Овога пута, специјално за своје читаоце, објављујемо једну цртицу Александра Радовановића о пореклу речи Србенда, као првом помињању српског имена у историји, а затим и одговор Богдана Николића на тај Радовановићев осврт. Оба текста су изузетно занимљива за пасиониране истраживаче српске прошлости. Надамо се да ћете уживати читајући их.
Александар Радовановић: Срби у Риг Веди
Премда је предмет спора када се Срби први пут помињу као народ, прво помињање српског имена није. Име које Срби често користе да именују великог патриоту „Србенда“ помиње се у најстаријем делу светске књижевности (тада усмене) „Рг Веди“, збирци верских химни Индо-Аријеваца.
У Осмој мандали овог дела, чија се старост (мада, за разлику од осталих мандала, отежано) смешта у период између 12. и 15. века пре Христа, у 32. химни посвећеној богу громовнику Индри, у другом стиху, Србинда је непријатељ моћног Индре, кога овај заједно са Пипром убија и пушта низ воду. Ко је тачно Србинда, не зна се, а стога ни контекст овог стиха.
Такође, нејасно је и то каква је повезаност Србинде и Срба као народа и да ли је уопште има (огроман број санскритизама у српском језику сугерише на то да нека, можда и крупна, веза постоји), али етиомолошко порекло речи „Србин“ и „Србинда“ је несумњиво исто, па је ово дефинитивно прво помињање српског имена у историји.
ВЕДСКИ СРБИНДА – Неки историчари аутохтоне српске школе сматрају да су ови богови, као и митски ратник из Веда, Србинда (по аустријском санскритологу Валтеру Висту – Србинда је родоначелник Срба), међусобно повезани са прастарим именом СРБА. Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу наћи у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена. По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста (Walter-а Wüst-а), тај облик одговара и данас карактеристичном српском аугментативу СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију. У Ведама, по Вистовој интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштоваоца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед. (Нап. Хронограф)
Богдан Николић: О индоевропском пореклу Срба
Срби су “мешавина народа”, али су све етничке групе од којих су потекли старином Индоевропљани, баш као и древни Индуси, творци Веда, једног од најстаријих књижевних дела на свету!
Под jедан, песме нашег народа, епске и лирске сведоче о њиховој великој старини, што су показали, од новијих аутора, Александар Лома и Мирјана Поповић-Радовић, а од старијих – академик Милан Будимир, тако да је врло брзо усвојено да су српске народне песме хомерског карактера, а да буде још “жешће” то су “живе” песме, тј. сведоче о тзв. illo tempore, тј. о “првобитном времену”, о чему сведоче и Веде, што је много дубља и важнија ствар од самог Хомера!
Друго, таквих песама, међу балканским народима, има само код нација изведених од Срба, као нпр. код мешаног словенског и протобалканског, по свему судећи, илирског порекла и то отприлике пола-пола, уз мање присуство генских хаплотипова других етничких група, али упркос тој генетској двојности те наше старе епске и лирске песме одишу јединственошћу!
Тако да, на основу њих, сем у неким ситуацијама, не можемо судити који је мотив у њима прасловенски, а који прабалкански, тј. илирски. Просто, сви ти мотиви су ведске старости!
То су горепоменути аутори доказали, много тога сасвим независним методама, а доказује и покојни археолог, проф. Ђорђе Јанковић, док нешто од тога помиње и наш покојни историчар Тибор Живковић, који је, да буде занимљивије, врло дуго био заговорник хипотезе да су Срби дошли сеобом у VI/VII веку на Балкан!?
Овде бих навео и да покојни проф. Живковић додаје и једну занимљивост, по нашу етногенезу, вероватно не толико значајну квантитативно, али врло вероватно квалитативно, а то је – да, по свему судећи, племе Срба, које се доселило на Балкан на позив византијског цара Ираклија (као савезник!), са подручја данашње немачке покрајине Саксоније (тамо где живе модерни Лужички Срби), није било чисто словенско, него антско, тј. мешано словенско-сарматско племе!
