Политичари и бизнисмени последњих година одали су се богоугодном послу – зидању храмова Божјих, што својим, што државним парама. СПЦ њихове дарове прихвата оберучке, не питајући за порекло богатства.

Фото: crkvaub.rs
Прва црква коју су подигли Немањићи зидана је између 1159. и 1166. године. Ено је у Куршумлији, делимично обновљена, на узвишењу изнад ушћа Бањске у Топлицу. Последња у Србији освећена је црква у Бајчетини, задужбина Томислава и Драгице Николић. Означавају ли ове две тачке врх и дно спирале, или само лук са путање којом се врти вечност?
У историји Србије три су периода у којима је подизање цркава било посебно изражено: време Немањића, друга половина 19. века, у којој се Србија ослободила турске владавине, и последње деценије, од слома комунизма до данас.
Али, док се у старијим храмовима скрушено молимо, или са атеистичком уздржаношћу процењујемо уметничку вредност иконописа, о новим црквама понекад говоримо и пишемо с резервом према финансијерима њихове градње, а ктиторске фреске изложене су порузи.
Не тако сјајна историја
Вазда су цркве градили они који имају пара – владари, општине и богати појединци, а Црква се никад није бавила пореклом њиховог новца. „Свако има право, чак и највећи грешник“, било је и остало њено начело, „да се покаје и да се искупи макар и новцем“. Није поуздано утврђено да ли новац спасава душу… У искупитељску моћ богатства сумњају они који богатство немају, а сва је прилика да се Бог на њихово мишљење не обазире. Још није забележено да је неки храм срушен због неподобности ктитора – ено, онолико цркава којима се дичимо, неке су и на Унесковој листи светске баштине, а њихови су градитељи ослепљивали очеве и тровали браћу, одсецали главе кумовима, и бездушно грабили злато и новац.
Да оставимо пепео Немањића на миру, наведимо само неке примере из новог доба… Књаз Милош је сазидао и обновио десетине цркава, између осталих подигао је и ону у Јагодини, а колико му је било стало до ктиторства, сведочи и чињеница да је у писму упућеном јагодинском кнезу Аранђелу Милосављевићу запретио смрћу уколико би било оштећено „и једно слово“ уклесаног натписа о његовим заслугама за изградњу новог храма. Исте те, 1818. године почео је и зидање цркве у Крагујевцу…
Његови наследници, Михаило и Милан, више су били окренути овоземаљским, државним и политичким стварима, али је последњи изданак династије Александар Обреновић великим новчаним прилогом спасао Хиландар пропасти, па је уписан као ктитор ове светиње. Том приликом је из ризнице на светлост дана извучено и младом крају даровано Мирослављево јеванђеље, да после једног века на његове корице руку за заклетву положи Александар Вучић, који ће у историју бити уписан због задужбине зване „Београд на води“…
Краљ Петар И Карађорђевић, чим је дошао на престо 1903. године, иначе сиромашан као црквени миш, поставио је темеље цркве на Опленцу. Ову задужбину Карађорђевића довршио је његов син Александар, брзо и лако – поред осталог, на обали Пека, у Нересници, имао је два багера, па је испирањем ископане земље добијао два килограма злата дневно…
Зидали су храмове Божје и великаши – Тома Вучић Перишић у Закути, Никола Луњевица у Вујану… и пословни људи – Илија Коларац, поред здања на Студентском тргу, свом отечеству оставио је и цркву у Великој Моштаници, а Персида Миленковић, која је у центру Београда заједно с мужем подигла интернат Женске учитељске школе (данас се у тој згради налази Математичка гимназија), саградила је и манастир Ваведење на београдском Сењаку.
Изградњу прве Цркве Светог Марка на Ташмајдану, тамо где је данас један од симбола престонице, платио је Лазар Панча, трговац пореклом из јужне Србије, место Катраница, који је у Београду стекао иметак и ту умро. Његово име данас никоме ништа не значи…
Црква ордене не штеди
Разноликост међу градитељима цркава, кад је реч о њиховом положају у друштву, занимању и начину богаћења, таква је и данас. Заједничко им је само то што имају богатство.
СПЦ велике приложнике, градитеље цркава, људе који од својих средстава улажу у пројекте Цркве, одликује црквеним орденима, међу којима је највиши Орден Светог Саве.
Богољуб Карић добио је овај орден 1997. године, а 2012. исто одличје понела је и Оливера Недељковић Карић, једина сестра познатих бизнисмена, за градњу цркве на породичном имању у Орашцу.
