Савремено друштво карактеришу велике промене од науке до технологије, али и кретање становништва. Значи, самим тим обухваћене су и урбанизација и индустријализација. Људи су таквим променама све више отуђени од целокупне природе, чији су део, као и од своје сопствене природе, која чезне за другим човеком.
Постоји парадокс који се огледа у томе да бољи услови живота доносе са собом многа питања о разним облицима људске патологије, као што су: кардиоваскуларне тегобе, алкохолизам, наркоманија, депресија, неурозе и психозе.
Фројд је дао једну значајну препоруку “liben und arbeiten” (волети и радити). Но, поставља се питање ко воли да ради?
Ерих Фром вели да можемо да назовемо нормалним оне особе које су у стању да испуне своје друштвене улоге и да учествују у репродуковању једнога друштва. Важно је да се прилагођавамо друштву, да остваримо нормалност понашања, да немамо душевне поремећаје, да живимо у стварности и самим тиме – имамо јединствену личност.
Но, понекад се наше ЈА, тј. спољашност, посматра као фасада иза које се крије истинско наше ЈА. Нама је потребна хомеостаза или да будемо способни да упркос утицају спољашних промена останемо исти, без значајних психичких последица.
Најважније је да очувамо и унапредимо своје здравље. Здравље има више дефиниција. Но, можемо рећи да је то стање потпуног физичког, психичког и социјалног благостања.
Развитком медицине, социјалног рада, менталне хигијене, психологије, социологије, социјалне патологије, дефектологије и других научних дисциплина створене су могућности за сузбијање социјално-патолошких промена.
У групу наведених социо-патолошких проблема спада и алкохолизам, који поменуте науке третирају као сложену социјално-медицинску болест, која захтева адекватну терапију за лечење алкохоличара, њихових породица и радне средине.
Реч алкохол је арапског порекла и потиче од арапске речи која означава да је нешто “фино” или “љуткасто”, али производња алкохолних пића је постојала много раније, пре настанка арапске културе и цивилизације. Познато је да су скоро код свих племена и народа употребљавана алкохолна пића као опојна средства која служе за постизање ужитка.
Скити, Сармати и други изумрли народи су некад пили проврело кобиље млеко ради ужитка, као и током световних и духовних церемонија. То млеко су пили и стари Германи и Романи, али и народи у Азији. Медовину су нпр. пили стари Римљани и древни Грци, као и народи Скандинавије у 5. веку пре Христа. У Африци неки народи праве вино од палме. У Кини су пре 4500 година употребљавали вино од руже. Египћани су правили неку врсту пива од хлеба. Код Словена је употреба алкохола била присутна на почетку наше ере. Чак је и Мојсеј волео вино због угодног мириса.
Енгелс је описао употребу алкохола у 19. веку у Великој Британији. Он је у својој књизи ”Положај радничке класе у Енглеској” описао употребу алкохола због беде у којој је тада живела радничка класа. Наравно, експлоатација радничке класе је за њега била много значајнија. Енгелс је, ипак, примећивао да (зло)употреба алкохола није присутна само међу сиротињом, него и међу богаташима. Алкохолизам је постао болест која је раширена, како међу сиромашним, тако и међу богатим члановима друштва.
Алкохол је постао незаобилазно средство које се примењује у разним данашњим церемонијама. Употребљава се у свакодневном животу од здравица до најразличитијих ритуала и обреда.
Хришћанска Црква је увела Свету тајну Причешћа у којој се вино претвара у Крв Христову.
Ракија се нарочито у Србији, али и многим деловима бивше Југославије узима као аперитив, а често и уз оброк.
Народ често употребљава ракију у виду облога које се стављају на главу (чело), груди или стопала. Алкохол се пије и због назеба, болова у стомаку итд.
Раније се у друштву женама више него мушкарцима замерало због употребе алкохола, али се оне у новије време све више приближавају “мушком пијењу”.
Неопходно је да постоји списак регистрованих алкохоличара, који би садржао податке о особама које хронично пате од алкохолизма, јер је то болест социјално-медицинске природе. Потребно је да се обезбеди методолошки адекватан приступ у лечењу и рехабилитацији, као и у превентивном раду на сузбијању ове болести. Важно је да буду обухваћене и карактеристике болесника у средини у којој борави и ради због вишеструке сложености алкохолизма, која произилази из природе саме болести.
Чињеница је да највећи број алкохоличара живи у породици и друштву који имају висок степен толеранције, па због тога наилазе на разумевање и подршку који доприносе даљем бујању алкохолизма.
Од давнина се алкохолизам сматрао врстом порока и требало је да прође много времена да се схвати да се заправо ради о болести. Иако проучавање појаве алкохолизма траје већ хиљадама година, озбиљно упуштање у ову проблематику и борбу против ове болести је започело пре само четрдесетак година.
Хирш (1950) и Келер (1960) сматрају да је алкохолизам велика болест појединца, али и друштва у целини. Алкохолизам доводи до нарушавања здравља и економског функционисања читавих породица.
Јелинек је све типове алкохоличара детаљно изучавао и направио одговарајућу класификацију и типологију поделивши их у групе.
1. Алфа алкохоличари су особе које су психички зависне од алкохола.
