Постоји читава плејада историјски значајних личности о којима се зна веома мало, а које су својим делом оставиле значајан траг. Чини се да српска историја у себи крије и својеврсну прећутану историју чији се трагови тек понекад укажу. Пратећи те трагове, идемо стопама скрајнутих и заборављених, оних чије су животне судбине биле необичне, а изузетне, па самим тим и заслужују да се поново врате у жижу интересовања.
У овом кутку знаменитих и заборављених налази се и личност која је од самог рођења била осуђена да буде у мраку, у вечитом скривању и тајности, личност која ће стицајем околности бити један од последњих изданака династије Обреновић, али и једини Обреновић који ће сву своју имовину завештати Србији.
Његово име је Велимир Михаило Теодоровић, он је једини наследник кнеза Михаила, а његова животна прича побуђује радозналост и позива на откривање.
Велимир Михаило Теодоровић рођен је 1849. године у Рогашкој Слатини, као ванбрачни син лепе Словенке Марије Бергхаус и кнеза Михаила. По рођењу је крштен у католичкој цркви као Вилхелм Бергхаус. Ванбрачна веза Марије Бергхаус и кнеза Михаила није дуго потрајала па се она након порођаја склонила у Беч где је живела са својим сином у кући коју јој је купио сâм кнез Михаило.
Иако никада није званично признао свог сина, Кнез Михаило је плаћао издржавање свог наследника и то преко свог бечког банкара Тиркеа. Проблеми су настали када се Марија Бергхаус удала за доктора Шустера који је у малом Вилхелму једино видео извор зараде, вршивши притисак на Марију да од кнеза Михаила тражи више новца за издржавање детета.
Убрзо потом, под теретом дугова, кућа у којој је Вилхелм живео са својом мајком и очухом, стављена је на продају како би се измирили дугови. Кућу је убрзо затим откупио кнежев банкар Тирке, уписавши је на име Михаиловог сина. После овог догађаја, уследио је извесни преокрет у животу кнежевог наследника. Доласком у Србију, за њега се отвара сасвим ново поглавље живота.
Када је Вилхелм постао Велимир
Године 1857. кнез Михаило доноси одлуку да свог непризнатог сина доведе у Србију. Чини се да је кнез Михаило понајвише био незадовољан идејом да би младић могао да остане ускраћен за добро образовање и духовну повезаност са својом отаџбином.
Кнез Михаило доноси одлуку да младића доведе у породицу свог управника добара Анте Радивојевића. Његова жена Софија трудила се да младићу буде као мајка, а у његовом сину Живку, млади Вилхелм имао је братску фигуру. Одмах по доласку у Србију, Вилхелм је уписан у школу у близини Саборне цркве.
Када је напунио седамнаест година, на очев наговор, одлучује да промени веру. Године 1866. организовано је крштење на коме му је кум био митрополит Михаило. Том приликом, младић је име Вилхелм променио у Велимир, а уместо мајчиног презимена Бергхаус, узео је старо презиме Обреновића које је гласило Теодоровић (по Милошевом оцу Теодору Михаиловићу). Од тада, увек се потписивао са Велимир Михаило Теодоровић.
Развојни пут Велимира Теодоровића
Велимир Теодоровић је по доласку у Србију почео да учи српски језик и да се школује на начин достојан кнежевог сина. Васпитаван је у српском православном духу, а у томе су му помагали најоданији кнежеви поданици. Године 1861, по савету Михаиловог личног лекара Карла Пацека, Велимир је уписан у сликарску школу Стеве Тодоровића који ће веома заволети овог младића, а у годинама које ће уследити насликаће му и један врстан портрет.
Осим сликарске школе, чувени српски сликар Стеван Тодоровић, основао је и „Прву српску дружину за гимнастику и борење“, чији је Велимир био члан, заједно са синовима других високих државних службеника и синовима угледних Београђана. Радило се о првој организацији такве врсте на балканским просторима. Дружина је приређивала јавне часове са вежбањем, борењем и разним такмичењима, а сâм кнез Михаило, био је одушевљен овом идејом коју је и помогао тако што је дао да се у близини зграде Српске академије наука, земљиште поравна, огради и да се направе дрвене справе за вежбање.
Велимир Теодоровић, на предлог Илије Гарашанина, наставља да се школује код професора Милутина Стојановића који је код својих ученика настојао да пробуди љубав према књижевности, позоришту и уметности. У случају Велимира Теодоровића то је засигурно и успео, јер се он током целог свог живота увек враћао књигама и уметности, као великим љубавима, које је уосталом наследио од свог оца, кнеза Михаила.