Мирослав Мишковић, који ових дана очекује правоснажну пресуду због утаје пореза, одликован је 2006. за допринос изградњи Храма Светог Саве на Врачару.
Мило Ðурашковић, власник „Нибенс групе“ и члан такозване путарске мафије, добио је орден 2009. за обнову манастира у свом завичају.
Милутин Гашевић, бивши директор ПЗП Ниш, награђен је 2010. орденом за помоћ у обнови неколико цркава у свом завичају. Гашевић је био обухваћен оптужницом заједно с Ðурашковићем, али је на суђењу 2016. ослобођен.
Покојни Слободан Радуловић, бивши директор „Ц маркета“ и члан такозване стечајне мафије, одликован је 2006. за допринос изградњи Храма Светог Саве у Београду…
Велимир Илић због свог ктиторства и помагања подизању православних цркава и манастира парама из буџета, и приватним, одликован је Орденом Светог Саве и са још четири црквена ордена. „Саградио сам осам цркава, у сваком већем селу код Чачка, а многе сам обновио“, сажео је у једном интервјуу свој богоугодни рад.
Веселин Бошковић, рођени брат Данице Драшковић и један од страдалих у атентату на Ибарској магистрали – тада је био директор Дирекције за градско грађевинско земљиште Београда – одликован је Орденом Светог Саве „у знак признања за много добрих дела учињених својој светој Цркви, којој је био искрено одан“. У београдском насељу Видиковац саградио је Цркву Светог Луке.
Борислав Пелевић, најближи Арканов сарадник, сазидао је цркву у Заовинама на Тари, а знатно је помогао и градњу цркве у Косовској Митровици. Из разлога који су остали недоступни јавности, он није одликован „Светим Савом“, већ један степен нижим Орденом светог краља Милутина.
Орден Светог Саве добио је и Новак Ðоковић, један од највећих донатора за изградњу Цркве Светог Михаила у Јасеновом Пољу код Никшића.
Истим одличјем за „делатну љубав према Светој мајци цркви, нарочито показану кроз свесрдну помоћ Епархији милешевској“, награђен је и фудбалер Ивица Драгутиновић.
„За делатну љубав“ и несебично помагање „приликом обнове и изградње више храмова и манастира“, Орден Светог Саве добио је и бивши градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић…
Цркве подижу и анонимни појединци. Стојан Цветковић из Земуна двадесет година градио је – и саградио – цркву у свом родном селу Горње Кординце код Прокупља. Душан Кекић из Београда – иначе један од најмлађих ктитора, има 31 годину – на Чемерну код Гацка подигао је Цркву Свете Петке… Списак је подужи.
БИА гледа и са зида
Грађење цркава у жижу јавности доспело је последњих месеци, након објављивања фотографије фреске са ликом Бате Гашића и освећења храма који је сазидао Тома Николић док је био председник државе.
„Указање“ шефа БИА са црквеног зида део јавности оценио је као крајњу претенциозност, чак и као бласфемију. Тим поводом, као куриозитет, и доказ да је „време искочило из зглоба“, поменуте су и неке друге фреске са ововременим ликовима. Посреди је, међутим, незнање.
Кроз историју Српске православне цркве, градитељ цркве је готово по правилу осликаван са макетом своје грађевине у руци, а његово име клесало се у камену на уласку. То је право сваког ктитора, „следује“ му по природи ствари, тако је било у средњем веку, а исто важи и данас. Захваљујући таквим фрескама, названим „ктиторским“, ми данас знамо како су изгледали Немањићи. А то што Бату Гашића знамо са телевизије, и што неки од нас о њему немају високо мишљење, са становишта Цркве и њених правила је небитно. Истини за вољу, за неке од средњовековних великаша чијим се ликовима и златним одеждама дивимо нема доказа да су били поштенији и часнији од њега, ни кориснији за државу и народ.
Са Багдале, брда изнад Крушевца, пружа се величанствен поглед на град. Епархији крушевачкој на њеном врху додељена су два хектара земље да ту подигне црквени комплекс. Прво је, пре пет година, сазидана реплика Његошеве капеле, а изградњу је платио Љубомир Ћурчић, наш бизнисмен из Русије. Да плате цркву, чије је зидање пре две године дошло на ред, понудили су се браћа Гашићи, Братислав и Бобан. Кад је градња окончана, на зиду десно од врата, фрескосликари из Чачка изобразили су браћу, огрнуту некаквим ванвременским плаштовима, у друштву Светог Јована, у чију славу су храм и подигли.
