Свечана предаја акредитива уз пуно обострано упућених лепих жеља. Андрић носио Орден Великог крста Ордена немачког орла.
Првог априла 1939. године саопштено је да је за новог опуномоћеног министра и изванредног посланика у Берлину постављен Иво Андрић, помоћник министра иностраних дела друге положајне групе другог степена. Дванаест дана касније Андрић је стигао у Берлин. Било је то време када су Италијани окупирали Албанију, а у Берлину и у целој Немачкој обављане припреме за прославу педесетог рођендана вође Рајха – Адолфа Хитлера.
У Берлину, 19. априла 1939, Краљевско југословенски посланик, како је гласио пун назив, Иво Андрић уручио је канцелару Рајха Адолфу Хитлеру акредитиве.
Фирер је Андрића, новог посланика Југославије, примио 19. априла у 11 часова и 30 минута. Била је среда. Андрић је приликом предаје акредитивних писама одржао говор.
„Политика“ је известила на првој страни:
„Нови посланик Југославије код г. Хитлера
Приликом предаје акредитива посланика г. др Андрића, г. Хитлер изражава најбоље жеље за срећан развитак Југославије.
Посланик г. др Иво Андрић са своје стране истакао је односе доброг суседства као и живу привредну и културну размену добара између Југославије и Немачке.“
Андрић је том приликом рекао:
„Господине канцеларе,
Част ми је да Вашој Екселенцији предам писма којима је Краљевско Намесништво, у име Његовог Величанства Краља Југославије, мога узвишеног Суверена, изволело да ме акредитује код Ваше Екселенције у својству свога изванредног посланика и опуномоћеног министра, као и опозивна писма мога претходника г. Цинцар Марковића.
Сматрам за нарочиту срећу што ми је Краљевско Намесништво поверило ту часну задаћу.
Односи доброг суседства као и жива привредна и културна измена добара између Немачке и Југославије одговарају потпуно жељама и намерама Краљевске владе, и ја сам нарочито почашћен што ми је Краљевска влада ставила у дужност да рад мога претходника на том делу наставим а у циљу продубљења и учвршћења тих пријатељских односа и узајмног поштовања које влада између оба народа.
Дозволите Господине Канцеларе Рајха, да уверим Вашу Екселенцију да ћу све своје снаге посветити том задатку који претставља један од значајних циљева спољне политике моје владе. Слободан сам изразити наду да ми благонаклона подршка Ваше Екселенције неће недостајати у извршењу моје пријатне дужности.
Предајући Вашој Екселенцији моја писма, користим ову свечану прилику да изразим у име Његовог Намесника, Краљевског Намесништва и Краљевске владе најлепше жеље за личну срећу Ваше Екселенције, која са толико успеха и достојанства стоји на челу Великог Немачког Рајха, и напредак немачког народа“.
Вођа и Канцелар Рајха г. Адолф Хитлер одговорио је Краљевском посланику г. др Андрићу следеће:
„Радујем се што примам из Ваших руку писма којима Вас Краљевско Намесништво у име Његовог Величанства Краља Југославије опуномоћује као изванредног посланика и опуномоћеног министра код мене и опозива Вашег Господина претходника. Последњи, коме је сада пала у део часна задаћа да руководи спољном политиком Ваше земље, уживао је у свим немачким круговима нарочито поштовање.
Са живим задовољством разумео сам из Ваших речи, да Ви, Господине посланиче, одговарајући жељи Ваше владе да пријатељске односе између наших двеју земаља учврстите, видите као и Ваш Господин претходник своју првенствену задаћу у изградњи и продубљењу тих односа.
Ја сȃм и влада Рајха имамо исту вољу и мишљење да за дело зближења наших двеју земаља, у смислу доброг суседства, на културном и привредном пољу постоје најбољи предуслови. Можете бити уверени Господине посланиче, да ћете у постизању тог високог циља моћи да рачунате на моју помоћ, као и на помоћ владе Рајха.
