Од 1.137 рукописа који су описани у Каталогу словенских рукописа светогорских манастира, 667 се налази у Хиландару, па се може рећи, уз мало преувеличавање, да је реч о каталогу Хиландара „са додацима“
Анатолиј Турилов је, заједно са Људмилом Мошковом, аутор другог допуњеног издања „Каталога словенских рукописа светогорских манастира“ који је објавила издавачка кућа Чигоја.
Турилов, који слови за једног од највећих познавалаца средњовековног старословенског наслеђа због чега је изабран за дописног члана САНУ, недавно је изјавио да се 95 одсто српских средњовековних рукописа налази ван Србије – у Оксфорду, Лондону, Берлину, Прагу, Санкт Петербургу, Москви, Кијеву, Кракову, Одеси, Пловдиву, Солуну, Цетињу, Риму, Паризу, док се највећа и највреднија збирка српских рукописа налази у манастирима Свете Горе.
Руски и српски академик је био аутор првог издања „Каталога словенских рукописа светогорских манастира“ које је објављено у Солуну 1999. године, због чега разговор почињемо са питањем по чему се друго издање разликује од првог.
– Друго издање каталога је веће од првог по броју рукописа, премда не много, и знатно је прецизније – садржи много додатних информација. Током готово две деценије од објављивања првог издања проучавање словенских светогорских рукописа веома се развило у многим земљама, због чега се битно увећала библиографија. Хиландарски рукописи писани на хартији (и поред тога најпрецизније датирани међу другим светогорским) добили су максимално поуздано датирање на основу тротомног албума водених знакова професионалног филигранолога Радомана Станковића.
Да ли бисте посебно издвојили неке од нових рукописа овог каталога?
Један од најизузетнијих нових рукописа је српски Чти-минеј (специфична врста зборника са житијима светих) с краја XIV века, за другу половину септембра, који је манастир Хиландар купио крајем 2016. године у Атини од приватног лица. То је посебан српски превод текста, начињен вероватно при двору деспота Стефана Лазаревића или по његовом налогу. Писмо кодекса је изванредно и он је идеално очуван. Очигледно је био планиран превод читавог годишњег комплета, али је рад из непознатих разлога био прекинут на самом почетку – томови за друге месеце нису познати. Према том рукопису одавно имам лични однос. Сазнао сам за њега пре петнаестак година, када се у вези са његовом могућом набавком са мном консултовала Национална библиотека у Атини. Касније о рукопису дуго није било вести. Али сам увек осећао жарку жељу да тај, без претеривања, драгоцени кодекс дође у посед српске науке. Када га је Хиландар купио, његова судбина постала је јасна и одређена, и гарантовано је његово чување и доступност научницима. Постоје и други изузетни споменици. На пример, приликом каталогизације библиотеке руског манастира Светог Пантелејмона, био је пронађен том Пандекта Никона Црногорца из средине XIV века, из збирке српског манастира Светог Павла, која је активно распродавана у XIX веку, када је манастир био грчки, а њен већи део је био уништен у пожару 1902. године.
Један од најизузетнијих нових рукописа је српски Чти-минеј (специфична врста зборника са житијима светих) с краја XIV века, за другу половину септембра, који је манастир хиландар купио крајем 2016. године у Атини од приватног лица.
Да ли на Светој Гори има словенских рукописа који овим каталогом нису обуваћени?
Да, свакако. Пре свега, каталог обухвата рукописе само до прелаза из XVIII у XIX век, закључно са њим. У Великој лаври Светог Атанасија се према усменим, али поузданим подацима, налази 30 до 40 словенских рукописа, укључујући пергаментне. Најстарији од оних које сам 1998. имао срећу да видим, али нисам успео да опишем, датиран је XIV–XV веком. Био је то српски аскетски зборник. Сви подаци о словенским рукописима Иверског манастира своде се на каталог који је буквално у „пољским условима“ херојски саставио проф. Ђорђе Трифуновић 1968. и проналажење нових рукописа у њему још увек је сасвим могуће. Али могућа су и сасвим неочекивана открића: словенски документи и књижевни споменици исписани на чистим листовима грчких рукописа, као када је, рецимо, сада већ далеке 1983. године у зборнику Питања и одговора Анастасија Синаита из библиотеке Пантелејмоновог манастира био пронађен до тада непознати натпис Вука Бранковића из Приштине, из 1379, о зидању града, сачуван у препису сaвременом догађају (оригинал је изгубљен, очигледно, још у XIV веку).
Из овако великог броја словенских светогорских рукописа да ли се могу издвојити неки најлепши?
То су, пре свега, разуме се, раскошни српски рукописи на пергаменту из средине XIV века – јеванђеља великог војводе Николе Стањевића и патријарха Саве у Хиландару, Јеванђеље са прелепим писмом и украсима, написано за тај исти манастир по налогу бугарског цара Георгија Тертера 1322. године. Обрасце праве калиграфије у споју са наглашеним аскетизмом спољашњег изгледа (практично без орнамента) представљају пергаментно Јеванђеље које је 1316. написао дијак (писар) Георгије Радослав по налогу краља Милутина за келију Светог Саве у атонској престоници Кареји (сада је у Хиландару) и већ поменути, такође пергаментни, Апостол јеромонаха Гервасија. Лепотом се одликује писмо руских рукописа, XII и XIII века, који су се сачували у Хиландару: Стихирара и Ирмологија са најстаријим словенским нотама које до данас нису дешифроване. Утицај руских калиграфских писарских руку примећује се у писму бугарског Апостола из раног XIII века из збирке Зографског манастира и у писму Карејског типика Светог Саве (1199–1206), који је преписао, како је релативно недавно разјашњено, „Будило грешник“, један од првих српских писара чије је име познато.
Да ли нам ова грађа из каталога може показати у ком се периоду најлепше писало ћирилицом?
На то питање је тешко дати једнозначан одговор, јер естетска оцена писма умногоме зависи од личног укуса проучаваоца: некима се свиђа устав пергаментних рукописа, другима – курзив или уједначени калиграфски полуустав ресавских рукописа из XVI и XVII века, који подсећа на писмо штампаних књига. И код једног и код другог постоји драж и савршенство. Као истраживач који се бави претежно рукописима до XV века, више волим писмо времена од Милутина до Стефана Душана у Србији и времена цара Јована Александра у Бугарској, али могу да препознам вредности писма ресавских и словенско-молдавских рукописа из XVI и XVII века и украјинско-белоруских подражавања писму словенско-молдавских рукописа.