„Ако су Албанци већ хтели то Косово нека онда и остану доле“. Ово је један од стотину коментара који се последњих дана могу прочитати на многим друштвеним порталима у Словенији.
Они су негативна реакција Словенаца на писмо градоначелника Велења који је апеловао на државне органе да „осигурају механизме који ће омогућити локалним властима лакшу комуникацију са албанским мигрантима“ чији је број последњих година и месеци у Словенији у великом порасту. „Како велика већина њих не зна словеначки језик неопходно је пронаћи начин да се превазиђе тај проблем“, наводи се у писму градоначелника Велења.
Значи дошли смо у ситуацију на коју су словеначку државну политику пре десет година упозоравали многи, али је она одлучила да просто игнорише те гласове разума. Када је на десетине апела и позива те 2008. године стизало на адресу словеначке Владе да не доноси одлуку о признању тзв. косовске независности тадашње словеначко руководство одговарало је да је „признање Косова допринос заштити људских права, европске демократије и регионалне стабилности.“
Када је на стотине Срба испред словеначког парламента те 2008. године затражило повлачење одлуке о признању Приштине, Димитриј Рупел и Јанез Јанша говорили су да је признањем „нове европске државе исправљена историјска неправда“, потврђено традиционално пријатељство словеначког и албанског народа и доказ да је Љубљана умела да стане на страну „затираног и обесправљеног албанског становништва“ и да му пружи руку подршке и боље будућности у „заједници европских народа“.
Пут којим је Словенија закорачила 1989. године скупом подршке албанском сепаратизму у Цанкарјевом дому и који је водио преко отвореног подривања српског суверенитета данас је ту исту Словенију довео у ситуацију да ће по свој прилици кроз неколико година и у својим градовима гледати сцене које су данас уобичајена појава на улицама Брисела, Келна, Париза, Амстердама, Минхена и многих других европских градова.
Срби су упозоравали, они и даље упозоравају. Европа тек сада полако схвата да „независно Косово“ није била никаква победа демократије над тиранијом и слободе над окупацијом него катастрофална и судбоносна грешка западне дипломатије. Грешка која је подстакла, а не умирила албанске сецесионистичке аспирације, грешка која је повећала, а не сузбила масовне шиптарске и муслиманске миграције ка Западу, грешка која је послужила као кринка за јачање албанске мафије и нарко картела и за ширење мреже илегалне трговине дрогом, оружјем и људским органима.
Грешка која ће многе европске народе (тек) скупо коштати, грешка чију цену ће они на крају (уколико се што пре нешто не предузме) платити губитком свог идентитета.
Француска, Немачка, Белгија и Енглеска на својој територији већ имају потенцијална „нова исламска Косова“.
Очигледно је да своје „Косово“ полако добија и Словенија.
ФБ/Хронограф
*Аутор је магистар међународног јавног права
