Пре свега, да разјасним о којој апологетици из наслова теме је реч. Наиме, апологетика има више аспеката. Једна је апологетика која доказује да је баш хришћанска вера та која је истинита наспрам јудејске, исламске, хиндуистичке, будистичке и осталих. Затим, имамо апологетику која се бави одбраном православља од критике протестантских секти или римокатоличке теологије. Такође, ту је и, како би је римокатолици назвали, demonstratio religiosa која се бави вредношћу религије за друштво и човека, као и потребом веровања уопштено. Напослетку, имамо одбрану везану за постојање Створитеља, а која је везана за дијалог са атеистима.
Овај последњи аспект апологетике је добрим делом заједнички за све припаднике тзв. аврамовских религија – хришћанства, јудаизма и ислама. Припадници све ове три религије, као што знамо, пледирају да су духовни наследници Аврама (јеврејски Абрахам, арапски Ибрахим), старозаветног патријарха о коме се детаљно пише у првој књизи Мојсejевој. Он је, као што знамо, телесни праотац јеврејског и арапског народа-оба ова народа су оставила огроман духовни траг у историји човечанства, а који је потпуно несразмеран њиховој бројности. Такође, припадници све три религије верују у постојање трансцендентног Бога/Створитеља, иако га различито зову и идентификују.
Дакле, тема је везана пре свега за овај последњи аспект апологетике, а скопчана је са односом између религије и науке, нарочито оних научних хипотеза које се дотичу метафизичких питања везаних за настанак целокупног универзума и живог света. Пре неколико деценија на ПБФ је предавао надалеко чувени прота Лазар Милин који се овом темом врло студиозно бавио и можемо рећи слободно да је он наш највећи апологета свих времена. Његових чувених 6 књига под називом „Научно оправдање религије“ оставило је дубок траг у нашој интелектуалној јавности, окренуло многе слабоверне ка дубљем поштовању православне вере, а неке и преокренуло у потпуности у том смислу. Прота Милин је имао изузетно питак и срдачан стил писања, те је умео и најкомплексније теме да приближи сваком иоле образованом читаоцу. Пре њега овим аспектом апологетике се успешно бавио Велимир хаџи-Арсић који је заједно са светим авом Јустином написао врло читљиву књигу „Тајне вере и живота„.
После одласка проте Лазара Милина у пензију, апологетика је у српском стручној теолошкој литература заспала дубоким сном. Поставља се питање да ли је треба пробудити из тог сна? Навешћу неколико аргумената који ће показати да је одговор на ово питање и те како потврдан.
Пре свега, од самог почетка ширења хришћанства ми имамо велике хришћанске светитеље који се озбиљно баве овом теолошком дисциплином. Већ у другом веку имамо светог Аристида Атинског, затим Марка Минуција Феликса као и од њих значајнијег и познатијег светог Јустина Философа и Мученика. У апологетима следећих векова препознаћемо многа значајна имена. Ту су Тертулијан, Ориген, свети Кипријан Картагински, свети Василије Велики, блажени Августин, свети Кирил Александријски, свети Максим Исповедник, свети Јован Дамаскин итд. Свако од поменутих светитеља се највише бавио оном јереси која је доминирала у времену у коме је живео. Првобитно су те јереси биле гностизицам у разним видовима, монтанизам, манихејство, аријанство, несторијанство итд., касније имамо нпр. монотелите и иконоборце, да би у новом веку имали мноштво протестантских секти или унијате. Овде сам навео само неке од духовних покрета који су узнемиравали и потресали Цркву. Може се слободно рећи да је сваки светитељ у историји хришћанства био бар мало, а најчешће и добрим делом апологета. Напада на православље било је са разних страна, како онда тако и данас, а оно што им је заједничко је да у њима потпуне истине нема. Међутим, да би се ти напади разобличили потребно је познавати учења која стоје иза истих, као и бити надахнут Духом Светим јер једино облагодаћени Њиме можемо мерити и премерити иста та учења. Један од највећих, а по некима и највећи писац свих времена, Фјодор Михаилович Достојевски на специфичан начин и то на егзистенцијалном нивоу бранио је хришћанску веру од атеиста и материјалиста свога доба кроз своја књижевна дела. Сам Господ Исус Христос је водио дијалог са фарисејима и садукејимс и то врло успешно, победивши их јавно у дебатама више пута. Дакле, закључак је да је апологетика као теолошка дисциплина увек и у сваком времену потребна и добродошла, нарочито у образовним установама које води и организује Црква.
