Александар Мишић Аца, син славног војводе Живојина Мишића, и мајор Иван Фрегл нису стрељани крајем 1941. године. Иако се судбина двојице мајора документовано прати до пролећа 1944, крајем сваке године обнавља се мит о њиховом стрељању 1941, који су тада, са неком намером, створили Немци.
Крајем сваке године, у редовима поштовалаца дела ђенерала Драже и његових бораца, обнавља се сећање на мајоре Александра Мишића и Ивана Фрегла, на њихову улогу у спасавању Дражиног живота у немачкој Операцији “Михаиловић“ и на њихову јуначку погибију 17. децембра 1941. у Ваљеву. Према једној верзији, мајор Мишић је одбио понуду Немаца да, под одређеним условима, буде поштеђен, јер му је мајка била Немаца. Рекао им је: “Та половина немачке крви истекла ми је када сам био рањен у Великом рату“. Према другој верзији, мајор Мишић је, пре плотуна стрељачког вода, гађао Немце својом чизмом, док је паљбом Немаца командовао лично мајор Фрегл. То му је била последња жеља, која му је испуњена.
Ове верзије, дакле, обнављају се с времена на време, иако је пре више од десет година документовано утврђено да мајори Мишић и Фрегл нису стрељани 1941. године у Ваљеву, као и да су 1944. године били живи. Вести о њима нема тек после пролећа 1944. године.
Тако, на пример, у аутобиографском роману Моме Капора “Леп дан за умирање”, насталом током бомбардовања Србије 1999. године, наш писац пише о невероватном подвигу и херојској смрти двојице јунака, Александра Мишића и Словенца мајора Фрегла.
Причу, која је нашем писцу дала снаге да издржи тешке дане рата у Србији, преносимо у целости:
“Када су Немци 1941. године у селу Стругарнику, ухватили два мајора краљевске војске, Александра Мишића и његовог колегу, Словенца Фрегла, одвели су их у Ваљево да их стрељају.
Пре тога, понудише мајору Александру, сину војводе живојина Мишића, да му поштеде живот, будући да му је мајка била чистокрвна Немица и звала се Лујза.
“Пола ваше крви је немачко…”- казао му је тада немачки официр.
“Та половина је истекла на Колубари!”, одговорио је син војводе Мишића.
Као официри, осуђеници су имали права на последње жеље. Александар Мишић затражио је да му одвежу руке и дозволе да одреши пертлу на левој цокули, што му је и омогућено.
Мајор Фрегл, затражио је од команданта дозволу да сам командује стрељачким водом на свом погубљењу, и немачки официр, задивљен његовом храброшћу, то му и одобри.
“Нишани”- командовао је храбри мајор, а када су Немци подигли пушке на двојицу официра пред зидом, Александар Мишић хитро свуче цокулу са ноге и завитла је на њих.
Желео је да умре у борби и то је било највише што је могао да учини пре но што је мајор Фрегл командовао: “Феуер!”, после чега су обојица пали један преко другог.
Мислим на мајора Мишића и ове ноћи док потмуло режи небо препуно непријатељских авиона.
Као и остали моји суграђани, осуђен сам на смрт.
Излазим на авлију и зурим у мрачно небо одакле ће за који час долетети бомба.
Не носим никакве ципеле на шнирање, па лако скидам леву мокасину и завитлам је у небо гађајући авионе што се обрушавају на мој град.
Мокасина пада на комшијску шупу и остаје на њеном крову. Шта ћу сад без једне мокасине?”
Александар Мишић Аца, син славног војводе Живојина Мишића, био је српски официр у војсци Kраљевине Србије. Учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату, после чега је, све до 1922. године био официр војске Kраљевине Срба Хрвата и Словенаца.
После напуштања војске и пензионисања, официр Мишић преузима службу в.д. управника Врањске Бање и на том месту остаје све до позива Драгољуба Драже Михаиловића да се прикључи четничким одредима Југословенске војске у Отаџбини.
