Др Владислав Б. Сотировић: Рат у Босни и Херцеговини је био низ False Flag-операција Запада

„Међународни“ Хашки трибунал (под директним финансијским и политичко-пропагандним) покровитељством САД и њених западних клијената је недавно и званично потврдио оно што се већ одавно знало да су босанскохерцеговачки муслимани (данашњи Бошњаци) масакрирали, бар у једном случају, своје сопствене сународнике за време грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992−1995. г. ради сакупљања политичких и пропагандних поена на Западу који их је фактички и гурнуо у тај исти грађански рат.

Остаје да се и званично раскринкају сви остали слични случајеви масовног убијања Бошњака пред ТВ камерама а нарочито случај „Сребреница“ као класичан пример политичко-пропагандне подметачине Србима у оквиру политике специјалног рата, на Западу познатог као False Flag или Fake News.[1]

У сваком случају, исполитизовано суђење „хашким оптуженицима“ из Републике Српске има бар три чиста политичка циља:

(1) Наметања моралне кривице геноцидног карактера читавој Републици Српској као и српском народу и Босни и Херцеговини (2) ради промена Дејтонског споразума из новембра 1995. г. зарад коначног укидања Републике Српске и њене интеграције у политичко-правно-административни систем Босне и Херцеговине, која је већ више од двадесет година колонијална марионета западних влада, (3) која би као таква могла несметано да постане чланица Европске Уније и, што је још важније, – НАТО пакта.

Оваква политика Запада према Републици Српској као и према српском народу уопште, није нити нова нити непозната а јасно је препознатљива још од самих почетака растурања бивше Југославије и почетака грађанског рата у Босни и Херцеговини који је био директно инспирисан од стране амбасаде САД у Београду 1992. године.

Све у свему, још од времена извођења државног удара са улице у Београду 5. октобра 2000. г, када су на власт у Србији дошли директни плаћеници Запада,[2] сведоци смо латентног укидања Дејтонског споразума у Босни и Херцеговини од стране политичких и финансијских спонзора извршитеља „последње револуције у Европи“[3] и покушаја враћања повесног точка уназад на пролеће 1992. г. Тако је уместо Дејтона у игри лако препознатљив Кутиљеров план из марта 1992. г. о подели Босне и Херцеговине на четири територијалне целине (три етничке плус Град Сарајево као заједнички и мултиетнички).

Циљ ове скривене игре Запада, тј. оних који су Босну и Херцеговину и угурали у грађански рат 1992. − 1995. г, је управо укидање Републике Српске као јединог добитка за Србе после разбијања бивше Југославије и грађанског рата који га је пратио. Стога није на одмет да се подсетимо на почетак грађанског рата у Босни и Херцеговини, тј. о чему се тог пролећа 1992. г. радило, тим пре што су планови Запада у то време као и све до данас остали исти: државу Србију свести у границе из времена од Берлинског конгреса 1878. г. до Балканских ратова 1912. г − 1913. г, а Србима са простора бивше Аустро-Угарске не дозволити никакву државност и свести их на ниво националне мањине под западним протекторатом и управом као што је то и било у случају Босне и Херцеговине од 1878. г. до 1908. г. како би се припремио терен за територијалну анексију Републике Српске од стране марионетског Сарајева по аустроугарском рецепту из 1908. г. за читаву Босну и Херцеговину.[4]

Формално, у циљу покушаја спречавања избијања грађанског рата у Босни и Херцеговини са унапред предвидивим последицама (узимајући у обзир историјско наслеђе међунационалних односа у овом делу Балкана)[5] организована је међународна конференција о овој југословенској републици под покровитељством Европске Заједнице а под руководством искусног дипломате Хозе (Жозе) Кутиљера из Португала. Прве седнице конференције су отворене у Сарајеву и то 14. фебруара 1992. г. (дакле месец дана после једностраног немачког признавања самопрокламованих независних држава Словеније и Хрватске).[6] На заседање конференције у Сарајеву Хозе Кутиљеро је дошао са већ унапред припремљеним нацртом Европске Заједнице (читај Немачке) о успостављању неке врсте босанскохерцеговачке конфедерације, а суштина политике тог нацрта се састојала у примени тзв. „швајцарског“ модела на Балкану, тј. у подели читаве Босне и Херцеговине на етнонационалне политичке целине – кантоне. Дакле, босанскохерцеговачки Срби би добили кантон или неколико кантона али не и политички ентитет или пак државу. Кутиљерова логика размишљања је у принципу била једноставна – ако такав модел може да функционише у европској Швајцарској зашто не би могао и у балканској Босни и Херцеговини![7] Међутим, на крају се испоставило да је технички искусни, али не и довољно начитан балканском стручном литературом и политолошким памфлетима, португалски дипломата кикснуо најмање из три круцијална разлога:

• није прочитао књигу Владимира Дворниковића Карактерологија Југословена из које би се упознао са менталитетом homo dinaricus-a;[8]

• апсолутно је био неупознат са историјатом међунационалних и пре свега међуверских односа у овом делу Балканског полуострва а нарочито не са историјатом Другог светског рата на простору Југославије; и

• није био упознат са текстом Изетбеговићеве Исламске декларације у којој јасно стоји да муслимани не могу да живе заједно са немуслиманима у истој политичкој заједници, тј. држави – другим речима, у муслиманској држави нема места за немуслимане.[9]

Међународна конференција о Босни и Херцеговини је после седница у сарајевској котлини 21. фебруара наставила свој рад на обалама Атлантика у Лисабону, а 9. марта (после de facto отпочињања ратних сукоба у Босни и Херцеговини када су муслимански снајперисти убили једног и ранили још једног српског свата на Башчаршији у Сарајеву 1. марта) у мултиетнолингвистичком Бриселу. Принцип Кутиљерове кантонизације Босне и Херцеговине је био заснован пре свега на етнонационалном начелу али су и економски, географски, повесни и верски критеријуми узимани у обзир. Сам творац овог пројекта је предлагао да се за основу кантоналног разрганичења узме попис становништва БиХ из 1981. г. (тј. последњи који је до тада спроведен у СФРЈ пре почетка ратних сукоба, али не и фактор етничког чишћења и геноцида над Србима од стране Хрвата и Муслимана/Бошњака за време ендехазије). Тако су према том попису, 52 општине имале муслиманску већину (37 апсолутну и 15 релативну), 37 имале српску већину а 20 хрватску већину. [10]Ипак, одмах на почетку преговора се испоставило да Кутиљерова мапа не одговара захтевима трију сукобљених страна.