Други аргумент је везан за време у коме живимо. Као и сваки период тако и наш „у злу лежи“, а под теретом је „кнеза овога света“. Али уједно сваки период историје обележава доминантан специфичан модалитет тог „лежања у злу“. У првим вековима хришћанства тај модалитет је било агресивно римско паганство, у каснијим вековима то су биле разне јереси које су потресале цркву итд. Данас у овом контексту можемо говорити о либерализму, глобализму, „демократији“, џендеризму, позитивизму, трансхуманизму… Колико је лицемерје данашњих промотера „људских права“ показује чињеница да је по њима сасвим нормално да неко себе сматра нпр. мачком или да склопи „брак“ са лутком, али је зато креационизам као гледиште апсолутно неприхватљив, о чему сведочи Резолуција 1580 Европске уније. Примера овог лицемерја има напретек у последњих пар деценија. Ми, православни Срби, и те како смо осетили јарам те хипокризије на својој кожи. Уопштено речено, данашњу демократију, како је схватају глобалисти, одликује дозирана слобода. Све што је мање битно или изопачено се подржава у демонстрацијама, јавним дебатама и протестима док се суштинска питања заобилазе у широком луку. Тако се ствара илузија некакве велике демократичности и слободе мишљења, који су сами по себи једна висока вредност, јер нас Бог управо и позива на аутентичну слободу.
У контексту свега тога, ми као православни хришћани треба да знамо да бранимо садржај наше вере од оних који је нападају и то често агресивно. Али за то је потребно добро знати корене, узроке, порекло и смисао нпр. џендеризма да би смо могли дати адекватан одговор на тај феномен са православне тачке гледишта.
Данашњи човек има огромно поверење у науку. Ово је сасвим разумљиво када имамо у виду да је наука направила огроман продор у последњих пар деценија. У свакодневном животу окружени смо софистицираним и изузетно комплексним уређајима као што су компјутери, мобилни телефони или аутомобили без којих се не може замислити нормално функционисање. Зато је дијалог религије и науке неминован, нарочито ако имамо у виду да нас често оптужују за „мрачњаштво“, „противљење науци“, „средњи век“ итд. Овоме је јако допринела потпуно промашена некадашња институција западне цркве тзв. инквизиција са њеном злочиначком и наказном методологијом. Још се сећам лекција историје из основне школе о Ђордану Бруну и Галилеју која је код нас младих и неискусних школараца изазивала гађење. Наравно, писци историјских уџбеника из тог периода су „заборавили“ да напишу много тога што би дало далеко бољу визуру тадашњег ученика о хришћанству, а нарочито о православљу – када су се већ дотакли те теме.