Професор Стојановић је своје ђаке током летњег распуста водио у Италију, Француску и Швајцарску, како би се упознали са лепотом природе, али и како би стекли нова животна искуства. По завршетку шестог разреда гимназије у Србији, Велимир је био уписан у гимназију професора Оливијера која се налазила близу Женеве. На том путу пратили су га његов собар Теодор Петковић и кнежев ађутант Александар Протић. Управо у Женеви, Велимир ће по последњи пут видети свога оца, јер ће већ наредне године кнез Михаило бити убијен у Кошутњаку.
Вечита патња непризнатог сина
Живот Велимира Теодоровића обележила је стигма којом је био обележен за цео живот. Чињеница да је знао ко му је био отац, а да са њим није могао да проводи онолико времена колико је желео, на њега и на његов живот је неповољно утицала.
Извори наводе да је Велимир чешће посећивао кнегињу Јулију, него свог оца кнеза Михаила који би га углавном примао увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Иако је било јасно да је кнез волео свог сина, ипак се, услед датих околности, устручавао да то отвореније покаже.
Тако су Велимирови сусрети са оцем били кратки и званични, без много испољавања емоција. Сâм Велимир је о свом сусрету са оцем, једном приликом рекао: „Он ми да руку, коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем.“
И поред тога што је кнез Михаило одлучио да званично не призна свог сина, и упркос томе што није у довољној мери био присутан у његовом животу, било је више него јасно да је Велимир истински наследник српског кнеза Михаила. О томе су посведочили и Велимирови савременици који су забележили да је он био леп младић, склон поезији и сањарењу, али и добар јахач и мачевалац, као и то да је личио на оца, не само стасом и ликом, већ и бојом гласа, покретима и по нарави.
Да је током свог живота пуно патио због тога што је носио стигму „копилета“, потврђује и чињеница да се никада није женио нити имао потомке. Једно велико разочарање које је у младости доживео, утицало је на такву његову одлуку. Иако наочит, образован, префињен и углађен, Велимир Теодоровић није могао себи да нађе жену, јер су његов статус сматрали неприхватљивим.
Тако се Велимир, док је живео у Минхену заљубио у ћерку руског конзула, а при покушају да је запроси био је одбијен на један груб начин што га је до те мере дотукло да је одлучио да се повуче из јавног живота. После смрти свог оца, али и своје мајке, Велимир је остао сам.
Да није било кнежеве сестре Петрије, вероватно би остатак живота провео у сиромаштву. Ипак, захваљујући Петрији, али и његовом крштеном куму митрополиту Михаилу, наследник кнеза Михаила добио је имање „Негоја“ у Румунији и 35.000 дуката.
Никада се неће сазнати да ли је кнез Михаило припремао Велимира за свог наследника, посебно зато што после убиства у Топчидеру није пронађен никакав тестамент нити опорука о томе ко би у случају његове смрти требало да га наследи.
Оно што се пак зна и што је извесно, јесте да је након убиства кнеза Михаила одлучено да кнеза Михаила наследи синовац Милан Обреновић (унук Милошевог брата Јеврема). Сâм Милан Обреновић био је у веома лошим односима са Велимиром, пре свега из страха да ће управо син кнеза Михаила бити доведен на престо.
Тај страх и нетрпељивост ишли су дотле да је Велимир послат на даље школовање у Минхен, а да му је после тога забрањен повратак у Србију. У своју отаџбину није смео да се врати чак ни када се пријавио као добровољац у српско-турском рату 1876. године. Ипак, он је нашао начина да помогне својој земљи и свом роду, и тако се упише у историју великих српских задужбинара и добротвора.
Мистериозни портрет
Да је име Велимира Михаила Теодоровића увек било прекривено велом тајне која га је пратила све до смрти, показује и необична судбина једне слике за коју се верује да ју је насликао чувени српски сликар Стеван Тодоровић, а која је пронађена пре неколико година, и то сасвим случајно.
Када се адвокат Веселин Церовић упутио у једну оронулу кућу на Топчидеру, није ни слутио да ће доћи до једног веома занимљивог открића. Наиме, стицајем околности, адвоката Веселина Церовића је посао одвео у једну кућу на Топчидеру у којој је живела његова клијенткиња, старија београдска госпођа, која је желела да сачини тестамент.
