Док дневничке белешке њене нешто млађе сународнице Ане Франк представљају прворазредно и потресно сведочанство Холокауста у Европи, Србија заборавља Хилду Дајч као својеврсну српску Ану Франк, трагично страдалу у Београду.
Писма Хилде Дајч нуде редак и дирљив увид у услове у Јеврејском логору на Сајмишту, између децембра 1941. и маја 1942.
Иако су Хилдини записи упућени пријатељицама Нади и Мирјани само по обиму скромнији од дневника Ане Франк, садржај четири писма настала унутар бодљикаве жице на Старом сајмишту никога не оставља равнодушним. Као да је била свесна да оставља јединствено сведочанство патње у логору који се налазио на свега пола километра удаљености од центра једне окупиране европске престонице, ова девојка сажела је све појавне облике и суштину страдања хиљада наших Јевреја.
Хилда Дајч је рођена у Бечу 1922. у имућној ашкенаској породици коју су сачињавали њени родитељи, Емил и Аугуста и млађи брат Ханс. Пре рата, пошто је матурирала у гимназији као једна од најбољих у својој генерацији, Хилда се уписала на студије архитектуре, на Београдском универзитету. Пошто су, у окупираној Србији, студије прекинуте, Хилда је волонтирала као медицинска сестра у Јеврејској болници у Београду.
Првих месеци окупације Хилдин отац, Емил Дајч, био је на дужности потпредседника Vertretung der Judischen Gemainchaft, представничког тела Јеврејске заједнице у Београду. Ова организација, основана од стране нациста, преузела је на себе послове Јеврејске заједнице, разних добротворних организација и других јеврејских институција којима је окупатор априла 1941. забранио рад. Захваљујући ангажовању Емила Дајча у Представничком телу, у раној фази окупације, Хилдина породица је била поштеђена многих оштрих антисемитских мера и закона којима су у то време били изложени Јевреји у Београду.
Децембра 1941, пошто је већина мушке јеврејске популације у земљи убијена у оквиру мера одмазде које је спровео Вермахт, као одговор на побуне и саботаже, женама, деци и старцима било наређено да спакују личне ствари и јаве се главној канцеларији Јуденреферата – јеврејском оделењу Специјалне полиције у Улици Џорџа Вашингтона бр. 23. Одатле су одведени у адаптирани Павиљон бр. 3 у новоосновани Јуденлагер Семлин.
Иако породице оних који су били у руководству Јеврејског представничког тела нису биле приморане да се повинују овом наређењу, Хилда се, противно жељама своје породице, добровољно пријавила да оде у логор и настави да врши дужности медицинске сестре међу, како је сама изјавила, „људима којима је потребна помоћ“.
Прво писмо Хилде Дајч написано је 7. децембра 1941., дан пре него што је отишла на Сајмиште. Прималац овог писма била је Нада Новак, Хилдина другарица из гимназије. Нада, две године старија од Хилде, била је председница гимназијске литерарне дружине, где су се те две девојке и упознале. У писму Хилда спомиње време које је провела у школи и „дружини“ као „најпријатнији период“ живота.
Друго писмо је написано два дана касније, 9. децембра, и садржи прве утиске о животу у логору. Упућено је Мирјани Петровић, још једној школској другарици, која је писала Хилди дан раније. Писма је кријумчарило јеврејско болничко особље, које је редовно посећивало логор.
Сматра се да је треће писмо, упућено Нади Новак, написано око 13. децембра. У њему Хилда открива да ће јој се чланови њене породице ускоро придружити у логору. С обзиром да су сви Јевреји били интернирани на Сајмишту, нацисти очигледно више нису имали користи од Представничког тела јеврејске заједнице или њихових руководилаца.
У периоду између трећег и четвртог писма, Мирјана Петровић се неколико пута састала са Хилдом, једном заједно са Надом Новак. Током оштре зиме 1941/1942 река Сава се заледила и свакога дана могле су се видети мале групе логораша како пешке прелазе лед под немачком стражом, теглећи носила са мртвима или тешко болеснима. На обали, преко пута логора, чекало их је особље Јеврејске болнице, које је утоваривало жртве у камионе и одвозило их у болницу или на Јеврејско гробље.
Једном приликом, Хилда је успела да уговори састанак са Мирјаном, у запуштеној кафани за лучке раднике где је логорашима који су преносили мртве и болесне био дозвољен кратак предах, пре повратка у логор. У крчми су се пријатељице, Мирјана и Хилда загрлиле и кратко разговарале. Среле су на истом месту још два пута али им током последњег сусрета стража није дозволила да размене ни једну реч. Мирјана Петровић је касније испричала да је Хилда том приликом деловала мршавије него пре и била бледа, потиштена и очајна. [1] Ово се види и из Хилдиног последњег сачуваног писма са Сајмишта, написаног почетком фебруара 1942.
Датум смрти Хилде Дајч није познат, али је сигурно да је убијена у гасном камиону, заједно са преко 6000 жена, деце и старих. Од краја марта, до 10. маја 1942., логораши су, у групама од 50 до 100 људи, последњи пут пролазећи улицама Београда, одвожени до масовних гробница у Јајинцима.
(Прва три писма Хилде Дајч су власништво Јеврејског историјског музеја у Београду, док се четврто налази у Историјском Архиву Београда)
Према материјалима са www.holokaust.rs
Приредио: Хронограф
[1] Ови детаљи се спомињу у писму које је Мирјана Петровиц послала новинару и публицисти Јаши Алмулију 1989. Видети Алмули, Јаша, Јеврејке говоре, Београд, 2005, стр. 132-133.