„Нисам ја тражио да ме осликају на фрескама, нити се за тако нешто уопште питам. То је већ вековима уобичајено правило у Српској православној цркви. Епархија крушевачка подигла је за врло кратко време пет храмова и у сваком су осликани ликови њихових ктитора. Ако нешто важи за све, зашто би у мом случају било спорно“, одговорио је Бата Гашић критичарима.
Око цркве су видљива улагања општине и учешће њеног буџета (на који Бата Гашић има одлучујући утицај): велики паркинг, приступни путеви, јавно осветљење… Епархија планира да ту подигне још једну цркву, овог пута копију призренских Светих Архангела, и да тако заокружи комплекс који ће постати духовно средиште и туристичка атракција града.
Занимљиво је да је Гашић, високи функционер СНС, Орден Светог Саве добио такорећи „аконтативно“ – још 2012. године.
Мали богови на земљи
Истом свецу, Јовану Крститељу, цркву је у Кончареву код Јагодине сазидао и Драган Марковић Палма, али је изричито одбио да се нађе на ктиторској фресци. Складна бела, увис издужена грађевина најлепше је здање у селу, које никада раније кроз историју није имало храм Божји. Уређено двориште и услужна портирска служба сведоче о Палминим организаторским способностима, а врло леп живопис у цркви о његовој спремности да изабере најбоље извођаче за послове у које се сам не разуме. Фреске је радио сликар из Чачка Горан Пешић, у црквеним круговима највише познат по осликавању храмова у Републици Српској и Подрињу. И Палма је носилац Ордена Светог Саве.
Само неколико километара даље, у суседном селу Ракитову, цркву је у славу Светог Луке подигао Миодраг Николић Феман.
Електроинжењер по струци, Миодраг Николић је власник фабрике „Феман“ у Јагодини. Био је један од оснивача и функционера Демократске странке у Јагодини и члан Председништва те странке. Обављао је функцију потпредседника Уније послодаваца Србије. Након избора 2012. године, изабран је за народног посланика из редова СНС, али каже да никад није био члан те странке. Помињан је у медијима у вези са истрагом убиства новинара Милана Пантића, а у децембру 2015. „због назнака да има сазнања о случају“ саслушаван је у полицији. Тада је одбио да оде на полиграф.
Црква у Ракитову по величини је међу скромнијим храмовима које су саградили ововековни бизнисмени, али плени фрескама у олтарском делу, које је иконописао Грк. Остале фреске радио је поменути Горан Пешић, а међу њима је и једноставна ктиторска композиција – Феман и Свети Јован један поред другог. Феман је носилац Ордена Светог Саве.
Маштовитије је на фресци представљен његов колега по струци и суграђанин Радослав Миленковић, власник „Металке“ из Мајура, и обновитељ храма посвећеног Светом Роману у Мајуру. Миленковића, оснивача фабрике прекидача за струју познатих у целој Европи, на ктиторској фресци за руку држи Свети Роман и води га ка Христу. Због нечега, међутим, Епархија шумадијска и парох мајурски ову фреску чувају од очију јавности и не дозвољавају њено фотографисање…
Истоветан однос има и Епархија жичка према фресци у Цркви Светог Пантелејмона у Котражи код Гуче – наишли смо на закључана врата, а објашњење у седишту епархије било је да се „тако штите интереси Цркве“. Чачански бизнисмен Миленко Костић Коле, који се обогатио продајом „Шкодиних“ аутомобила и прочуо по добротворном раду и песми Шабана Шаулића „Коле пије ракију и вино“, 2000. године саградио је испод родитељске куће малу и лепу цркву. Кажу да је коштала 170.000 евра… Унутра је фреска о којој се својевремено навелико писало: Миленка Костића, његову бившу и његову садашњу жену и четворо деце у чамцу спасава Свети Никола из помамљеног мора.
„То је замисао владике покојног Стефана из Краљева, ја сам то прихватио, он је рекао да је то по канону Православне цркве из Србије и уопште немам неких проблема да се нелагодно осећам“, одговорио је на замерке.
Коле је такође одликован Орденом Светог Саве.
Цане без ордена
Да Црква и те како уме да води рачуна о својим интересима, много боље показује пример храма Вознесења Господњег на Убу.
