На данашњи дан 1997. преминуо је у Београду Душан Душко Каруовић композитор песама за децу и забавне музике, али и “први београдски манекен” како га назива Миломир Марић.
Душан Каруовић је рођен у Власотинцу 18. новембра 1945. у једној од најстаријих грађанских породица. Још пре његовог поласка у школу породица се преселила у Београд. Пошто је Душан показивао таленат за музику, завршио је основну па средњу музичку школу, потом уписује академију коју није завшио, али се музиком бавио целог живота.
Припадао је првој генерацији југословенских манекена. Код нас 60-их година 20. века мушкарци су били ретки у свету манекенства, а и њих су пратиле предрасуде да су хомосексуалци. Како се Душко Каруовић борио са тим, најбоље илуструје анегдота коју нам је испричао новинар Миломир Марић. Наиме, на првим Душковим модним ревијама понекад би се нашао неки мангуп из публике који би му добацио да је „педер“. За Каруовића као мачо мушкарца, то је била страшна увреда и док би шетао модном пистом трудио се да запамти простака из публике. По завршетку манифестације у мраку би сачекао провокатора и са задовољством би га нашамарао. Кад се прочуло да менекен бије, престала су добацивања.
Потом је 70-их година у магазину Базар водио рубрику „Модни времеплов“, где је писао критичку модну ретроспективу Клуба познатих. Међутим, временом се све више враћао музици, својој старој љубави. Компоновано је музику за позоришне представе, филмове, серије и дечје емисије. Написао је преко 1300 дечјих песама које су извођене у емисијама Радио-телевизије Београд, као што су „Коцка, коцка, коцкица“ или „Децо, певајте са нама“. Једна од најпознатијих песма је „Све је стало, само деца расту“ у извођењу Дечјег хора Колибри. Такође компоновао је музику за популарне серије и филмове: „Шеста брзина“, „Држање за ваздух“, „Бој на Косову“, „Браћа по матери“, „Срећни људи“, „Крај династије Обреновић“, „Дневник увреда“… У неким од њих можемо га видети у неким групним сценама, нпр. у серији „Приче из радионице“. Многобројне Каруовићеве песме живе мимо серија за које су компоноване, нпр. „Тополска 18“ из „Срећних људи“ по којој је Снежана Савић препознатљива.
О Душановом приватном животу нема много података. Дружио се са врхунским београдским музичарима, глумцима, редитељима – генерално уметницима. Душан је био у браку са зубарком Милком (Миром). Нажалост, нису имали деце. Један његов опис Миломира Марића из часописа Дуга из 1980. показује како је изгледао Каруовић када је престао да буде менекен: „Често значајно прошета кафаном „Мадера“, не би ли присутне подсетио да је у својим најбољим годинама био први београдски манекен“.
Каруовић је умро од рака у 52. години у Београду. На сахрани му је држао говор венчани кум, глумац Петар Божовић. Иако је Душан оставио иза себе солидан музички опус, данас је скоро заборављен. Понекад га у емисијама помену његови пријатељи и сарадници као што је редитељ Здравко Шотра или композитор Војислав Бубиша Симић. У родном Власотинцу многобројни су Душанови рођаци, а најпознатији је његов сестрић глумац Предраг Смиљковић, познатији као Тика Шпиц. С обзиром да се ове године навршава 75 година од рођења Душана Душка Каруовића, људски би било да ПГП РТС објави бар један ЦД са његовим најпознатијим композицијама.
Песма „Христе Боже“ из филма „Бој на Косову“, познатија као „Химна косовских јунака“, једна је од најизвођенијих на родољубивим скуповима. Популарна је не само међу Србима него и Русима. Оригинални текст је преузет из драме „Бој на Косову“ Љубомира Симовића по којој је снимљен истоимени филм у режији Здравка Шотре (1989). „Химна косовских јунака“ је после филма заживела међу Србима као да је народна песма, па ретко ко зна да је аутор текста академик Симовић, а још мање да је музику компоновао Душан Каруовић. Почетком 90-их Јединица за специјалне операције (Црвене беретке) узеле је ову песму као своју химну, а после њих и друге војне и полицијске јединице. Постоји више верзија ове песме, чак ју је бенд 357 обрадио у хард рок варијанти.
Саша Станковић, Југмедиа
