Српски православи празник Очеви или Оци слави се увек у прву недељу пред Божић. О Оцима писао је још Вук Караџић у првом издању Српског рјечника, а до Другог светског рата овај празник је био толико укорењен у српском народу да су и угледни грађани јавно учествовали у његовом обележавању.
За време управе Владе Илића Београдом изграђен је Дом дечје заштите у Звечанској улици. Првом обележавању Очевa у новом Дому присуствовао је лично градоначелник Илић. Том приликом је 1000 сиромашне деце добило топле џемпере, чарапе и ципеле, што је дупло више него годину дана раније.
У складу са старим српским обичајем дечак Иван Савић везао је градоначелника, иначе свог кума, јер се Иван родио на Очеве три године раније, исто приликом посете Владе Илића сиромашној деци Београда. На први поглед овај гест градоначелника делује као маркентишки потез, мећутим, када се зна позадина целе приче, ствари не изгледају тако једноставно. Од шесторо браће Илића њих четворица нису имали потомке, иако су имали супруге. Влада је био ожењен Олгом Јовановић (унуком Лазара Дунђерског) и они су у то време изгубили сваку наду да ће постати родитељи, јер су већ тридесетак година били у браку. Дакле, све је указивало да ће Влада Илић, као три покојна брата, отићи са овога света без наследника.
У једној индустријски неразвијеној Краљевини Југославији, па и у Београду, проблем социјалне заштите деце био је горући. Велики број деце, оставши без родитеља у Првом светском рату, очекивао је помоћ од државе која није могла да им довољно пружи. Ово се нарочито односило на простор бивше Краљевине Србије, чија је привреда имала катастрофалне губитке услед ратног разарања. Београд је имао много проблема, који су појачани великим приливом сиромашних у нади да ће у престоници доћи до посла. Зато су хуманитарне организације имале пуне руке посла, а неке од њих су предводили и чланови породице Карађорђевић.
Ситуација није била много боља ни када је Влада Илић постао градоначелник, па је његова сарадња са краљевском породицом на пољу заштите деце била логичан потез. Влади је покојни краљ Александар био венчани кум, а кнез Павле кућни пријатељ. Прве јесени по доласку Владе Илића на чело престонице уведена је помоћ за сву сиротињу и формира се Акциони одбор за зимску помоћ, чија је председница била кнегиња Олга. За потпредседнице одбора изабране су Августа Стојадиновић, супруга премијера, Олга Комненовић, супруга министра социјалне политике и народног здравља, и Олга Илић, супруга градоначелника. Они са Општином и Црвеним крстом упућују 12500 писама на кућну адресу имућниих Београђана за помоћ сиротињи у храни, обући, одећи, огреву… Као пример другима Олга Илић поклонила је 100 зимских одела и 105 зимских капута за сиромашну децу, што је заједно са донираном обућом Фабрике Бата уручено дечацима и девојчицама. Поред наведеног, престоница је финасирала 19 удружења грађана, којима је брига о деци у опису посла, затим 2 дечја диспанзера, 6 саветовалишта за одојчад и изградњу градског породилишта за 1000 породиља годишње (1937). Постојала је и традиција да се око 1500 сиромашне деце шаље на летовање у трајању до 30 дана о општинском трошку.
Крајем прве године Илићеве управе Београдом, 30. новембра 1935. одржан је Први конгрес Уније за заштиту деце у свечаној сали Коларчевог универзитета. Свечано отварање било је у присуству краљице Марије, кнегиње Олге, патријарха Варнаве и многих других званичника из целе Краљевине Југославије. Унија за заштиту деце била је део међународне мреже са седиштем у Женеви, а окупљала је преко 200 југословенских организација.
Они су констатовали да је дечја заштита најтежи социјални и национални проблем и да од око 5 милиона деце у краљевини, чак 70% тражи социјалну заштиту. Због Велике економске кризе (1929) дошло је до драстичног погоршања ситуације: „… дечји морталитет је порастао; туберкулоза код наше деце све више узима маха, а беда и изнемоглост све су више једини декор мизерног живота те несрећне дечице“.
У име града домаћина присутнима се обратио градоначелник Влада Илић, који је изнео план Општине Београд за унапређење заштите деце од рођења до 16. године живота:
„Наша комунално-социјална заштита деце тежи ка своме идеалу, да обухвати сву градску децу од колевке и забавишта до основне и занатске школе. Тога ради, основали смо Централни уред за заштиту деце, матера и младежи Града Београда и ми смо поносни да је ова високохумана установа, својим програмом координиране акције, прва на Балкану; помогли смо исто тако стварање периферијских обданишта, забавишта и дечјих склоништа; завршавамо подизање великог дечјег прихватилишта…“
На Другом међубалканском конгресу за заштиту деце октобра 1938. видело се у којој мери је реализован план градоначелнка:
„Данас је око шест и по хиљада београдске сиромашне деце под социјалном заштитом Београдске општине, а преко четрдесет хиљада београдске деце налази се под здравственом заштитом наше санитетске службе. Стојећи на принципу, да се дечја заштита може најуспешније спровести кроз заштиту породице, Београдска општина помаже све социјално и здравствено угрожене породице са децом. Више од четири и по хиљаде породица са децом исхрањивано је, преко хиљаду породица помогнуто са огревом, преко хиљаду са одевањем деце итд.
Оно што ми нарочито испуњава душу радошћу, то је факат, да смо дечју смртност у Београду последњих година смањили на половину. Овако велики успех на смањењу дечје смртности у нашој престоници резултат је не само наведене социјално-здравствене дечје заштите, него и свих комунално урбанистичких старања Београдске општине скупа, почев од изградње града, калдрме, водовода, хигијенских станова, па до подизања хигијенске културе ширих слојева београдског грађанства“.
Када се упореди ово обраћање Илића, са оним на Првом конгресу Уније за заштиту деце с краја 1935. године, види се очигледни напредак. За три године повећан је обухват деце и под социјалном и здравственом заштитом. Издваја се више за сиромашне породице и за многобројне инфраструктурне пројекте, што опет доприноси бољим условима за децу. Градоначелник је посебно истакао да је преполовљена смртност новорођенчади на 11%, а која је на нивоу Југославије била 15%. Што се тиче других балканских држава, смртност живорођене деце у првој години живота износила је у Грчкој 11%, у Бугарској 13% и у Румунији 18%. Све то потврђује напредак Београда, али генерално гледано још увек тешке услове живота на Балкану.
За време Илићеве управе изграђено је и десетак нових школа како би се решио проблем повећања броја деце у престоници. Занимљиво је да је Илић изградио прву школу од сопственог новца за децу својих радника, 12 година пре него што ће водити престоницу. Реч је о ОШ „Јован Цвијић“ на Карабурми.
Новинари Београдских општинских новина назвали су Владу Илића другим оцем сиромашне деце Београда.
Чињеница је да се од средине 30-их година 20. века положај деце у престоници побољшао на свим пољима. Унапређена је социјална заштита, здравство и образовање, али незапосленост родитеља, главни узрок тешког положаја деце, остала је и даље, мада је и ту било помака.
Саша Станковић, Хронограф