Наука се, углавном успешно, огледа у својим дисциплинама и аспектима као што су информатика, индустрија у разним областима, медицина или економија тј. свему ономе што се недвосмислено може доказати и применити. Формула соли је натријум хлорид, бајт се састоји од осам битова, убрзање земљине силе теже је приближно 9,81 метар кроз секунд на квадрат, фреквенција компјутерског микропроцесора се може измерити са високом прецизношћу итд. Све су ово проверљиве чињенице и бројке. Међутим, објективни успеси науке су довели до тога да су поједини научници стекли утисак да наука може одговорити на сва питања, па и она најдубља метафизичка која се баве настанком универзума, живог света и човека. Тако су настале хипотезе познате под именом теорија еволуције у биологији и велики прасак у физици. Оне су са временом побољшаване и добиле нове форме. Прву је осмислио енглески природњак и несуђени теолог Чарлс Дарвин, а другу римокатолички свештеник, астроном и професор физике Жорж Леметр. Већ и сама чињеница да су обојица научника студирали богословске школе пуно говори сама за себе. Наиме, хришћански клирици су одиграли велику улогу у настанку и развитку модерних наука. Коперник, Кеплер, Паскал, Стено и многи други научници високог калибра су били монаси или свештеници западне цркве. У периоду од 300 година Француска Академија је прогласила 120 римокатоличких свештених лица (кардинали, бискупи, језуити, парохијски свештеници итд) за тзв. бесмртнике. Такође је од великог значаја чињеница да су многи великани научне мисли, а многи међу њима су засновали нове науке као што су Бојл, Тесла, Пупин, Њутн, Фарадеј, Максвел, Планк, Лине, Стено, Кивије, Фабр, Мори, Реј, Риман, Вудвард, Вирхов, Агасиз, Флеминг, Пастер, Мендел, Џул, Паулеску, Бебиџ, Дјуер итд. били дубоко верујући хришћани. И не само то, него су многи од њих, тј. они који су били Дарвинови савременици, отворено писали против његове хипотезе. Стено је пионир анатомије и геологије, Фабр ентомологије, Вирхов је отац модерне патологије, Бојл хемије, а Кивије палеонтологије. Николае Паулеску је био светски признат физиолог и професор медицине из Румуније, посвећени православни хришћанин и изумитељ панкреина – касније познатог под именом инсулин. Њему је „отета“ заслужена Нобелова награда искључиво зато што се противио материјалистичкој и дарвинистичкој паридигми у својим списима. Данашњим љубитељима компјутера нарочито ће бити занимљив Чарлс Бебиџ, енглески математичар који је конструисао први програмирајући рачунар тј. такозвану диференцијалну машину, као и први штампач и то почетком 19. века! Он је првобитно желео да буде свештеник, а интересантно је да је програмер на том првом рачунару била ћерка познатог песника Бајрона – Ада. Она је била врло талентовани математичар која је схватила епохалност Бебиџовог изума и осмислила је први софтвер за исти пре скоро два века.
Што се тиче теорије еволуције, ова хипотеза која је од самог настанка изазвала буру реакција, освојила је већину образовних система у свету. О начину на који је дошло до тога сведочи и чињеница да је 1959. године (на стогодишњицу издавања Дарвинове епохалне књиге „О постанку врста“) популарни амерички председник Двајт Ајзенхауер одвојио 10.5 милиона долара за пропагирање исте. Ово је нарочито занимљиво ако имамо у виду да је он био републиканац, а за ову странку стандардно важи да је она упориште конзервативаца. Занимљиво је запажање познатог филозофа науке са америчког универзитета Корнел, покојног др Вилијема Провајна да је са спознањем теорије еволуције одбацио Бога, загробни живот, смисао живота, етички вредносни систем и слободу воље. Иако је дотични професор и сам атеиста он је доследнији од оних који се декларишу као „православни еволуционисти“. Таквих не само да има него су и често доста агресивни у својим заблудама. Дакле, закључак је да се кроз пропаганду ове теорије врши индиректна, али систематска атеизација деце. Ово не значи да су наставници и професори биологије демагози или атеисти. Напротив. Многи међу њима су верујући људи или поштоваоци хришћанске вере, али они једноставно предају оно што су учили на факултетима не улазећи претерано у шири контекст ове теме. Еволуција се не помиње само у биологији, него се провлачи кроз многе друге научне области, она је својеврсна матафизичка окосница данашње доминантне педагогије и науке у начелу. Један амерички мислилац је пребројавао реч „еволуција“ у тамошњим школским уџбеницима (из различитих предмета) и добио је импозантну цифру. Ово је најочигледније у схватању историје која се схвата као „еволуциони ток“ и кулминира у неком месијанском друштвено политичком покрету као што су комунизам, нацизам или нови светски поредак. Поставља се питање да ли је потребно да се православни свештеник бави овом научном темом? Пре свега, деца која су изложена било ком погрешном учењу или пропаганди су наши парохијани и у том смислу је наша пастирска дужност да реагујемо онолико колико је то у нашој моћи да чинимо. Али, да