Када је дошао до Равне Горе, 10. маја 1941, Дража је своју групу послао испод Бабине Главе, а он је са мајором Палошевићем и наредником Перовићем отишао у Мишићеву кућу у Струганику. То је у ствари била вила војводе Живојина Мишића, коју је он изградио испод куће у којој је рођен. Данас у Струганику постоји војводина родна кућа, али не и вила, јер су је Немци спалили 17. децембра 1941.
У вили у Струганику Дража је затекао мајора Александра Мишића, који му је био пријатељ још из ранијих ратова (сачуван је део њихове преписке из Првог светског рата). Обрадовали су се један другоме и одмах почели припреме за, како је Дража рекао, “Трећи српски устанак“. У Мишићеву вилу ускоро из Београда долази цела Дражина породица: жена Јелица, ћерка Гордана и синови Војислав и Бранко.
Мајор Александар Мишић је основао Рибнички четнички одред, којим је и командовао. Сем тога, обављао је низ поверљивих дужности. Током лета, начелник штаба Рибничког четничког одреда постаје мајор Иван Фрегл. Он је био организатор непредатих делова Југословенске војске у Словенији. Дошао је на Равну Гору ради консултација, али је остао на новој дужности. Фрегл је био Словенац, рођен у селу Фрам код Марибора. У свему је био на одличном гласу. Ван војних дужности истицао се као планинар и скијаш. Уочи рата, 1940. године, постао је ђенералштабни официр. Априлски рат затиче га на положају начелника штаба Врбаске дивизије у Бањалуци.
Првих дана децембра 1941, сазнавши за концентрацију Немаца, Дража наређује неприметно напуштање Равне Горе. Међутим, до њега стиже вест да мајор Александар Мишић са својим Рибничким четничким одредом намерава да се фронтално супротстави Немцима. Зато он са шесторицом људи одлази у Струганик, желећи да поведе са собом Мишића и његов одред. То је било увече 5. децембра.
Око седам часова ујутру, 6. децембра, један домаћин је дотрчао у кафану у Струганику и рекао Дражиним и Александровим четницима, који су ту ноћили, да се од Разбој брда чују немачки тенкови. Сви су хитро појахали коње и кренули пут Мишићеве куће. Дража, његов ордонанс Никола Вучковић, мајори Захарије Остојић, Александар Мишић и Иван Фрегл, као и Мишићеви пратиоци, већ су били на коњима. Сви су одгалопирали до најближе шуме. Немци су их приметили и запуцали. Четници су сјахали и потражили заклон, док су уплашени коњи бесно вриштали. Дража је наредио да се не пуца, јер је само 12 људи имало оружје, а Немаца је било превише.
Лазар Вукмирица, један од Дражиних пратилаца, пише:
“Пошто нисмо давали отпор, а коњи су откривали гдје смо, јер се од нас нису одвајали, Њемци су масовно стигли у шуму и одмах разоружали шест пратилаца мајора Мишића и пет Дражиних пратилаца. Код пратиоца мајора Мишића поднаредника Ђуре Војновића (родом из Окучана, Славонија), Њемци су пронашли њемачки `машингевер` (пикавац) и одмах га на лицу мјеста стрјељали. Још су остали непредани Дража, мајор Остојић, Мишић, Фрегл и ја. Мишић ми је тада рекао:
`Лазаре, сине, излаза немамо, морамо се предати, иди и покриј Дражу овим лишћем-шушњем што брже можеш`.
То сам и учинио, као што сам мало даље учинио са мајором Остојићем. Затим смо се мајор Мишић, мајор Фрегл и ја упутили из шуме и прошли на два метра од Драже који је био прекривен шушњем. Њемци су већ стигли код нас. Један њемачки подофицир упитао је Мишића да ли је он Дража, а мајор му је одговорио на српском и њемачком да јесте. Ове ријечи Мишићеве могао је Дража лако да чује…“
Док су Немци схватили кога су заиста заробили, Дража и Остојић су били далеко. Сем тога, Мишић је рекао Немцима да је Дража заиста преноћио код њега – видевши да је то њима дојављено – али да је у четири часа ујутру отишао на Равну Гору.
