НЕЋЕ МОЋИ: Апсурдни покушаји прекрајања српске историје

2

Домаћи аутошовинисти толико су опчињени Америком и толико би желели да од Србије направе земљу налик Сједињеним Државама да би и историју да нам преобликују по угледу на овај светионик демократије и слободе.

Краљ Петар
Краљ Петар од Србије се повлачи преко албанских планина 1915. – Френсис Овен Сализбури (1874 – 1962)

Или макар по угледу на историју Велике Британије, колевке модерног парламентаризма. Или макар по угледу на Немачку, симбол привредног развоја.

Поистовећивање с овом потоњом почело је пре неколико деценија, када је започето упорно гурање Србије у Холокауст, али не на страни жртава него џелата, извртањем историје. Логор Старо сајмиште, односно Јуденлагер Семлин како му је био званични назив, почиње тако да се представља као “српски логор за Јевреје” иако су чињенице – да је био под искључивом немачком командом, да се налазио на територији Независне Државе Хрватске и да су се у његовој непосредној близини, на обали Саве, сакупљали лешеви Срба које су клале усташе.

Сада треба с Американцима да се поистоветимо као робовласници. Да су Срби били робовласници тврди наводна “једна од оснивачица (игром случаја, није било ниједног оснивача!) Центра за квир студије” Ивана Пражић. Можда се ова историчарка уметности разуме у “феминистичке и квир теорије”, пошто у њеној биографији пише да чланке о томе редовно објављује у “феминистичким и квир издањима”, али о средњовековној историји Срба, а ни Рома, очито нема појма, пошто тврди без икаквих референци, историјских чињеница и извора да су Срби икада у својој историји били робовласници, да су њихови робови били Роми, да их је поробио још Стефан Немања и да су српски манастири изграђени на њиховим “костима и крви” – све то наводи у другом из серије текстова о томе “колико је Србија бела”.

Оптужујући заменика градоначелника Београда Горана Весића да је управо преминулом Џеју почаст одао користећи “вешту реторику белости” и да је то учинио “у расистичком кључу” зато што је рекао да је био “шмекер иако није био савршен, као што није ико од нас”, она наводи да није само Весић расиста него је то и већина Срба која се дичи и ужива у свом расистичком и робовласничком наслеђу: “Један други посмртни споменик, Стефану Немањи, који се поставља на Савском тргу, означава период у којем је ромска популација на територији српске средњовековне државе допала ропства – буквалног, не симболичког, о чему, наравно, образовни систем ћути, јер није у реду да се велелепност средњовековних цркава и градова којим се владајуће српство дичи мери костима и крвљу ромских робова који су их градили.”

споменик стефану немањи

Већ и на основу термина и логике којом се служи Пражићева јасно је да српско друштво оптужује за расизам по кључу какав се користи у либералним САД и Западној Европи и који се због сасвим различите историје и културе никако не може пренети на српско друштво, јер му је потпуно стран, а на основу елементарних историјских чињеница јасно је да се ради о апсолутној измишљотини. Она је разматрању феномена расизма и робовласништва код Срба приступила по научном принципу “видела жаба да се коњ поткива, па и она дигла ногу”, што је метод који домаћи аутошовинисти веома воле да користе.

Поставка је да је бели хетеросексуални хришћански мушкарац највеће зло које је икада ходило планетом Земљом и да га стога треба непрекидно кињити. Најчешћи аргумент у расним односима одавно оптерећеним Сједињеним Државама је робовласништво, а у Западној Европи њена колонијална прошлост и брутално израбљивање домородачких народа. Иако има основа за ову критику, она се у данашњем свету најчешће злоупотребљава у политичке сврхе зарад наметања либералног тоталитаризма и доводи до потпуног апсурда, што испрани мозгови више нису кадри ни да уоче.

Домаћи аутошовинисти се суочавају с проблемом што код Срба једноставно, ако ни због чега другог, а онда због крајње неповољних историјских околности, не постоји основа за тако нешто. Чим су се докопали некакве слободе и сопствене државности, Срби су усвојили чувени Сретењски устав, у чијем је члану 118 експлицитно писало да је ступањем на територију Србије сваки роб аутоматски постајао слободан. То је било пуне три деценије пре него што је ропство укинуто у Сједињеним Државама, више од века пре него што је 1948. председник Хари Труман наредио десегрегацију војске САД и 120 година пре него што је Врховни суд САД расну сегрегацију у школама прогласио неуставном. Треба ли напоменути да је тај устав био кратког века због притиска западноевропских држава које су га сматрале превише слободарским?

Да би се пронашао “расистички и робовласнички дух” Срба, морало се, дакле, отићи даље у прошлост и усадити га у саме темеље српске нације и државе, па је изабран утемељитељ државности Стефан Немања, а жртве су Роми. То је, међутим, потпуно неодржива теорија јер, за почетак, у време Стефана Немање на територији Србије није ни било Рома, а посебно их није било у мери да би се могли користити као “робље” у изградњи цркава и градова.

Споменик цару Душану испред Палате правде

Стефан Немања умро је 1199, а Роми се овде појављују тек крајем 14. века, заједно с Османлијама, а тада тешко да су неке цркве могли подизати поробљени Роми. И то не тврде неки српски историчари огрезли у национализму и расизму, него и, на пример, “најантирасистичкија” организација модерног Старог континента – Савет Европе, у својој публикацији о доласку Рома у Европу. Роми јесу били робови у то време, али не у Србији него у Румунији, односно Влашкој. У средњовековној Србији није било ни “антиромских” закона, попут оних који су 1530. донети у Енглеској, 1538. у Хабзбуршкој Чешкој и Моравској, или 1660. у Француској. Није познат ниједан случај прогона Рома по “расној, верској или националној припадности”. Чак ни у Душановом законику најобесправљенији слој друштва, “отроци”, из бројних разлога се не могу сматрати робовима.

Филип Родић, Новости

2 Коментари

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.