бисмо адекватно реаговали потребна је интелектуална припрема. У својој књизи Пастирско богословље, архимандрит Кипријан Керн наглашава значај ове припреме стављајући је на друго место, одмах иза духовне припреме. У том смислу, он наводи примере Светих Отаца из прошлости који су били врхунски интелектуалци свога доба као што су св. Атанасије Велики, Кападокијци, св. Фотије, св. Максим Исповедник, св. Јован Дамаскин итд. Такође наводи своје савременике – протојереја Теодора Голубинског, архимандрите Теофана Авсенева и Авакума Честноја, архиепископа Никанора Бровковича и многе друге као истакнуте мислиоце и научнике у разним научним дисциплинама. Међу њима има синолога, лингвиста, математичара итд. Истанчана и продуховљена интелектуалност свештеника само може подићи ауторитет Цркве у народу. Оно што је јединствено за тему еволуционизма је што је иста мултидисциплинарна, а само начелно везана за биологију. Наиме, дотиче се и геологије, палеонтологије, генетике, биохемије, филозофије, историје и теологије. Зато је за дискусију са заступницима ове хипотезе потребна врло добра и темељна интелектуална припрема. Управо зато мислим да је потребно вратити апологетику у богословије и на ПБФ и то у пуном капацитету. Треба имати у виду и то да данас постоје интернет форуми на којима су сконцентрисани православни хришћани и да су на истима многи из незнања заступали разне ставове који су и научно и теолошки неутемељени и погрешни.
Пре свега, треба имати у виду да у интелектуалном и академском свету већ неколико деценија „бесни“ прави рат када је у питању ова тематика. Занимљиво је у вези с тим погледати амерички документарни филм Expelled-no intelligence allowed који на ранг листи најпопуларнијих документараца свих времена у тој држави заузима 33. место. Овај документарац се бави прогонством свих оних научника на америчким Универзитетима који су се „усудили“ да доведу у питање истинитост Дарвинове теорије. Један од интервјуисаних професора са значајним научним резултатима у сфери компјутерског инжињеринга, др Ричард Маркс, са правом назива ову отужну ситуацију „научним гулагом“. Не прогоне се само универзитетски професори и не дешава се то само у Америци – слично важи и за наставнички кадар у основним и средњим школама у многим тзв. савременим државама које се називају демократским. У наведеном документарном филму се помињу, сем др Маркса, др Ричард фон Стернберг, др Керолајн Крокер, др Мајкл Егнор и др Гиљермо Гонзалес, али је списак много већи. Парадигма је иста – после довођења у сумњу „свете краве“ данашње науке на научнике се врше притисци, отказују им се истраживања, добијају претећа и увредљива писма и мејлове итд. Оно што је најважније знати је да светска научна заједница по овом питању није јединствена – сем заступника свеопште еволуције постоје и креационисти, заступници покрета Интелигентни дизајн, као и еволуционисти који износе објективну научну критику ове хипотезе. Такође има много научника, професора и наставника који су приватно врло скептични у овој ствари, али се не усуђују да јавно износе своје мишљење. Креационисти се даље деле на оне који заступају буквално шестодневно стварање и самим тим младу земљу, као и оне који заступају стару земљу. Ови први су у великој већини и њихови заступници су махом протестанти, углавном адвентистичке оријентације, мада има и римокатолика, јудаиста, муслимана итд. Треба имати у виду да је средина у којој они живе доминантно протестантска, тако да су они самим тим углавном припадници „традиционалне религије“ народа коме припадају. Међу њима има сјајних научника, а један од њих је и др Томислав Терзин, веома популаран на Youtube емисијама које су на српском језику. Он је професор на Универзитету Алберта у Канади и типичан је пример онога што сам написао у претходним реченицама. Иако је адвентиста, себе сматра пре свега хришћанином, а не искључиво припадником ове денонимнације. Наравно, треба бити опрезан када су у питању теолошке теме ако их протестантски креационистички научлници евентуално третирају, али то се дешава врло ретко из неког мог досадашњег искуства. Са обзиром да је потписао петицију из 2017. године која је предлагала увођење додатног часа са критиком теорије еволуције у оквиру предмета биологије доживео је притисак од стране својих претпостављених са факултета којима је стигао клеветнички мејл из Београда. Ову петицију смо организовали покојни др Радмило Рончевић, један од наших најуспешнијих максилофацијалних хирурга и моја маленкост, а потписало је 166 потписника међу којима око 60 доктора наука. Са обзиром да је објављена на празник светог владике Николаја, 3. маја по новом календару, изазвала је и СА Сабор СПЦ на реакцију на свом мајском заседању. У званичном саопштењу са заседања те године изнето је да је учење Цркве „здрави и прави креационизам“. Ово саопштење је уједно била и реакција на тзв. јавни апел који је јавности упутио западноамерички владика Максим заједно са мањим бројем професора на ПБФ у Београду.
