Дуга је историја и светске и српске уставности, али ми који данас живимо у првој половини 21. века, живимо у времену агресивног продора неолибералног капитализма и транснационалних компанија, као и центара за стратешко планирање и управљање планетом, сходно принципу: једна влада – једна економија – једна армија, што за нужну последицу има да се светска уставност налази у кризи.
Сувереност држава је најмање заштићени део међународног права. Чак и у данашњој Србији стратешки циљ државе број један је улазак земље у Европску унију, а тек онда заштита државног територијалног интегритета, а самим тим и повратак Косова и Метохије у уставни поредак Србије. Од каквог је значаја сваки устав за уставно-правни поредак земље упозоравао је, између осталог и творац атинског устава, грчки филозоф Аристотел [1] када је рекао да се на основу анализе устава једне земље може закључити да ли је сачувала свој идентитет или га је променила. То питање без икаквих ограда постаје актуелно у сваком студиознијем приступу уставном поретку данашње Србије.
Због тога и многих других разлога књигу др Горана Буџака „У вртлогу уставности” сматрам не само веома значајном, него и преко потребном данашњој српској научној, политичкој и друштвеној јавности. Ниједан устав не представља само симплификовани кодекс закона. Он обавезно обухвата не само нормативну него и реалну друштвену стварност, успостављени комплекс сложених друштвених односа међу њима.
Целокупни савремени уставно-правни поредак Србије делимо на два периода. Први обухвата време од 1990. до 2000. године, а други од октобарских промена до данас. У основне карактеристике првог периода спадају консолидација новоуспостављеног вишепартијског система, изузетно тешке економске и социјалне прилике, међународна изолација и блокаде, дезинтеграција југословенске државе и НАТО агресија 1999. године. Други период, раздобље после октобарских промена 2000. године карактерише: дезинтеграција двочлане федерације Државне заједнице СЦГ, доминантна улога међународне заједнице у процесу нелегалног проглашења независне државе Косово на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија у Србији, државна и економска десуверенизација Србије и продор субјеката глобализације на српско државно тле.
Нови полупредседнички систем настао је у изузетно сложеним друштвеним и политичким околностима. Једна од основних карактеристика Устава од 1990. године је то што је одстрањен префикс “социјалистичка”, а покрајини Косово враћен претходни наслов Косово и Метохија. Покрајинама Војводини и Косову и Метохији нови устав је одузео све елементе државности. Успостављена уставно-правна природа система Устава од 1990. године ни до данас није јединствено утврђена код наших најзначајнијих уставно-правних теоретичара.
Тако се он дефинише као “хибридно председнички систем” (Коста Чавошки); “мешовито решење у коме преовладавају елементи председничког модела” (Александар Фира); “мешовити парламентарно-председнички систем” (Миодраг Јовичић); “квази парламентарни систем са изразито доминантном позицијом председника Републике” (Павле Николић); “парламентаризам у рационализованом облику” (Ратко Марковић), итд.
Данас важећи Устав Републике Србије усвојила је Народна скупштина на седници одржаној 30. септембра 2006. године и коначно је усвојен на републичком референдуму одржаном 28. и 29 октобра 2006. године, а проглашен на Митровдан, 8. новембра исте године. Уставни закон за спровођење Устава Републике Србије усвојен је и проглашен 10. новембра 2006. године.
Усвајањем овог устава није дошло до било каквих суштинских промена у већ постојећем актуелном полупредседничком систему Републике Србије. Задржана је хоризонтална организација власти, заснована на принципу поделе власти на законодавну, извршну и судску., чији се односи заснивају на равнотежи и међусобној контроли.
На основу анализе уставних решења произилази закључак да је влада ефективни и оперативни део егзекутиве, док је председник Републике задржао улогу модераторне власти, која није активан чинилац политичких процеса. Најчешће се посебна пажња у овом уставу поклања широком спектру људских права, а као највише вредности се истичу: владавина права, социјална правда, грађанска демократија, заштита људских и мањинских права и слобода, као и опредељење Србије да поштује и примењује европске принципе и вредности.
У основи систем власти установљен Уставом од 2006. године, попут оног из 1990. године, такође је пример рационализованог парламентаризма и у целини овај устав се у уставно-правној теорији третира као допуна Устава од 1990. године.
У сваком случају, индивидуалне и колективне политичке субјекте, доносиоце новог устава Србије, чека и изузетно студиозан и одговоран задатак. Познати теоретичари уставног права Хуан Линц и Алфред Степан су упозорили да је консолидовање демократског политичког система могуће једино уколико је решено државно и национално питање, што очигледно у Србији није и остаје отворено на дуги рок.
*Излагање аутора на промоцији књиге др Горана Буџака „У вртлогу уставности“, на Институту за политичке студије у Београду
[1]Милош Ђурић, Историја античке филозофије, Службени гласник и Правни факултет, Београд 2009. године
