У београдском насељу Браће Јерковић, у Улици Светозара Радојчића, налази се Либијско-арапска школа за децу дипломата и службеника амбасада разних арапских држава, као и запослених у привредним представништвима или пак студената мастер и докторских студија, којима њихове владе плаћају школарину и смештај у српској престоници. У истој згради претходно је годинама радила Британска интернационална школа коју су, поред осталих, похађали Анастасија и Вељко Ражнатовић. Не знамо какав је квалитет и ниво образовања пружала та школа, али је после неколико година рада затворена, а на њеном месту је отворена Либијско-арапска школа.
Широј јавности школа је постала позната по крвавом инциденту који се догодио у марту 2016. године, услед, како је штампа тада јавила, верског сукоба двојице муслиманских ученика. Наиме, тада су се Султан Г. и Иса М. посвађали због верских разлика и договорили тучу испред школе. Усред туче, Султан Г. је Иси М. зарио дрвени колац у груди. То није била једина несрећа тога дана јер је једна деветогодишња ученица, уплашена тучом истрчала на коловоз где ју је возилом ударио возач једног од дипломата чије дете такође похађа ту школу.
Као што се на приложеним фотографијама може видети, школа нема свој паркинг, нити било какав безбедан прилаз. Од коловоза, који је једна од главних саобраћајница тог дела града, и аутобуске станице линије 18 градског превоза дели је само узани тротоар којим пролазе пешаци, а на коме путници чекају градски превоз. На том истом тротоару се паркирају возила која довозе и одвозе ученике.
Логично је запитати се ко је и по ком основу издао дозволу за школу која не поседује одговарајућу инфраструктуру за то. Било како било, елитним представницима арапских држава то очигледно не смета.
Мислили смо да су времена набијања на дрвени колац одавно прошла, а најкасније 1867. године, када су Турци дефинитивно предали кључеве града кнезу Михаилу Обреновићу и српској војсци. Као што видимо, у исламском свету традиција и обичаји се веома поштују и преносе с колена на колено, те се чак и у дипломатским породицама за које бисмо очекивали да су ипак еманципованије од осталог дела арапског друштва, очувала употреба коца у међусобним обрачунима с неистомишљеницима.
Може бити да је неки нови владар поново предао кључеве Београда, овога пута Арапима, а да народ нико није о томе обавестио, јер су бар три велика београдска насеља дословце запоседнута од њих. У насељима Медаковић II, Медаковић III и Браће Јерковић, велики број станова и кућа власници издају арапским породицама, које по правилу имају преко троје деце, а врло често и по десеторо и више. Кажу да се Арапи ту досељавају због близине школе.
У насељу Падина, делу насеља Медаковић III, власници приватних кућа издају половину куће или пак спрат. Тако се дешава да православци (бар номинални) живе у истој кући с муслиманима који активно упражњавају све своје верске прописе, посте, суше овчије месо на терасама и припремају своје халал оброке на отвореном, те се насељем шире разни „миомириси“ који не пријају нашим чулима и на које нисмо навикли.
Пролазници увече могу да виде необичан призор: Док власници куће на спрату гледају телевизијски програм, станари у приземљу клањају намаз. Било је покушаја клањања и у дворишту, наочиглед комшија… Шта на то кажу црквени канони, вероватно је бесмислено питати свештеника који једном годишње залази по тим истим кућама да свети водицу. Можда је суштина ипак у томе да и Арапи станодавцима, а и станодавци свештенику добро плаћају? Све остало је мање важно.
Ремећење јавног реда и мира, пошто нови станари изгледа нису упознати с тековинама европске цивилизације, као што су култура становања и кућни ред, не треба ни помињати. Јер, признаћете, поред многобројних обавеза, ко још има времена да чува толико деце? Децу која нису у школи је најпрактичније избацити на улицу од сабајле, а увести их у кућу кад се смркне. Па нек се комшилук бори с њима како зна и уме… А комшилук ћути „да се не замери комшијама“ који живе од арапских пара. Руку на срце, проблем с културом становања и кућним редом имају и многи домицилни становници.