Управо у тој кући, крио се портрет Михаиловог непризнатог сина Велимира Михаила Тодоровића. Адвокат Церовић је угледавиши ову слику, био убеђен да се ради о портрету кнеза Михаила, али је од старије госпође добио другачије објашњење. Према њеним речима, радило се о портрету сина кнеза Михаила Обреновића који је насликао Стева Тодоровић, а саму слику је наследила од својих предака, јер је њен чукундеда био министар у влади Обреновића.
Неко од њених предака је ову слику откупио од потомака сестре кнеза Михаила, Петрије која је живела у Румунији. Овај портрет био је склоњен са двора, баш као што је и Велимир у своје доба био склањан и сакриван. Како је сликар Стеван Тодоровић био учитељ младом Велимиру и како га је веома волео, сасвим би било могуће да је пожелео да га овековечи на свом платну.
Ова мистериозна слика крије извесну тајну. Пошто је манир српских сликара тога доба био да не потписују своја дела, тако ни ово дело није потписано, те се не може лако утврдити његова аутентичност.
Оно што пак, стручњаке може да наведе на исправан траг јесте чињеница да је Стеван Тодоровић у својој аутобиографији навео да је насликао један портрет који по опису одговара оном који се данас налази у поседу адвоката Церовића.
Претпоставља се да је портрет настао око 1869. године, у време када је Велимиру било око 18 година.
Међутим, званичне потврде још увек нема, те се не може са сигурношћу рећи да је на овој слици заиста приказан млади Велимир Михаило Теодоровић.
Ипак, адвокат Церовић у чијем се поседу данас налази ова слика верује да то јесте портрет кнежевог непризнатог сина. Слика се не налази у најбољем стању и неопходна јој је рестаурација, јер се деценијама налазила у лошим условима који су допринели њеном пропадању.
„Велимиријанум“
Да је Велимир Теодоровић прави изданак српске династије Обреновић и истински наследник кнеза Михаила, потврђује и његова жеља да постане задужбинар и добротвор, баш као и његов отац. Овим се Велимир уписао у историју као једини од Обреновића који је сав свој иметак поклонио Србији.
Оспоравано па покрадено: СВЕ што је имао Велимир Теодоровић оставио је српском народу. Задужбина коју је успоставио, названа је „Велимиријанум“, а имала је задатак да помаже развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства. Обреновићи су покушали да оспоре задужбину, али је Велимирово завештање опстало. Први управник „Велимиријанума“ био је Никола Пашић. – Задужбина „Велимиријанум и данас постоји, али као да је нема.
Према тестаменту који је сачинио 1889. године, за јединог наследника своје имовине означио је Краљевину Србију. Свој првобитни тестамент допунио је 1893. године текстом да оставља и легат својој полусестри Терези Шустер коју чини сума која је требало доживотно да јој се исплаћује, што и чињено све до 1944. године.
Према његовој последњој вољи, његово имање требало је да буде одвојено од државног имања, односно да буде издвојено као задужбина под именом „Велимиријанум“. Према Теодоровићевој замисли и последњој вољи, ова задужбина би требало да се води са циљем да помаже развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства. За управљање задужбином и коришћење њеног фонда, Велимир је одредио да то буде једино и искључиво Државни савет.
Зграда „Велимиријанума“ налазила се у улици Светог Саве број 11, у близини Хотела „Славија“. На главном улазу зграде бакарним словима стајало је исписано име задужбине, међутим та слова су повађена тако да нема ни трага од некадашње задужбине Велимира Михаила Теодоровића.
Први управник „Велимиријанума“ био је председник Владе Никола Пашић. Касније је задужбином располагало Српско привредно друштво „Привредник“. Задужбина „Велимиријанум“ помагала је дечјим обдаништима у радничким четвртима, разним друштвима грађана, Српској краљевској академији наука, Београдском универзитету, музејима, школама, библиотекама и издавачким подухватима.
Ова задужбина имала је значајну улогу у културном и просветитељском животу Србије. Посебно је била посвећена науци и уметности, као и издавачкој делатности, тако што је сваке године откупљивала књиге и часописе од различитих издавача, које је потом слала на поклон гимназијама, учитељским школама, сеоским школама, министарствима и разним другим установама, док су по два примерка остајала за задужбинску библиотеку.
За саму задужбину значајна је 1905. година када је краљ Петар Карађорђевић потписао Закон о раду задужбине који је Државном савету омогућио да одреди начин руковања задужбином. Од новца „Велимиријанума“ плаћен је и пренос посмртних остатака Велимира Теодоровића у Србију. Занимљиво је да је од прихода које је имала задужбина, одвајан новац за улепшање Београда.
