На данашњи дан убијен је краљ Александар Карађорђевић.

Пре тачно 88 година краљ Александар Карађорђевић (46) убијен је у атентату у Марсељу, а његов средњи син принц Томислав уснио је десетак дана раније сан који је предсказао трагичну судбину његовог оца и југословенског владара. Имао је само шест година када му је отац убијен.
– Било је то у септембру 1934. године. Мој брат Петар је управо отпутовао у Енглеску. Ми, остали, били смо на Бледу. Једне ноћи сам се пробудио плачући и вриштећи. Одмах се ту створила наша гувернанта Сматсо. Настојећи да ме смири, питала ме је шта ми је, шта се десило. Ја сам само нетремице гледао кроз прозор – написао је својевремено принц Томислав (1928-2000) у „Мемоарима“.
С тог прозора, како је даље написао Томислав Карађорђевић у мемоарима, видело се језеро и било је неке сумаглице.
– Уместо објашњења, рекао сам јој: „Гледај, тата иде у рај, у небо, гледај!“ Помиловала ме је по коси и запитала о чему ја то говорим. Обузет сликом која ми је била тако упечатљива, понављао сам јој шта видим. А кад се она, уз мене, загледала кроз прозор, сав узбуђен сам додао: „Види, тата ми маше!“ Питала је откуд знам да је то мој тата. Одговорио сам да препознајем његове цвикере и штап и да видим како ми стално маше. Десетак дана после тог мог сна тата је убијен у атентату – написао је принц Томислав.
Други син краља Александра и краљице Марије био је мали када је остао без оца, али се сећао да је имао посебан однос са оцем.

– Као дете сам осећао да с њим имам неки неми или прећутни контакт. Неки флуид је између нас постојао, нешто по чему деца и иначе осећају блискост или одбојност према извесним особама. Тада сам имао шест и по година. А пре тога, уочи самог његовог одласка у Марсељ, као да сам знао да се с тог путовања неће вратити. Можда сам, услед таквог предосећања, и уснио овај сан на Бледу, што би се могло уклопити у Фројдов систем тумачења снова или њихових реалних подстицаја. Не знам – написао је принц Томислав.
Принц Томислав у „Мемоарима“ је описао и свој последњи сусрет с оцем у двору на Дедињу.
– Почетком јесени 1934. године сам се осећао усамљено. Петар је био на школовању у Енглеској, Андреј је имао неко обољење и ја сам се бесциљно кретао око двора и наше сеоске куће, не налазећи начин да се нечим забавим. Испред двора је био велики травњак, иза кога се, мало десно, скретало за нашу кућицу. Било је још топло, имао сам кратке беле панталоне, мајицу и беле ципеле. Шетао сам и видим да се мој отац спрема за пут. Стајао сам код једног жбуна, двадесетак метара удаљен од двора, и то посматрао сећао се принц Томислав.

А потом је, како је написао у „Мемоарима“ принц Томислав, краљ Александар сео у аутомобил, кренули су, али је, пошто је угледао сина, рекао да стану.
– Изашао је из аутомобила, дошао до мене и рекао: „Томи, кренуо сам за Француску и Енглеску. Да ли желиш нешто да ти донесем на поклон?“. Ми смо били васпитани да не смемо ништа да тражимо на поклон и ја сам му, захваљујући, одговорио да не желим никакав поклон. Он ме је упитао да ли желим још једног мецу, јер је знао да ми се меца допадао. Опет сам одговорио: „Хвала, не!“ И додао: „Желим само да се ти мени вратиш“. Видео сам да је имао сузе. Скинуо је цвикере, помиловао ме по глави и сео у аутомобил. Махнуо ми је, а ја сам му одмахивао све док аутомобил није замакао – живо је било принцу Томиславу сећање на последњи сусрет с оцем.

Убрзо после тога су принцу Томиславу казали да је била нека несрећа са аутомобилом и да му је отац погинуо.
– Јаднога дана сам отишао до наше гараже. Познавао сам све возаче, али сам се упутио ономе који је возио мога оца када сам га последњи пут видео. Напао сам га зашто је убио мога оца. Човек је, разуме се, био у чуду. Понављао сам да је убио мога оца јер је имао несрећу са аутомобилом. Почео сам да га ударам, али ме је он узео и одвео до аутомобила. Показао ми је да је тај аутомобил исправан и да није имао никакав удес. Тада сам схватио шта је било с мојим оцем – писао је принц Томислав, па наставио:
– Увече, када је моја мама дошла да нам пожели лаку ноћ пред спавање, питао сам је зашто ми нико није казао истину да је мој отац убијен у атентату, него су ми саопштили да је страдао у аутомобилском удесу. Мама ми је онда све објаснила. Са њеним објашњењем је у мени сазрело сазнање о томе у каквом свету живимо и како се у животу морамо стално борити да бисмо превладали толика зла.
Чувајте ми Југославију – мит или истина: За наводне Александрове последње речи „Чувајте ми Југославију“ принц Томислав пише да је то несумњиво била његова мисао, идеја водиља, али да не верује да их је изговорио у Марсељу. Причу о наводно последњим краљевим речима први је пренео Богољуб Јефтић, који је, како принц Томислав наводи, био у четвртом аутомобилу иза краљевог.
Краљ Александар је ратним бродом „Дубровник“ допловио тог 9. октобра у Марсељ, где га је дочекао француски шеф дипломатије Луј Барту, који је и седео поред њега у отвореном аутомобилу када је запуцао атентатор познат као Владо Черноземки, а који је то урадио по налогу усташа и ВМРО, ком је припадао. Обојица су смртно страдала. Југословенски монарх није имао панцир, иако су му саветовали да га носи јер се знало да му многи главу желе. Разлог томе је смртоносна болест коју је краљ имао, а за њу је веома мали круг људи знао, само чланови породице и доктори.
– Мало се зна о томе да је мој отац био тешко оболео. Мама ми је касније причала да је имао рак и да су му лекари предвидели још шест месеци живота. Када је убијен, патолошки налаз је потврдио да је дијагноза била тачна. Био је тежак само 50 килограма када је отишао у Марсељ – написао је принц Томислав.
Ј. С. С, Курир