Треба нагласити да теорија еволуције није нека периферна теорија потребна само уском кругу стручњака, а потпуно небитна просечном човеку. Напротив! Ова хипотеза дефинише читав један нови научни философски систем и има суштински утицај на етику, педагогију, социологију, историју, астрономију, геологију, палеонтологију. Она је имала готово кључни утицај на многе тоталитарне идеологије 20. века као што су комунизам, нацизам, еугеника, брутална верзија капитализма, глобализам, агресивни секуларизам итд… Гле, оно што је заједничко свим овим покретима је што су антихришћански. Дала је крила атеистима те тако рецимо Карл Маркс каже да је Чарлс Дарвин осигурао чврсто тле за материјализам, а касније и за комунизам. Он му је поклонио своје немачко издање Капитала уз посвету „Чарлсу Дарвину, од ватреног обожаватеља Карла Маркса“, мада је енглески научник држао одређену дистанцу од њега. Познати мађарски филозоф Бела Хамваш на једном месту назива Први и Други светски рат „Ничеовим ратовима“. Исто тако, слободно можемо рећи да је 20. век „Дарвинов век“. Ниче је велики филозоф, Дарвин је велики научник, али то нипошто не значи да су били непогрешиви или да не смеју да се критикују. Организујућу претходно поменуту петицију управо смо имали у виду чињеницу да је о тако великим темама као што су настанак живота и настанак човека потребно чути аргументе са обе стране – pro et contra. Такође, мишљења сам да никако не треба „избацивати Дарвина из школе“, јер његова теорија представља један врло значајан покушај да се објасни настанак и развој живота, а, са друге стране, његова теорија никако не треба да се догматизује и представља као „једина могућа истина“. Чињеница је да се данас то често ради у школству, па се не треба чудити што се дошло докле се дошло.
Ми, православни свештеници, сусрећемо се у свом парохијском раду са људима различитог имовинског, образовног и етичког статуса. Најчешћа питања која нам парохијани постављају су везана за обреде тј. опела, помене, свећења славске водице, освећења домова итд. Међутим, свештеник треба да буде народни учитељ у правом смислу речи и то не само кад су у питању класичне парохијске теме но и у духовно-интелектуалним сферама. Иако сам парох у релативно малом месту, и сам сам имао више пута прилике да разговарам са парохијанима на ову тему, подстакнут њиховим питањима. Свакако не често, али довољно често да тај разговор захтева поткованост и знање пастира. Зато ћу овим путем братији да изнесем нека своја запажања која сам стекао вишегодишњим бављењем овом тематиком. Пре свега, да пођем од мотивације оних који су осмислили ту хипотезу. Иако наука пледира да има „ореол“ објективности, то у пракси није увек тако. О томе сведочи култна књига истакнутог америчког филозофа науке Томаса Куна „Структура научних револуција„. Научне парадигме могу да се промене са новим научним открићима, а најочигледнији примери су Коперников хелиоцентрични систем, замена Њутнове механике квантном механиком и нееуклидска геометрија или хиперболичка геометрија Бољај-Лобачевског. У нашем случају, можемо рећи да постоји еволуција у оквиру врсте тј. тзв. микроеволуција, али да је макроеволуција тј. настанак СВИХ врста постепеном еволуцијом од једне праћелије једна потпуно промашена идеја. Управо ово друго је постулирао Дарвин, који се иначе бавио и гајењем голубова. Путем селекције ми можемо добити голубове са већим репом, ћубом или висином лета, али то остаје голуб – није ћурка или сврака. У оквиру људске врсте имамо расе настале микроеволуцијом па тако имамо црнце, жуту расу, белце, Индијанце итд. Заснивач свеопште теорије еволуције није имао увида у генетику, микробиологију или