„Велимиријанум“ је успешно радио све до 1945. године. После Другог светског рата, право на руковођење задужбином преузело је Министарство просвете. Последња помоћ из фонда „Велимиријанума“ дата је 1971. године песнику Србољубу Митићу из Црљенца код Пожаревца.
Задужбина „Велимиријанум и данас постоји, али као да је нема – истиче адвокат Веселин Церовић. – Готово све што је Велимир оставио српском народу је отето и опљачкано. А дао је све што је имао. И зато би било лепо да, бар, у неком нашем музеју његов портрет стоји поред очевог и дединог.
Последње године „заборављеног принца“
После смрти свога оца, кнеза Михаила, али и смрти своје мајке Марије, Велимир Теодоровић је из Београда послат на наслеђено имање, а затим на наставак студија у Минхен где је студирао агрономију, а потом и камералне науке (економија и политика). У њему је искра живота тињала све до момента док није грубо одбијен од оца девојке у коју се заљубио.
После тог непријатног догађаја, Велимир се повукао из јавног живота. Отишао је на Тегернско језеро, где је подигао кућу и где се у потпуности посветио књигама, уметности и позоришту, и свему ономе што га је највише испуњавало тих година самоће и дубоке патње. Иако се никад више није ни усудио да помисли на женидбу, ипак још једном је себи дозволио да га срце поведе.
О томе више сазнајемо из једног текста чији је аутор поменути сликар Стеван Тодоровић који је у листу „Време“, а поводом Теодоровићевог завештања, написао: „Покојни Велимир, у чијим је жилама одиста текла кнежевска крв, после покушаја да се ожени са неком девојком бољега порекла, одрекао се женидбе потпуно јер је увидео да се због свог порекла као ванбрачно дете, не може оженити како он жели.
Услед тога, он се решио на једну незакониту везу, са једном девојком, Немицом, веома велике лепоте. Он је ту особу искрено волео, а доказ за то је што је на њу искрено мислио састављајући свој тестамент. Он је њој оставио доживотну ренту од 4.000 марака годишње колико је за своје напредовање првенствено и тачно примала. Та је особа и данас жива као убога старица пука сиротиња, јер њој Управа Фонда и данас шаље 4.000 марака кад та сума представља само динара 17! (Подсећамо, то је било време немачке инфлације када је марка била жестоко обезвређена.)
Пријатељи покојног Велимира заузимали су се код Фонда да јој се шаљу динара 5.000 колико је некада Фонд употребљавао за куповину тих марака 4.000, али све без успеха. Ја ове речи пишем у тенденцији – кад молбе и представке нису помогле – да се овој убогој старици олакшају последњи дани живота и да се тиме испуни племенита жеља покојног Велимира да се његовој љубави осигура сигуран опстанак.“
Када је сазнао да је његово имање „Негоја“ у Румунији о којем је рачуна водио Драгиша Радивојевић, умало отишло на добош, Велимир је био принуђен да се одрекне тог имања, али и да прода драгоцени прстен који му је отац, кнез Михаило поклонио приликом њиховог последњег сусрета у Женеви.
Велимир Михаило Теодоровић умро је изненада 1898. године у Минхену. Сахранио га је његов најближи поданик, собар који је са њим провео готово цео живот. Сахрани су присуствовали и многи српски студенти у Минхену које је свесрдно подржавао и помагао.
Сахрани није присуствовао нико од породице Обреновић. Посмртни остаци јединог наследника кнеза Михаила Обреновића, пренети су у Србију после Првог светског рата и положени у масивну гробницу на Новом гробљу на којој пише: „Народни добротвор“.
Капела-гробница завршена је 1926. по пројекту архитекте Василија Михаиловича Андросова, и у њу су наредне године пренети остаци Велимира Теодоровића где и данас почивају.
Унутар гробнице налази се биста овог српског задужбинара, коју је још за његова живота, 1885. урадио немачки вајар Ј. Х. Кране. Ниједна гробница на овом, својеврсном музеју на отвореном, није тако импозантна, али ни мистериозна као гробница Велимира Михаила Теодоровића, човека који је могао да постане владар Србије, а који ће у историји Србије остати упамћен као непризнати син великог кнеза Михаила и велики српски добротвор.
Ана Стјеља, velikiljudi.rs
Приредио: Хронограф