2. Бета алкохоличари испољавају компликације у облику алкохолног полинеуритиса, гастритиса и улкуса.
3. Гама алкохоличари су тежи алкохоличари који испољавају повишену толеранцију на алкохол.
4. Делта алкохоличаре карактерише немогућност да апстинирају и неспособност да и један дан проведу без алкохола, али при томе немају губитак контроле.
5. Епсилон алкохоличари су периодични алкохоличари.
Постоје и прелазни типови који су карактеристични за поједине групе људи.
Наведени типови алкохоличара нарушавају своје здравље у дугим временским периодима, јер због континуиране употребе алкохола њихово телесно, психичко, породично и друштвено стање се налазе у ризичном губитку.
То је болест која не угрожава само њега или њу појединачно, но и породицу, као и средину у којој појединци живе и раде.
Алкохолизам је болест која се налази на трећем месту по заступљености у савременом друштву, иза кардиоваскуларних и малигних оболења.
До данас је дефинисан велики број етиолошких теорија о алкохолизму и све се могу сврстати у неколико група:
– биолошке теорије
– психолошке теорије и
– социјално-културне теорије.
Постоје и најновије теорије које тај проблем звани алкохолизам доводе у везу са миграцијама становништва, индустријализацијом, техничко-технолошким напретком и међуљудским односима.
Позната је етиолошка подела на примарни и секундарни алкохолизам. Примарни алкохолизам је код особа које почињу у раном добу да се навикавају да узимају алкохолна пића. Овде је најважнији фактор средине. Секундарни алкохолизам настаје накнадно код неких особа које имају телесне или психичке проблеме, па пију да би ублажиле бол. Код секундарног алкохолизма најважнији је фактор личност. Тако имамо однос личност – средина – алкохол.
Сваки човек има специфичне особине личности у које спада и онај део личности који је емоционално незрео и нестабилан те није у стању да прихвати реалност. То погодује конзумирању алкохолних пића.
Средина у којој појединац борави је такође важна. Обичаји у датој средини могу да утичу на прекомерно узимање алкохола.
Човек је изложен деловању многих чинилаца друштвене средине. Због тога је појединац често под сталним притиском животног окружења у правцу неконтролисаног конзумирања алкохола.
Алкохол има специфична хемијска својства. Он по својој хемијској структури има хидроксилну групу (ОН).
У почетку алкохол даје снагу, смањује осећај напетости, шири крвне судове у мозгу, срцу и кожи. Због тога алкохоличар има осећај топлоте.
Алкохолизам као болест траје годинама и може да настане већ у детињству. Млађи људи данас све више употребљавају алкохол.
Алкохоличар углавном пролази кроз следеће фазе:
1. Предтоксикоманска фаза када је повишена толеранција на узимање алкохола
2. Токсикоманска фаза која подразумева неодољиву потребу за пијењем алкохолних пића која стварају психичку и физичку зависност;
3. Губитак контроле (феномен прве чаше) који се испољава у неспособности да се прекине са пићем;
4. Алкохолна амнезија (прекид филма) која подразумева потпуни или делимични губитак памћења, тј. сећања о догађајима који су се десили током конзумације алкохолних пића;
5. Пад толеранције који је најкритичнији стадијум токсикоманског алкохолизма и
6. Немогућност апстинеције као последња фаза токсикоманског алкохолизма.
Компликације:
– телесна оштећења,
– психичка оштећења,
– психички поремећаји,
– породичне последице,
– професионалне недаће и
– социјалне препреке и тешкоће.
Неумерено конзумирање алкохола утиче негативно на спољашњи изглед алкохоличара. Најчешће су прљави, запуштени, неуредни итд.
Алкохоличари трпе болове у желудцу због запаљења и промена на слузокожи, која је под дејством великих количина алкохола задебљала.
Свакодневно конзумирање алкохола има несагледиве последице за учеснике у саобраћају. Алкохол доводи до фаталних удеса који имају трагичне последице.
Прекомерно коришћење алкохола такође утиче на повећање степена криминалитета. Алкохоличари су склони конфликтима, импулсивном понашању, наглим променама понашања, агресивности, итд.
На жалост, алкохолизам је све већи и код жена. Претерано конзумирање алкохола се некада сматрало само “мушким послом и понашањем”. Међутим, данас либерални став друштва дозвољава да се и жене окушају у “мушком понашању”.
Код младих је такође постало популарно конзумирање алкохола. Зато је неопходно да се утиче на понашање младих у породици, пре свега од стране родитеља и старатеља, као и у друштву и вршњачком окружењу, итд.
Конзумирање алкохола је постало “популарно” како у урбаним срединама тако и у сеоском окружењу.
Алкохоличари су, најкраће речено, нестабилне личности које прекомерно и неконтролисано конзумирају алкохолна пића.
Алкохолизам је социјално-медицинска болест, која истовремено представља и порок, који наилази на моралну осуду друштва, јер је последица уличарског модела понашања.
Борба против алкохолизма, посебно међу младима, представља изузетно важан напор да се заштити физичко и психичко здравље становништва, које се огледа у одсуству болести и запуштености, као и у физичком и социјалном благостању.
О овом проблему и овој болести има још много тога неизреченог.
*Аутор је мастер социјалног рада