биохемију које су неопходне да би се створила прецизнија слика о невероватном феномену који се зове живи свет. Штавише, у времену када је он живео знање из ових наука је било 1.000 пута мање у односу на данас. Иначе, овај енглески научник чији се рад сматра револуционарним потиче из аристократске породице која је била позната по либералним схватањима. Његов деда Еразмус је био надалеко познати лекар који се борио против ропства и одбио је да буде дворски лекар краљу Џорџу III. Такође, веома је запостављена улога Чарлса Лајела који је утро пут свом далеко познатијем имењаку. Управо његову епохалну књигу Принципи геологије у три тома он је носио на брод Бигл током оних познатих дугих путовања и она је имала кључни утицај на његова размишљања. Лајел је био по професији адвокат и геолог-аматер и управо он је засновао тзв. униформну геологију која је преко ноћи заменила до тада владајући катастрофизам. Има доказа из његове личне преписке у којој он говори да му је намера била да пољуља код људи веру у свеопшти Потоп. Он се држао Волтеровог савета, по коме је индиректан напад на Библију и хришћанство далеко успешнији него директан, нарочито ако се огрне „научношћу“. Са обзиром да је по професији био адвокат он је својом адвокатском вештином убеђивања своју намеру добрим делом и остварио. Како је било онда тако је било и касније, све до данас – најагресивнији бранитељи ове хипотезе који су од исте направили некакву квази-догму су квази-левичари и квази-либерали. Називам их са префиксом „квази“ јер левичарсво и либерализам саме по себи не видим као супротстављене хришћанству. Све ми је слободно, али није све на корист – каже свети Павле хришћанима из Коринта.
Дакле, без Лајелове униформне геологије која је отворила пут хипотетичким милијардама година старости земље цела теорија еволуције губи смисао. Дарвин је постулирао милионе година старости и та цифра је код његових каснијих истомишљеника стално расла да би се „зауставила“ на око 4,3 милијарде година. Међутим, данас се геолошки катастрофизам враћа чак и код еволуциониста јер је број фосила толико велики, мери се хиљадама милијарди, и зато није баш логично претпоставити да су сви они настали постепеним приоцесима како заступа геолошки униформизам. Овде се ради само о откривеним фосилима, а број неоткривених зна само Створитељ. Само мали проценат ових фосила је и документован. Са обзиром да је логично претпоставити да они настају у катастрофичним условима као што је поплава великих размера и да их има у целом свету логично је претпоставити један свеопшти Потоп али се та опција из неког разлога не узима у обзир у официјелној науци. Ово је још логичније ако узмемо у обзир диносаурусе који су наводно нестали пре 65 милиона година. Њихови фосили су расејани свуда по свету што указује на могућност свеопште катаклизме каква је Потоп. Не доказује у строго научном смислу речи, али свакако указује. У Северној Дакоти је 2009. године откривено меко ткиво диносауруса које никако није могло да се одржи милионима година али, погађате, објашњење официјелних научника није да је дотична животиња изумрла у блиској прошлости. Немачки археолог Валдемар Јулсруд открио је 1944. године у Мексику познате керамичке Акамбаро фигуре, за које се доказало да су аутентичне и да су из блиске прошлости. Многе међу њима приказују диносаурусе као што брахиосаурус, игуанодон итд. и то врло прецизно представљене. Нађено их је око 35.000 и из неког разлога су пар деценија биле закључане и недоступне јавности. Поставља се логично питање како су прастановници Мексика пре неколико хиљада година знали како изгледају диносауруси?
Протонамесник Горан Живковић
Наставиће се…