Милена Мишић је одлазила у посету свом мужу Александру, у ваљевском затвору, од 11. децембра 1941. Александар је делио ћелију са Фреглом и она им је обојици носила храну. Двојицу мајора Немци 15. децембра премештају у дивизијски затвор. Милена их и ту налази и накратко разговара са Александром. Рекао јој је да ће бити осуђен на смрт. “Буди храбра и сноси судбину која нам је додељена. Ја волим своју земљу и готов сам за њу и њену слободу и живот да дам“, добацио је још Александар, док их је немачки стражар растављо. Поподне, Милена је покушала кришом да уђе у затвор, али су је Немци препознали, рекавши да су јој даље посете забрањене. Сутрадан, 17. децембра, Милену је примио капетан др Штенцел (или Штенцл, како пише Вукмирица), за кога каже да је командовао немачком казненом експедицијом. Он јој је на српском (био је фолксдојчер, завршио је нашу војну академију)рекао:
“Госпођо, мени је врло непријатно што је мени пао удео да вам саопштим, да је ваш муж осуђен на смрт… Његова последња жеља је да вас пред смрт своју види. Будите толико храбри да издржите тај састанак.“
Милена затим описује Александрово држање: “Изненадила сам се како је био хладан, достојанствен и храбар, као да не иде у смрт већ на један обичан пут“. Она се, међутим, после петнаестак минута онесвестила. Пробудила се у немачкој амбуланти, где су јој дали инекције, да би је потом саслушавали. Увече је Штенцел, у пратњи два војника, аутомобилом одвози за Београд. Ту је изводе пред једног високог немачког официра, Фолкенштајна, који јој је рекао да је Александар стрељан, пруживши јој његов златни ручни сат.
О Фрегловој судбини, овако је сведочила његова жена Милица:
“Нисам знала да су стрељани. Отишла сам у Ваљево у намери да покушам да га спасем. Примио ме је немачки капетан фон Штенцл… Уместо помоћи, пружио ми је запечаћен коверат и рекао: `Морате бити храбри, јер Ваш муж је погинуо као херој`. Умало се нисам срушила. Али, оне речи да је умро као херој су деловале. Изашла сам ћутке у ходник и отворила коверат. У њему је било нешто новца и Ивино опроштајно писмо које брижљиво чувам. У писму пише:
`Ваљево – затвор. 16. XII 1941. Мила женице. Немачки ратни суд ме је данас осудио због четниковања на смрт. Ништа се не бојим. Жао ми је само тебе и Гође. Савест ми је потпуно чиста. Умирем за част Отаџбине и народа. Умирем као јунак и сам ћу командовати паљбу. Жао ми је што нисмо погинули на бојном пољу. Буди храбра и васпитавај добро Гођу. Моје одело – цивилно, налази се код проте Поповића у Мионици. Шаљем ти и нешто новца. Љуби тебе, Гођу и све моје, твој Срчек.`
Вратила сам се и замолила оног капетана да ми бар дозволи да његово тело пренесем у Београд. Одговорио ми је: `То морате да тражите од српске владе`. У Недићевом кабинету су ми рекли да ми је он поручио да је лакше данас човеку спасити главу него пронаћи му гроб.“
Гођа је њихова ћерка Гордана, касније лекар у Београду.
Да су Александар и Иван стрељани, причали су и преживели четници, тада заробљеници, пред којима су они говорили да су осуђени на смрт. Тако је та вест дошла и до Драже. У депеши Југословенској влади у Лондону, од 7. јануара 1942. године, Дража пише:
“Опкољени и заробљени 6. децембра у околини Мионице мајор Александар Мишић, син војводе Мишића и његов начелник штаба мајор Иван Фрегл. Обојица осуђени на смрт и стрељани 17. децембра. Молим да се мајор Мишић одликује Карађорђевом звездом III реда са мачевима, као један од првих сарадника и мајор Фрегл истим орденом IV реда.“
Дража је такође писао да су 6. децембра Немце у Струганик довели Пећанчеви људи Јован Шкава, Нешован Папић и Богдан Брајевић, тражећи да се сва тројица “јавно ожигошу као народни издајници… као и да се лише свих војничких звања“.
