Дневник Тање Савичеве“ налази у Историјском музеју Лењинграда (сада Санкт Петербург), а његова копија на гробљу Пискарев, на коме је сахрањено 570 хиљада људи умрлих током 900 дана блокаде града (1941 – 1943).
Дечја рука, губећи брзо снагу услед екстремне глади, написала је неколико неравномерних, кратких речи. Танана дечја душа била је парализована надљудском патњом и није могла више ни да осећа. Тања је записала само чињенице које су је окруживале – трагичне посете смрти њеном дому.
Татјана Николајевна Савичева (Татьяна Николаевна Савичева, 23. јануар 1930 – 1. јул 1944), познатија као Тања Савичева (Таня Савичева), била је руска девојчица позната због немачке опсаде Лењинграда током Другог светског рата. Датуме смрти својих вољених записала је у облику дневника од девет страница, у свесци своје старије сестре Нине.
Рођена 23. јануара 1930, Татјана је била најмлађа ћерка у породици пекара Николаја Родионовича Савичевог и шваље Марије Игнатијевне Савичеве. Као најмлађа, била је вољена и мажена од свих. Имала је крупне сиве очи и дуге плаве шишке. Носила је мало морнарско одело. Њен јасан, звонки глас пуно је обећавао у погледу певања. Уствари, цела породица Савичевих је била музички надарена. Мајка Ирина Игнатиевна је чак оформила мали породични ансамбл: браћа Љока и Миша свирали су гитару, мандолину и бенџо, Тања је била вокални солиста, а остали су били хор.
Отац јој је умро кад је имала шест година, па јој је мајка остала сама са петоро деце — девојчицама Тањом, Евгенијом (Жењом) и Нином и дечацима Михаилом (Мишом) и Леонидом (Љоком). Као кројачица у Лењинградској кући моде, Ирина Игнатиевна је била популарна и лепо је зарађивала у то време. Лепи примерци њених радова – завесе, салвете, стољњаци, украшавали су њихову кућу.
Тања је такође врло рано научила да шије. Највише је волела да везе цветове.
Савичеви су планирали да лето 1941. проведу у селу у близини Гдова, на Чудском језеру, али их је напад на Совјетски Савез 22. јуна у томе спречио. Сви сем Мише, који је раније отишао, одлучили су да остану у Лењинграду. Управо ова одлука за породицу Савичевих показаће се кобном. Породица је помагала совјетску војску — Марија је шила униформе, Љока, због свог слабог вида није регрутован, него је радио као пројектант у министарству ратне морнарице, Жења у фабрици муниције, Нина на изградњи градске одбране, а ујаци Васја и Љоша у противваздушној одбрани. Тања, која је тада имала само 11 година, ископавала је ровове.
Али обруч блокаде око Лењинграда све је чвршће стезан. Како је Хитлер навео у својим плановима:“Лењинград ће бити задављен глађу и сравњен са земљом“.
Једнога дана се Нина једноставно није вратила са посла. Тога дана је град био жестоко бомбардован и сви су били забринути за њу. Али, како је време пролазило и постајало очигледно да се Нина неће вратити, мајка је Тањи дала Нинину свеску. Њу је Тања користила да започне мали дневник. Раније, Тања је имала прави, обимнији дневник, али га је спалила када ничега другог није било за огрев. Сваки дан, Жења је устајала пре зоре. Ходала је неколико километара до фабрике у којој је производила нагазне мине, радећи у две смене. Сем тога, донирала је крв. Услед свега тога, њено тело је ослабило, па је умрла у фабрици 28 децембра 1941. Тањина бака Евдокија Григоријевна умрла је 25. јануара 1942. Брат Љока умире 17. марта. Ујаци су такође умрли — Васја 13. априла, а Љоша 10 маја. Последња је умрла мајка — 13. маја. Тања је остала сама.
Кратки записи коjе jе Тања направила у свом дневнику показуjу сав хорор са коjим се сусрела почев од тог дана:
Жења jе умрла 28. децембра у подне 1941.
Бака jе умрла 25. jануара у 13х 1942.
Љока jе умро 17. марта у 5 уjутру 1942.
Уjак Васjа jе умро 13. априла у 2х после помоћи 1942.
Уjак Љоша jе умро 10. маjа у 16х 1942.
Маjка jе умрла 13. маjа у 7:30 уjутру 1942.
Савичеви су умрли.
Сви су умрли.
Тања jе остала сама.
Августа 1942, Тања је постала једна од 140 деце спасених из Лењинграда и доведених у село Красни Бор. Пронашле су је специјалне медицинске бригаде које су претраживале куће по Лењинграду. Била је једва жива. Ни остала деца нису била у бољем стању, али су сва преживела, сем ње. Анастасија Карпова, учитељица у тамошњем сиротишту, послала је писмо Тањином брату Михаилу, који је био ван Лењинграда: „Тања је жива, али не изгледа здраво. Доктор, који ју је скорије посетио, каже да је веома болесна. Потребни су јој одмор, посебна нега, добра исхрана, боље окружење и, пре свега, мајчинска брига“.
Сељаци су дали деци шта су могли и трудили се да им помогну да се осећају боље. Многа деца су се опоравила и на крају упела да устану и поново ходају. Али Тања није. Лекари су се две године борили за њен живот, али нису могли ништа да учине против смртоносних процеса који су започели у њеном телу. Тањине руке и ноге су се тресле. Имала је ужасне главобоље. Маја 1944, услед погоршања стања, Тања је послата у болницу у селу Шатки, где је умрла месец дана касније, 1. јула, услед цревне туберкулозе. Сахрањена је на сеоском гробљу.
Током нирнбершких суђења, један од докумената која су представили савезнички тужиоци наводно је била и свеска која је припадала Тањи. Међутим, ова тврдња није потврђена. Разлог за сумњу је тај што би дневник остао у архиву суда да је коришћен као доказ.
Тања никада није сазнала да нису сви Савичеви умрли. Нина и Михаил су се вратили у Лењинград после рата. Михаил је за време рата био у селу, где је више пута рањаван, али је преживео, а Нина се није вратила кући не зато што је умрла, како су Савичеви мислили, но зато што је, као узорна радница, хитно пребачена до Ладошког језера и евакуисана. Данас је оригинал Тањиног дневника изложен у Лењинградском историјском музеју, а једина копија на Спомен гробљу Пискарјовскоје.
Тања и њен дневник постали су симбол опсаде Лењинграда у послератном Совјетском Савезу. Маја 1972, откривен је њен споменик у Шаткију, који је касније проширен на меморијални комплекс. Сем тога, астероид откривен 1960. назван је 2127 Тања. Мика Антић је написао песму у прози „Један изгубљени рандеву“ инспирисан Тањиним дневником.
Тања Савичева је рођена 25. јануара, на дан Свете Татјане. Преживели чланови породице Савичевих сваке године се тога дана окупљају и увек заједно за столом певају „Баладу о Тањи Савичевој“. Ова песма је први пут певала на концерту Едита Пјеха. „Тања, Тања, твоје име је као звоно упозорења на свим језицима…“
Срце не може да престане да се сећа, јер када би престало, изгубили бисмо своје корене, своју прошлост. А без прошлости нема ни будућности.
Хронограф