Пријатељске жеље које сте Ви изразили у име Његовог Краљевског Височанства Кнеза Намесника Павла, Краљевског Намесништва и Краљевске владе за срећу и успех Немачке, као и мене лично, примио сам са најбољом захвалношћу. Ја их узвраћам са мојим најбољим жељама за срећан развитак Југославије и за личну срећу Његовог Краљевског Височанства Кнеза Намесника Павла, чланова Краљевског Намесништва и Краљевске владе и срдачно Вас поздрављам, Господине посланиче, добродошлицом.“
Сходно протоколу, Андрић је приликом предаје акредитива носио одличја своје и земље домаћина, а у његовом случају је то био Орден Великог крста Ордена немачког орла, који је дизајниран према упутствима самога Хитлера.
Тада нико од њих двојице није могао да претпостави како ће одлични југословенско-немачки односи завршити, на какав понижавајући начин окончати Андрићева дипломатска мисија у Берлину, нити да ће неприкосновени немачки вођа скончати у бункеру управо испод просторија у којима је примио Андрића.
Пуцањ Принципа у надвојводу Фердинанда 28. јуна 1914. означен је као повод за почетак Првог светског рата, чији су нерешени спорови зараћених страна довели до избијања његовог наставка, Другог светског рата, који је окончан Хитлеровим пуцњем 30. априла 1945. себи у главу. Андрић је био једини човек који је лично упознао обојицу.
По изласку из Канцеларства Рајха, Андрића су сачекали новинари, којима се обратио.
Немачка новинска агенција 19. априла јавља да је Фирер примио у среду новог краљевског југословенског посланика др Иву Андрића.
Наглашено је да срдачни и пријатељски односи оба народа почивају на узајамном поштовању и указано да изградња тих односа на привредном и културном пољу, као и суседство Немачке и Југославије, представљају најбоље предуслове за даље приближавање двеју земаља“.
Соба од 400 квадрата: Да би дошао до Хитлерове радне собе, Андрић је морао да превали укупно 220 метара кроз предворја и дугачку Мермерну галерију, дужине 164 метра, двоструко дужу од Дворане са огледалима у Версају, која је, по Хитлеровој замисли, требало да надмаши свој узор, и да на тај начин симболично потре по Немачку понижавајући Версајски уговор. Хитлерова радна соба је имала 400 квадрата, са таваницом високом 10 метара. Испод свечане сале и баште налазили су се делом и бункери. После рата, зграда Канцеларства Рајха је срушена, а од њеног камена и мермера направљен је споменик совјетским војницима у берлинској четврти Трепто.
Злоупотребе Андрића
Представљена научна студија професора Душана Глишовића. Уз помоћ његових текстова бомбардовање.
После запажене књиге „Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи рајх“, професор немачке књижевности на Филолошком факултету у Београду Душан Глишовић, представља се новим делом „Иво Андрић. Историја и политика“, у издању „Службеног гласника“.
– Једно поглавље се бави злоупотребом Андрића у Хладном рату, где од њега покушавају да направе дисидента против комунистичког режима у Југославији. Навео сам и све оне цитате немачких и аустријских политичара који су га инструментализовали у својој аргументацији. То је ишло дотле да су уз помоћ његових текстова, као што је то радио Рудолф Шарпинг, тадашњи министар одбране Немачке, заговарали бомбардовање Србије и Црне Горе – каже, за „Новости“, Глишовић.
У поглављу „Посланик у Берлину као књижевни лик“, аутор разматра употребу Андрића у делима домаћих аутора, истичући да су га неки „извргавали руглу, чак изразили сумњу да је можда сарађивао са Трећим рајхом“.
Поводом увек актуелне полемике о томе чији је Андрић писац, Глишовић нам каже:
– У једној реченици себи сам дозволио да се дотакнем тог питања и да кажем овим редоследом: драги моји Босанци, Хрвати и Срби – Иво Андрић је пре свега југословенски писац, па онда писац сваког од тих народа понаособ. Е сад, то што се он највећим делом изјашњавао као Србин, не значи да њега можете подвести под категорије оних који ватрено заступају српски национализам. Он је био свакако један од десет највећих европских интелектуалаца 20. века, по обиму свога знања, ширини своје културе и по броју језика које је говорио, читао и на којима је писао.
Увек на првом месту
Нема озбиљне књижаре у Немачкој и Аустрији која нема барем једно Андрићево дело у понуди. Ако се говори о српској и југословенској књижевности, Андрић је увек на првом месту – каже Глишовић.
Из књиге Душана Глишовића: „Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи рајх 1939-1941“, Службени Гласник, Београд, 2012/Новости
