Погодио ме, пре који месец, одлазак оца Кирила из Драганца. Био је годиште мог покојног деде, а опет, остао ми је у сећању као маркантан, дубоког гласа. Био је тврд, имали смо и један не много пријатан разговор кад је стао да ме пропитује око историје, па ипак, кад смо се растајали, потрчао је за мном да ми дарује бројаницу.
Тај калуђер, својевремено, легао је пред колону Срба из Витине на тракторима, и одвратио их да иду са Косова… Баш негде тих дана, чини ми се мало касније, уснула је у Христу и мати Олимпијада из Девича. Пореклом Моравка, умела је да живо беседи, уз шмек и хумор краја одакле је потекла. Кад би је људи слушали, а често би то чинили пошто поседају око ње, чинили би то отворених ушију, очију – и уста. Као да су хтели да свим чулима упију то знање и ту благочестивост. Све што знам о манастиру Девич, чуо сам од ње. А опет, ведра мати ражалостила би се, и очи би јој се испуниле сузама, када би се сетила како их је КФОР евакуисао хеликоптером из Девича пред најездом Шиптара из околних места. Говорила би тада да је више нико живу неће изнети из њене светиње, него да остаје ту да је чува, па каква судбина Девичу, таква и њој. И остала је…
А јуче, престало је да куца срце жене чији је лик светлео у мраку – мати Теоктисте из Ђаковице. У време кад сам их упознао, биле су то четири Ђаковичке баке, једине преостале српске институције у Ђаковици, на духовној стражи страдалног града. Одлазиле су тихо, једна за другом…
Стара мати Теоктиста, њихова игуманија, световно се звала Полексија – Пољка и била је једна од ретких коју су световним именом звали и после вишедеценијског живота у монаштву. Она је била њихова, Ђаковчанка, позната по томе што би дању радила у школи, а увече одлазила у цркву, где је помагала, чистила, одржавала светињу. То је било време најцрњег комунизма, када је на Косову и мало србовања могло скупо да кошта. И њу је коштало: терали су је са сваког посла, ни несвесни да ће је „отерати“ тамо где је највише припадала, својој цркви.
Мати је говорила тихо и ијекавицом, а све што је говорила била је само реч љубави. Сретаo сам је у Дечанима, и после богослужења увек чекао прилику да са њом заподенем некакав разговор, да је нешто питам. Црне ризе, а светачког израза, старица је исијавала велику доброту; њене духовне поуке и тад су ме више подсећале на расуђивање неког ко је још из времена школе заволео децу и говорио својој деци, него што би подсећала на правила или говорила о вестима из епархије.
Остала ми је посебно у сећању њена прича о породици из Метохије која је продала Шиптарима своје имање, недалеко од цркве, и када су пошли назад у нови крај, са све тим парама, ударио им је воз у ауто и нико од њих није преживео. Мати се на то жалостила, али је и подсећала: “Ово је наша света земља, крвљу натопљена. Никад не продајте светиње…“
О њој је највише писала професорка Оливера Радић из Ораховца, која је и записала дивну и дирљиву “Пољкину молитву“, у којој се она посебно моли и благосиља и своје непријатеље. Имао сам срећу, а сигурно и благослов, да је са Радићима посетим и у Ђаковици. У претходном сусрету, причао сам јој о свом малом брату, односно о ујни која је зачела и за коју се требало молити да добро изгура трудноћу и порођај. Кад сам јој после пола године у разговору, баш у њеној кући у Ђаковици, причао о порођају, показала је оком монахињи, која нам је онда донела дарове за брата. “Кажите Вујадину да су му то плеле ђаковичке баке“, рекла ми је уз осмех тихо, испраћајући ме, и пружајући пар вунених чарапица…
Не знам да ли су је са овога света испратили и комшије, ђаковички Албанци, али знам да је требало, јер су поред себе, ма које да су вере и закона, имали свету жену. Ја сам срећан што сам успео да јој, не једном, целивам руку… И сад, док ово пишем, као да и после толико година чујем тихи глас… мати Теоктисте…
Наслов, опрема: Хронограф