Древни народ Сармата, који је више од 3 века живео у степама садашње јужне Украјине и представљао озбиљну напаст за Рим, је негде око III века доживео одлучан пораз од Рима и расуо се међу околне народе, пре свега међу Словене.
Тадашњи извори оштро разликују “чисте” Словене од Анта, тј. мешаних племена Словена и Сармата, који су се међу самим словенским племенским конфедерацијама издвајали својим ратничким способностима!
О томе сведочи и проф. Живковић, цитирајући и неке арапске и јерменске, поред досад обилно експлоатисаних грчких и латинских извора. Просто речено, преци Срба, који су дошли на Балкан, колико Словени били су и Сармати, који су ирански номадски народ!
Овде ваља поменути да су поред Веда, најстарије књижевно дело човечанства религиозне химне древних Иранаца, тзв. Јасне, које су дале основе древне персијске религије зороастризма, тј. маздаизма, која је брат-близанац древне ведске вере индијских Индоевропљана!
Укратко, Срби су, како год окренеш ведски народ, а како је реч Сирбинда, тј. скраћено Србинда дошла у наш језик и то као етноним, тј. самоназивање нашег народа, то никоме није јасно, сем што покојни проф. Живковић у свом делу „Јужни Словени под византијском влашћу 600-1025” износи тврдњу да је наше национално име могуће сарматског, тј. иранског порекла, вероватно од оних Сармата, који су чинили са Словенима српско племе, које је дошло на Балкан у малом броју и тамо вероватно засновало, као ратничка аристократија, своју власт над раније придошлим Словенима и прабалканским староседеоцима Илирима, врло овлашно романизованим.
Међутим, поред те чисто ведске карактеристике наше старине, оно што ваља рашчивијати јесте да практично сви историјски извори из тог доба, VI – VIII века, тврде да је до стапања та три елемента (Срба – придошлица из Саксоније, а мешаног словенско-сарматског порекла, затим осталих Словена и прабалканских староседелаца, делимично романизованих Илира) у један народ дошло веома брзо!
Проф. Живковић помиње ту словенску помоћ византијској опсади јужноиталијанског града Сипонта 679. године, једва пола века, тј. свега две генерације после досељавања Словена!?
Реализовати сложени логистички подухват преласка читаве једне војске од око 10.000 људи са источних обала Јадрана у Сипонт са друге стране Јадрана и да та војска ефикасно ратује, то је могуће само ако су ратници из склавинија (византијски назив за ране словенске државе по сеоби народа) били или јединствене етничке групе или врло блиских етничких група, који су се могли лако споразумевати!
Тадашње склавиније су номинално биле вазали византијског цара, тако да је међусобна лојалност различитих етничких група према јединственом ратном подухвату, а на позив номиналног суверена, византијског цара, врло разумљива.
Али, да би све то било ефикасно изведено, морала би да постоји барем елементарна разумљивост у међусобном језичком општењу, која би била прилично отежана да се радило о народима различитог порекла.
Да све буде занимљивије, у непосредном суседству Срба, постојала је једна таква заједница етнички различитих народа, међусобно повезаних истим државним интересима, што је била рана бугарска држава, предвођена од бугарско-турско-татаро-фоне ратничке елите коњаника, са бројним словенским народом – ратницима пешацима, као и не тако безначајним Грцима, становницима бугарског дела Тракије.
Та држава је дуго представљала велику опасност Византији, али временом је иста морала да усвоји уједињујућу византијску идеологију православног хришћанства, као и да се етнички унификује славизовањем преостале бугарско-татарске аристократије!?
Сви ти древни извори VI – VIII века сведоче о етничкој разноврсности ране бугарске државе и етничкој хомогености склавинија, како су се у то доба звале протосрпске државе!? То не би могло никако другачије да се објасни него тиме да су етнички елементи који су чинили српске ране државе на Западном Балкану, до једног били састављени од етнички и језички сродних група!?