Међутим, стрељање је било немачка ратна варка. Још нису откривена немачка документа из којих би се видело шта су они тиме желели да постигну. Углавном, према сведочењу тадашњег председника ваљевске општине, Божидара Матића, догађаји су се одвијали овим редом:
“Мишић и Фрегл нису стрељани у Ваљеву 1941. године, иако је кружила таква верзија по вароши, да су стрељани у Ђеновачкој шуми, већ су једно јутро зором, у камиону, под немачком стражом, били упућени у Шабац. Са немачким наредником, њиховим спроводником, ухватио сам био везу по повратку из Шапца и он ми је у поверењу казао да су њих двојица била у животу до Шапца и да их је предао преко Саве другим спроводницима и стражи и да он мисли да су даље отерани у Немачку као заробљеници.“
Непуну годину касније, 9. септембра 1942, до Драже први пут стиже вест да је мајор Мишић жив: “Потпуковник Јован Марјановић из Лознице тврди да је у логору у Шапцу видео живог мајора Мишића. Упитајте га и јавите да ли је то истина. За мене врло важно“, пише Дража свом команданту у Подрињу, капетану Драгославу Рачићу.
Следеће године, извесна Ела (вероватно Александрова сестра Елеонора) јавља Дражи: “Драги Дражо, пре свега јављам Вам да је Александар Мишић жив и здрав. Налази се у Линцу, у Аустрији. Добили смо од њега две налепнице за паке
те. Очекујем писмо“.
Следећи познати документ је радио депеша капетана Симића, шефа Радио техничког центра бр. 6, тада у селу Каран на Златибору, послата Дражи 4. априла 1944. године, која гласи:
“Од професора Јосића примио сам за Вас следећу поруку: Аца Мишић је жив, урадиће амблеме и равногорске значке, али претходно тражи следеће: да ли да их уради у црном сатену у сребрној или златној боји, као и то шта треба равногорске значке да представљају и које су јој димензије. Много Вас поздравља и спреман је врло радо да учини све и моли хитан одговор. Одговор са подацима можете ако желите послати преко мене пошто би их однела моја жена која кроз дан два иде тамо ради лечења. При повратку након 20 дана донела би израђене ствари. Симић.“
Где је путовала жена професора Јосића, у депеши није наведено, али то је свакако било негде у Немачкој (или Аустрији), што сазнајемо из Дражиног писма капетану Нешку Недићу од 18. маја 1944: “Драги Нешко. Поводом сумњичења Еда Бузаљка да ради за комунисте, ја га енергично узимам у заштиту, а поред тога он је и зет почившег војводе Мишића и мога друга и сарадника Аце Мишића, који се на моју и свих нас радост, јавио из Немачке.“
То је последњи познати траг о судбини мајора Александра Мишића.
Још један доказ да је мајор Александар Мишић у ово доба био жив је Дражина наредба свим јединицама од 25. маја 1944. Дража је наређивао да се, “као и до сада“, на Видовдан одржи “општи парастос свима погинулим у борбама за веру и Отаџбину од Косова до данас“. Такође, да се на Покров Богородичин, 14. октобра, држи “свечани парастос за све погинуле Србе и Српкиње, војна и цивилна лица, која су недавно настрадала од окупатора, од 1941“. Поред имена палих из њихових крајева, свештеници су имали да помињу “и ове наше пале хероје, праве Равногорце…“ Следи списак од 52 официра, међу којима нема Мишића, али ни његовог начелника штаба, мајора Ивана Фрегла.
Извор: Милослав Самарџић, Слобода, гласило СНО, Чикаго, 25. децембар 2016/Новости
Приредио: Хронограф
