ОВОМ СРБИНУ ДИВИО СЕ ЧИТАВ СВЕТ! ПАТРИЈАРСИ СУ ДРХТАЛИ ПРЕД ЊИМ – Објаснио је ШТА БОГ ХОЋЕ С ЉУДСКИМ РОДОМ

 „Шта Бог хоће са родом људским? Са човеком? Зашто је Бог створио овакав свет и оваквог човека у њему? То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум“, писао је Свети авва Јустин Ћелијски.

Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

У деветоразредној београдској Богословији стекао је много пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Замонашио се у Скадру 1. јануара 1916. године. Тада је узео име Јустин.

Годину дана се усавршавао у Русији, а потом на Оксфорду. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Ту је остао све до 1919. године, али његову докторску тезу насловљену „Религија и философија Достојевског“ нису прихватили због радикалне критике западног хуманизма, рационализма, римокатолицизма и антропоцентризма.

Патријарх Димитрије га, убрзо по повратку у Србију, шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. У Атини је постао доктор теологије на тамошњем Богословском факултету на тези „Проблем личности и познања по Светом Макарију Египатском“. Међутим, Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“.

У Карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси.

После краћег боравка у Призрену и епизоде у Чехословачкој, Свети Синод га је одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа.

Постаје професор Битољске богословије. Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду.

Његова предавања привлаче огроман број слушалаца, али због свог антикомунизма постаје непожељан елемент поткрај Другог светског рата. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. Ухапшен је, али је пуштен из притвора.

Он 1948. године стиже у женски манастир Ћелије где постаје архимандрит и где остаје наредну 31 годину — до краја свог живота, 1979. године. За све то време, комунисти су га држали под присмотром и забрањивали му јавне наступе ван манастира.

О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци…

Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен – на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године.

Невероватан је његов утицај на православни свет у целини током тих последњих деценија живота: може се условно рећи да је имао последњу реч у свим најважнијим питањима и да су пред њим дрхтали сви патријарси и епископи Православне католичанске цркве. Био је у стању да стопира све оно што је видео као екуменизам. Речју — био је громада теолошке и еклисиошке мисли, па су га ондашњи Грци звали „високоврхим храстом Православља“ и „савешћу Српске православне цркве“, током власти Савеза комуниста.

Његова „Догматика Православне Цркве“ од великог је значаја за читаву Православну цркву, не само за нашу помесну. Ево једног цитата из тог дела, питања на које одговара Свети ава Јустин Ћелијски: „Шта Бог хоће са овим светом? Какав је циљ Божји у њему? Шта Бог хоће са родом људским? Са човеком? Зашто је Бог створио овакав свет и оваквог човека у њему?

То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум. Богатство благодати Своје Тросунчани Господ је излио на нас објавивши нам тајну воље Своје у личности Господа Христа и Његовом богочовечанском подвигу спасења: тајну воље Своје о нашем земаљском свету, и о свима световима, о човеку, и о свима људским бићима.

Нема сумње, тајна свих светова је у тајни воље Божје. Да нам је није објавио, ми људи никада не би сазнали и открили ту тајну, а самим тим ни тајну наше људске воље: ради чега нам је воља дата, и чему треба да служи, и како да се управља. По предвечном благовољењу Свом Бог нам је открио ту тајну коју је имао у Себи о свету и световима, и о човеку у њима. А то благовољење васцелим бићем својим извире из безграничне љубави Божје, којом Бог и одређује од вечности сав Свој однос према роду људском.

До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, род људски био је пуки сиромашак, јер није знао ‘тајну воље Божје’, није знао шта Бог хоће са нама људима, са анђелима, са звездама, са животињама, са биљкама, са васионама. А све то сазнао је са појавом Богочовека Христа на земљи. У чему је ‘тајна воље Божје’? У томе: ‘да се под главом Христом сједини све што је на небесима и на земљи'“.

Спц.рс/Светосавље.орг/Хронограф