Деведесетих година, пошто су му утврђени темељи, бизнисмен од оних уз чије се име додавало „контроверзни“, Станко Суботић Цане, рођени Убљанин, прихватио се ктиторства и плаћања свих рачуна за градњу. Његов су чин и „делатну љубав“ новинарима на сва уста хвалили и месни свештеници и општинска власт. Али, кад је против Суботића подигнута оптужница за шверц цигарета, окренули су плочу: „Градња храма није почела Суботићевим новцем, није је он лично почео као задужбину, него општина Уб. Јесте првих година изградње давао прилоге, али давали су и многи други…“
Из опреза, не из гадљивости на могуће шверцерско порекло новца, на освећење 2011. нису дошли ни патријарх ни министри, чак је и певач Мирослав Илић отказао учешће у свечаности. Били су верници, у великом броју, руски амбасадор Конузин и певач Џеј.
Конузиново присуство било је природно – унутрашњост цркве, израђену у племенитој ораховини и мермеру, осмислили су руски пројектанти, а фрескопис је три године радио академик Руске Федерације Николај Мухин, уз помоћ седам врсних сликара из Јарослава.
„Цанетову цркву“ због овог живописа неки сматрају најлепшом црквом у Србији, али је Суботић „због интереса Цркве“ остао без ктиторске фреске. Свесни да су се огрешили, црквени оци су у камену изнад бочних врата уклесали „Црква памти свог добротвора Станка Суботића са Уба“. Није добио ни орден.
Милион евра раба Божјег Томе Николића
Име ктитора, међутим, јасно је истакнуто на Цркви Светог Димитрија у Бајчетини. Томислав Николић „с породицом“ потписао се својом функцијом „председник Србије“, баш онако како је то учинио Стефан Немања у Студеници, уклесавши уз своје име „велики жупан“.
Од свих цркава које смо поменули у овом тексту, бајчетинска – осим можда убске – изгледа најскупље. Од мермерног пода до врха куполе, сви зидови унутра украшени су мозаицима. И једино у Бајчетини осећа се дах дневне политике: од композиције на зиду посвећене породици последњег руског цара – што је врло редак мотив у нашим црквама, а Платона Бањалучког, страдалог од усташа, и Вукашина из Клепаца, убијеног у Јасеновцу, до фрески четрнаестогодишње Сање Милинковић из Варварина и трогодишње Милице Ракић, убијених у нападу НАТО 1999. године, које још нису проглашене за светитељке.
Неуобичајено за наше просторе, један део цркве претворен је у изложбени простор. Ту се, саопштено је, налазе поклони које је Николић добијао током својих дипломатских посета. Централно место заузима антиквитетски крст, дар белоруског председника Лукашенка, и икона коју је председнику Србије поклонио руски патријарх. Како је њихово доношење у Бајчетину усклађено са Законом о поклонима, који поклонопримцу дозвољава да задржи дар само ако је његова вредност мања од пет одсто просечне плате, односно 2.000 динара, неко ће једном морати да објасни.
До почетка градње Бајчетина је припадала Жичкој епархији, са седиштем у Краљеву, али Синод СПЦ је удовољио молби Томислава Николића де се село преведе у надлежност Епархије шумадијске и Крагујевца, где је градоначелник био његов син, без сумње да би се све формалности око градње и дозволе лакше обавиле.
Цркву је у мају осветио патријарх Иринеј, а остало је да се још уради живопис у улазном делу. Ту ће бити фреска с ликовима Томислава и Драгице Николић.
У храму је већ урађена гробница, крипта са десет места за ктиторе и чланове његове породице.
Зналци тврде да је градња цркве од градње куће исте површине скупља од шест пута па навише, а процењују да бајчетинска црква, површине 170 метара квадратних, није коштала мање од милион евра. При томе, у цену не урачунавају уређење околине, јер сматрају да је све урадила крагујевачка општина из свог буџета…
За утеху онима који жале за толиким парама, мора се рећи да је црква у Бајчетини лепа, и да вреди тих пара.
Аутор: Момчило Петровић
(Текст је објављен у 80. броја магазина Њузвик у јулу 2017. године)
Da li je neko mozda skontao, da sve sto danas covek zgresi ne pred Bogom nego narodom, da je sve zbog zakona, utaja poreza itd itd. Ako je nesto zgresio pred Bogom, njemu i ispoveda grehe na ovaj ili onaj nacin.
Znaci Bozijih je 7 smrtnih grehova, a zakona ljudskih na hiljade. Nije to bas povezivo jedno sa drugim