Конкретно, Мате Бобан на челу хрватске делегације је захтевао 32% територије Босне и Херцеговине за херцегбосанске Хрвате, док је др. Радован Караџић на челу српске делегације из Босне и Херцеговине тражио 70% босанскохерцеговачке земље за Србе колико је Србима реално у том тренутку и припадало а што је потврдио касније у једном ТВ интервјуу и лорд Дејвид Овен – специјални преговарач Европске Уније за Босну и Херцеговину.

Треба напоменути да су се дотични и хрватски и српски захтеви заснивали на обостраном уверењу да њиховим етносима припада баш толики процентуални део Босне и Херцеговине – уверењу које је требало да буде засновано и доказано на основу катастарских књига (које су узгред буди речено у великом броју изгореле за време потоњег грађанског рата). Међутим, мора се напоменути и то да је тзв. „међународна заједница“ бар у неким релевантним случајевима (нпр. споменути интервју сер Лорда Овена на британској телевизији или казивања проф. Петера Малера за амерички документарац Truth is the victim in Bosnia) оквирно потврдила оправданост српских захтева за две трећине Босне и Херцеговине док се за хрватски захтев о 32% Херцег-Босне не може наћи ниједна „међународна“ потврда оправданости.

Наставиће се…

[1]Видети норвешки документарни филм (Srebrenica) A Town Betrayed:
https://www.youtube.com/watch?v=FvqHWS_4AuM&index=18&t=44s&list=PL999EB6ACC07FC959

[2]О директном финансирању државног удара у Београду од 5. октобра 2000. г. од стране Запада и њихових обавештајних служби недвосмислено потврђују како поједини руководећи учесници тадашње србијанске политичке опозиције тако и представници западних обавештајних служби у западном документарном филму Beyond the Revolutions (истина о „Отпору“ који је директно финансирала америчка обавештајна служба ЦИА): http://youtu.be/ZWhtdPZNsns

[3] Да се у овом случају радило о преврату, тј. државном удару директно са улице, потврђује и наслов пропучистичке књиге са сведочанствима учесника: Dragan Bujošević, Ivan Radovanović, 5. oktobar. Dvadeset četiri sata prevrata, Beograd: Medija centar Beograd, 2001. О пучистичком карактеру петооктобарских догађаја 2000. г. у Београду сведоче и поједини учесници у документарном филму из два дела 5. октобар. Последња револуција у Европи, DIMEDIA GROUP, Београд, 2001.

[4]Аустроугарска политика према Босни и Херцеговини као и у њој самој од 1878. г. до 1918. г. је ишла на руку Хрватима и Хрватској који су се надали да ће се читава Босна и Херцеговина наћи у саставу Хрватске у оквирима Аустро-Угарске уз покатоличавање и похрваћивање босанскохерцеговачких Срба. Тако су се национално-политички интереси римокатоличког Хрватства и римокатоличке Аустро-Угарске (наравно и Ватикана) поклапали а жртвено јагње су требало да буду Срби (Др. Владимир Ћоровић, Политичке прилике у Босни и Херцеговини, Београд: Политика А. Д., 1939, стр. 25−30).

[5]Овде је неопходно напоменути да се број српског становништва у Босни и Херцеговини након Другог светског рата осетно смањио услед три разлога: 1. услед усташког (тј. хрватског и бошњачког) геноцида и насилног протеривања Срба; 2. због послератног организованог пресељавања Срба у друге делове Брозове Југославије, пре свих у Војводину; и 3. услед фаворизовања Брозових власти мењања етничког идентитета „Србин“ у „Муслиман“ (данас „Бошњак“). Тако је у Босни и Херцеговини одмах након рата г. 1948. Срба било 44,3% иако су пре рата чинили апсолутну већину али године 1991.-ве се број Срба смањио на 31,4% док су „Муслимани“ чинили релативну већину од 43,7% (Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize 1990−2000, I, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, str. 304−305).

[6]Немачка је једностраном одлуком у јануару 1992.-ге г. да призна независност Словеније и Хрватске прекршила ранији договор у оквиру читаве Европске Заједнице по коме ће се донети заједничка одлука по овом питању валидна за све чланице Европске Заједнице. Оваквим немачким ставом Берлин је по први пут након немачког уједињења 1989.-те г. јасно ставио до знања свим чланицама Европске Заједнице (тј. Европске Уније) ко је газда у кући.

[7]Мора се напоменути да је до стварања модерне и демократске кантонске Швајцарске конфедерације дошло тек након верско-грађанског рата у овој алпској републици 1848. г. (Dictionary of World History, New York: Oxford University Press, 2000, p. 609).

[8]Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена, Београд: Просвета, 2000 (фототипско издање).

[10]Alija Izetbegović, Islamska deklaracija. Jedan program islamizacije Muslimana i muslimanskih naroda, Sarajevo, 1970.

[11] Читав документарни филм се може видети на овом линку: http://www.youtube.com/watch?v=fNqHfIugmaU