Најпознатијег терористу тражило је ПОЛА СВЕТА, а Шакал терористичком организацијом управљао из БЕОГРАДА

Најпознатији светски терориста Иљич Рамирез Санчез (1949), познат и као Карлос Шакал, боравио је више пута у СФРЈ, а Београд му је био главна база за извођење терористичких напада 1982. и 1983. године, открива Блиц.

иљич рамирез санчез
Фото: Profimedia

Повезаност Карлосове бруталне терористичке организације са социјалистичком Југославијом, али и с многим источноевропским тајним службама открива строго поверљива „Специјална информација” о акцији “Карло 2” Државне безбедности СФРЈ, упућена највишим комунистичким руководиоцима 13. октобра 1983, до које је дошао Блиц.

Иљич Рамирез Санчез
Најпознатија Шакалова фотографија из времена када га је тражило пола света/Фото: EPA

Занимљиво је да ни Карлос, као ни било ко од његових сарадника, никада није процесуиран у СФРЈ нити је изручен земљама које су водиле истрагу против његове терористичке организације, иако је ДБ знао да су Шакалови људи 1974. ракетним бацачем погодили авион ЈАТ-а када су гађали цивилни авион израелске компаније.

У јавности је једино познато да је Карлос био једном у Београду, када је приведен, а као погрешно се често наводи да је то било 1975. године.

Први пут дошао 1969.

Документ до кога је Блиц дошао открива да је Карлос први пут био у СФРЈ 1969. Од тада је био “неколико пута”, све до 1976, када је 6. септембра приведен у хотелу “Метропол”, и то по дојави „Штазија”, тајне службе источне Немачке, а након што је Карлос ДБ-у СФРЈ нудио блиску сарадњу. Пуштен је већ 9. септембра. Констатује се да је Шакал у СФРЈ само те 1976. био три пута и да је боравио укупно две недеље у Београду и једном “у малом месту код Сплита”. Наредних година у СФРЈ сваке године долазе Карлосови сарадници чија се имена наводе у извештају.

Иљич Рамирез Санчез
У Паризу му је суђено за покушај убиства Жака Ширака, бившег француског председника/Фото: Profimedia

Тако Карлосови људи 1980. преносе преко СФРЈ оружје за акцију у Швајцарској и остварују контакт са Абу ал Хакамом, лидером терористичке организације “АСАЛЕ Муџахида”, који постаје Карлосов сарадник. Од почетка 1982. долазак Карлосових терориста постаје учесталији да би 26. јуна те године и сам Шакал дошао у Београд, где је остао све до почетка 1983, када га мења један од његових најближих сарадника Немац Јоханес Вајнрих.

Карлос и његови сарадници у Београду остварују контакте са припадницима румунске тајне службе “Секуритате”, као и с источнонемачким “Штазијем” и сиријском службом. Чести су контакти и са грчком терористичком организацијом ЕЛА и поменутим Абу ал Хакамом. Шакал, са кратким избивањима, живи у изнајмљеном стану у Никшићкој улици, а у хотелу “Југославија” отвара телекс на име “Михаел” преко кога “координира рад терористичке организације”.

Нудили сарадњу ДБ-у

„Контактира с чланством и руководством и надзире транспорт оружја, експлозива и друге терористичке опреме. Практично, Београд постаје једна од његових најзначајнијих база у Европи“, наводи се у извештају ДБ-а.

иљич рамирез санчез
Иљич Рамирез Санчез

Овај извештај заправо је написан тек пошто је Карлосов сарадник и заменик Јоханес Вајнрих у име терориста понудио југословенском ДБ-у легалну сарадњу после 116 дана које је провео у Београду јула 1983. Та сарадња је прво нуђена преко држављанке СФРЈ Неде Радонић (означена као припадник Карлосове организације), после чега је Вајнрих стављен у изолацију 5. септембра 1983.

карлос рамирез санчез
Карлосова група сарађивала је с левим екстремистима и исламским терористима/Фото: Profimedia

За режим у СФРЈ није била тајна да је Иљич Рамирез Санчез – Карлос Шакал вођа терориста, али је нашим комунистима било битно “што свим средствима пружа допринос у међународном класном рату”.

Одељак извештаја ДБ-а “Сазнања о Карлосовој организацији” открива да су југословенски обавештајци до детаља знали с каквим терористима имају посла, али да их никада нису процесуирали. У почетку се наводи да је сам термин “Карлосова организација” услован, као и да његов најближи сарадник Вајнрих тврди да организација нема име. Затим се цитира да се у званично добијеном извештају мађарске обавештајне службе за те терористе користи назив “Светска револуција”.

