Зоран Ђинђић ће у историји остати упамћен по ДВА ДОГАЂАЈА

У историји државе и народа постоје значајни догађаји којих се, у зависности од актуелних околности, ваља присетити и изнова анализирати.

Данас, 12. марта, петнаестогодишњица је трагичног догађаја, убиства Зорана Ђинђића, премијера Србије. Заиста је професија политичара, а поготово оних високопозиционираних, изазовна, одговорна и комплексна. Политичари, поготово који су вође народа, поред части и задовољства, имају и искушења која се не могу поредити приликом обављања било које друге професије. Поред усмеравања пажње на лични интерес, профитерства и стицања богатства по сваку цену, постоји и власт као велико искушење, која човека одведе у самољубље и охолост. А самољубље и охолост најлакше убију човека. Насупрот томе, постоји и осећање родољубља и вере, које вође народне учине спремним да себе принесу као свесну жртву и, ако треба, положе живот за народ.

Не улазећи у одеђивање оправданости или неоправданости убиства значајних политичара, узроци и разлози за такав чин, могу бити различити. Од политичких, идеолошких, личних (криминал, освета) до велеиздаје народа.

Премијер Ђинђић, без обзира на потенцијал који је имао, у историји ће бити упамћен по два догађаја:

1. За време његове владавине председник Србије Слободан Милошевић предат је политичком Хашком суду, на Видовдан, и

2. По његовом убиству.

Да ли је премијер Ђинђић био свестан околности, људи, динамике геополитичких промена? Тешко да је био у потпуности. Захваљујући огромној енергији, његова животна философија је била, што брже до решења и одмах следеће решење. Решење за решењем, без обзира колико су она добра. Можда је режисер његовог убиства размишљао другачије – „Једним метком два зеца“? Циљ је био казнити и њега и њих. Зато су „атентатори“ брзо откривени.

Тешко је поверовати, да вођа народни, жели свесно починити велеиздају. Међутим, да ли је нешто велеиздаја, ако вођа народни мисли да је нешто добро за народ и државу, а већина народа да то није тако? Да ли је одлука народа увек и најисправнија, иако је у народу највиши суверенитет, да ли се он може и злоупотребити?

Да ли нека власт, или тачније, да ли вођа српског народа има право, може и сме да се одрекне Косова и призна га као независну државу?

Да ли има право и сме да прихвати најављену америчку понуду која је дубоко понижавајућа и лицемерна за српски народ?

„Праведни“ посредник, Сједињене Америчке Државе, траже да Србија омогући улазак Косова у међународне организације, па и да постане чланица УН-а, а заузврат би се обезбедило стварање заједнице српских општина, омогућио улазак Србије у проблематичну ЕУ и још би САД Србији гарантовале ширу економску и дипломатску подршку у међународној политичкој арени. У таквој арени водила би се и борба против интереса Русије и Кине.

А како би било да Србија међународном суду поднесе против САД-а и НАТО-а одштетни захтев у износу од 150 милијарди долара због нанесене штете током агресије НАТО-а 1999. године, коју су организовале САД, као тада, најдоминантнија сила у свету?

Данас Србија и српски народ нису сами. САД и НАТО више не могу бескрупулозно да раде у свету шта год хоће, Русија и Кина у таквом деловању стоје им као препрека.
Као обичан човек, изражавам најдубљи пијетет према Зорану Ђинђићу.

Председник СНП – Избор је наш, Дане Чанковић
Хронограф