ЈКП Градска чистоћа последњих година никако не успева да очисти ова три насеља од смећа. „Медак“ и „Јерковић“ памте и боља времена. Ниједан део Београда данас није тако прљав. Дословце је све затрпано смећем које сваки јачи поветарац свуда разноси. Нови становници производе које конзумирају остављају свуда око себе, а нових има сваким даном све више и пристижу са свих страна. Најновији контејнери с механизмом за ножно отварање и затварање који су у центру града уредно затворени, овде непрестано зјапе отворени и из њих се шири несносан смрад. Делом је то због сакупљача секундарних сировина који нису навикли да затварају контејнере, а делом због тога што корисници не знају како механизам на контејнеру функционише. Могуће је да насеље ипак има превише становника, самим тим и смећа, за тако мали број контејнера. Шта год да је разлог, у питању је новија појава за коју треба наћи решење.
Ово су, укратко, нежељени ефекти „бизниса“ од кога многи Београђани данас живе – издавања станова. Становници поменутих насеља су се некако свикли на слушање арапског језика по читав дан, и на понеки сусрет с мушкарцима у хаљинама, као и на жене и девојчице, од главе до пете, умотане у чаршафе.
Али, то није све. Власници локалних предузећа, па и приватних амбуланти схватили су да морају да се прилагоде новим околностима. Тако је, рецимо, стоматолошка ординација у Јерковићу поставила натпис фирме и на арапском језику. O tempora, o mores, што би рекли стари Римљани.
И Арапи морају негде да поправљају зубе.
Срби су по много чему изузетан народ. Рецимо, нико нема тај дух предузетништва који они поседују. Када Срби намиришу новац, у стању су да учине све како би реализовали замишљени пословни подухват. Без обзира на закон, обичаје или било каква правила, па ни логичка.
Тако је најновији пословни аранжман с Арапима осмислила власница вртића с Тошиног бунара, која је одлучила да изнајми кућу у слепој улици Вука Маринковића, у насељу Падина (Медаковић III), у којој не могу да се мимоиђу два аутомобила и где су куће збијене једна уз другу, готово без дворишта. Ту је дотична отворила арапски вртић.
Вртић се рекламира и као образовна установа, мада се по самом његовом називу не би могло рећи да власници маре превише за правопис.
Овде бисмо могли да поновимо питање с почетка текста: како је могуће да неко изда дозволу за дечји вртић тамо где за то не постоје неопходни услови, ни одговарајућа инфраструктура?
Циљна група овог пословног подухвата су Арапи. Не знамо да ли овај објекат задовољава њихове критеријуме. На крају крајева, није битно чија ће деца бити корисници овог „вртића“. Битно је да за њега овде нема услова, у шта ће се и предузетница врло брзо уверити.
То, наравно, није спречило власника куће да прећути њене скривене мане и узме новац од издавања унапред. Јер, од нечега се мора живети. Зар не?
З. М. Хронограф
Spasi nas Boze od takvih komsija ! Smrad nije nista i nekultura , naspram njihove upornosti da nevjernike oko sebe preobrate na svoje. Prvo vam daju knjizicu ,, Sta je islam “ , pa polako pocnu da vam filuju mozak . Pa onda ,, ne znate sa zenama “ ! Nista ne rade , samo se razmnozavaju a novca imaju , ne moraju da rade . Nacela su im katastrofa . djecu ne uce nicem do 12.godine a tad je vec kasno .sluze ih vecinom Filipinci za malo hrane i krov nad glavom. cesto bivaju i pretuceni . Ne daj vam Boze takvog gospodara ! Jer sluge nisu naucili da budu . A vi izvolite , tolerisite tiho osvajanje od strane islamista ! Ko vam kriv !? Sami se morate izboriti za bolje sutra . Nece vam to vlada ciniti.