– Циљ им је да свим средствима пруже допринос успешном исходу међународног класног рата, односно победи социјализма у свету – наводи ДБ, и додаје како у Карлосовој организацији за природног савезника сматрају земље Варшавског пакта, а да савезнике имају и у “прогресивним арапским режимима”, пре свега у Сирији, Јужном Јемену и Либији.

иљич рамирез санчез
Дизали су у ваздух возове, ресторане, убијали политичаре/Фото: Profimedia

– Као скоро искључиви метод у својој активности користе тероризам или у њиховој терминологији “револуционарно насиље” и субверзију, уз тражење помоћи и ослањање на сарадњу с обавештајним службама наведених арапских земаља и чланица Варшавског уговора. У том циљу сарађују са сродним ултралевичарским терористима… То тумаче као своју “интернационалистичку обавезу” – наводи се у извештају ДБ.

Закључује се да су циљеви терористичких напада “интереси, имовина, објекти и личности са Запада, реакционарни арапски режими, као и израелски и ционистички интереси”. Напомиње се да ниједно недело нису извели према “социјалистичкој заједници” или “прогресивним режимима”.

Лично убио „издајника“

У истом одељку се наводи да је основно питање: Ко стоји иза Карлосове организације? ДБ закључује да су терористи манипулисани тајним службама са којима сарађују, али да њихова организација није “обична агентура”. Наводи се да Карлос и Вајнрих истичу своју самосталност, а да то потврђују и документа терориста до којих је ДБ дошао. Спомиње се да постоје индиције да је Карлоса врбовао совјетски КГБ док је од 1969. до 1971. био на студијама у Москви, али и да не може са извесношћу да се утврди да ли је нека служба “пенетрирала у Карлосову организацију”.

иљич рамирез санчез
Француски обавештајци ухапсили су Шакала 14. августа 1994. у Картуму. Добио је три доживотне робије/Фото: Profimedia

Наводи се и да терористи посвећују “изузетну пажњу заштити од пенетрације”, да ригорозно проверавају чланство и описује како је Карлос лично убио члана руководства Михела Мукардала, који га је издао француској полицији, као и сиријског новинара Хани Куду. ДБ закључује да се Карлосова организација финансира од накнада које им дају тајне службе за одређене акције пљачкама и уценама у западној Европи, као и продајом оружја и терористичке опреме.

– Било је периода када су располагали свотама од неколико милиона долара, али и других, када је, на пример, недавно Вајнриху остало свега 15.000 долара за „европске послове” – пише у извештају.

Студије у Москви, протести у Лондону

У извештају ДБ-а посебна пажња посвећена је биографији Карлоса, за кога се наводи да је рођен у Каракасу 1949. и да је са 16 година постао члан Комунистичке партије Венецуеле. Карлос је за време студентских демонстрација 1968. боравио у Лондону, где по налогу КП Венецулеле оснива илегални “Фронт за национално ослобођење Венецуеле”.

По повратку са студија из Москве, Карлос се упознаје са војним лидером палестинске ПФЛП Вадијом Хададом и укључује се у француску експозитуру те организације „Паризјен оријентал“ (Parisienne Orientale), коју је водио алжирски ветеран Мохамед Боудија. После убиства Боудије, вођство преузима Шакал и тада успоставља сарадњу са терористичким организацијама из Немачке “Баде-Мајнхоф” и “Р-2”. Његов сарадник тада постаје Јоханес Вајнрих. ДБ бележи терористичке нападе из тог периода и закључује да се Карлос разилази са палестинском организацијом јер је она “уско сконцентрисана на палестинске интересе”.

Извештај из осам делова на 29 страница

Извештај ДБ је подељен у неколико целина: „Сазнања о Карлосовој организацији”, „Конкретна сарадња са појединим обавештајним службама”, „Везе са сродним организацијама”, „Планиране и извршене терористичке акције”, „Боравак и активности Карлосове организације у СФРЈ (што је наводно у претходном делу текста), „Приступ Карлосове организације југословенској држављанки Неди Радоњић”, „Понуде Карлосове организације за сарадњу са СДБ” и „Предлог мера за реализацију акције Карло 2”, која се односи на Вајнриха.

Вук З. Цвијић, Блиц