Спор око тога да ли је живот настао случајним материјалистичким процесом или води порекло од интелигентног бића није нов. Постоји бар од античке Грчке у којој је било филозофа који су заступали оба становишта.
За разлику од тог доба ране демократије, у савременој демократији 21. века има много мање простора за равноправно сукобљавање супротних мишљења. Доминантно мишљење је једино које сме да се проповеда у елитним институцијама културе (научним центрима, школама, факултетима). Једини дозвољен одговор на основна питања наше стварности – како је настао живот, како је настао свет, шта је било пре тога – је одговор који је у складу са чисто материјалистичким погледом на свет и теоријом еволуције. Помињање постојања алтернативног става санкционише се или прекидом радног односа или покретањем судског процеса. Најпознатији пример је случај Кицмилер против Довера, судски процес који се одвијао 2005. године, а који је покренут по тужби радикалног левичарског удружења грађана ACLU (American Civil Liberties Union) јер је ученицима у школи напоменуто да поред еволуције постоји и теорија интелигентног дизајна уз препоруку књиге за оне који желе више детаља.
Каква је то теорија и какво алтернативно објашњење она нуди? У чему се разликује од теорије еволуције?
Теорија интелигентног дизајна доводи у питање једно посебно начело савремене теорије еволуције – порекло дизајна кога видимо у живом свету. Чак и савремени неодарвинисти као што је Ричард Докинс признају да системи живих организама „изгледају као да су дизајнирани за своју намену“. Ипак, према њима је тај утисак дизајнираности потпуно привидан јер, како се тврди, прости неусмерени процеси као што су природна селекција и случајне мутације могу произвести сложене структуре живих организама које изгледају дизајнирано.
Насупрот томе, теорија интелигентног дизајна тврди да постоје назнаке у одликама живих система и свемира, чије се постојање најбоље објашњава интелигентним узроком, тј. свесним избором рационалног чиниоца, пре него случајним процесима.
Наука и религија
Данас многи верују да су наука и религија потпуно одвојене и неспојиве, а да је другачије било само у мрачном добу које је уз то вероватно било мрачно управо због тога. За то је добрим делом заслужан покрет који се најчешће зове „научни атеизам“ или „нови атеизам“, чије се књиге од 2007. године штампају у милионским тиражима, а чије изјаве од тада преплављују јавност. Њихов поглед на свет иде руку под руку са идеологијом радикалних левичарских покрета којима дају научну потпору. Суштину њиховог становишта сликовито даје Докинс у својој књизи:
„Свемир који посматрамо има тачно онаква својства која бисмо очекивали уколико, у суштини, нема дизајна, нема сврхе, нема зла, нема добра, нема ничега осим слепе немилосрдне равнодушности.“
Генерација која одраста у материјалистичком друштву у коме је нихилизам научна истина, веома се изненади када у делима најпознатијих научника прочита реченице сличне наредним, чувеног француског математичара, физичара и филозофа Блеза Паскала записане у његовој књизи „Мисли“ (Pensées):
„Тиме што се отворено јавља онима који Га свим срцем траже и скрива од оних који свим срцем беже од Њега, Бог регулише људско знање о Себи. Он даје знаке видљиве за оне који Га траже и невидљиве за оне који су равнодушни према њему. Онима који хоће да виде Он даје довољно светлости, а онима који неће да виде даје довољно таме.“
Овакви цитати дочекују се са неверицом јер изгледа немогуће да се кроз године школовања и безбројна помињања њихових имена, нико није сетио да спомене ову њихову страну. Они који су тога свесни најчешће верују да су они своја верска уверења држали изван својих научних теорија. Као што ћемо видети на следећем примеру, то не може бити даље од истине.
Исак Њутн, енглески физичар, математичар и астроном, у свом ремек-делу “Математички принципи природне филозофије” у којем је изнео своје законе кретања и гравитације, поставивши темеље класичне механике, каже:
„Иако ова (небеска) тела могу свакако наставити кретање својим орбитама простим законима гравитације, ипак никако нису могла у почетку доћи до правилних позиција орбита сама помоћу тих закона. Зато је, овај прелепи систем Сунца, планета и комета, могао произаћи само из мисли и власти интелигентног и моћног Бића.“
Међу великанима научне револуције који кроз своја дела откривају Творца, налазе се Роберт Бојл – оснивач модерне хемије; Галилео Галилеј – италијански астроном, физичар и математичар; Јохан Кеплер – немачки астроном и математичар, најпознатији по својим законима кретања планета, итд.
Испоставља се да је идеја интелигентног дизајна уграђена у основе савремене науке.
Уређеност и разумљивост природе
Не само да ова веза науке и религије није била случајна, него је била кључна за појаву савремене организоване науке и довођења до онога што данас називамо научном револуцијом.
Како је веровање у Бога допринело рађању савремене науке?
Историчари науке идентификују два кључна концепта, заједничка за научнике овог периода, која су била пресудна за појаву савремене науке.
Први концепт је идеја о уређености природе. Природа је уређен систем јер је дело интелигентног Творца који ју је организовао у складу са уређеним правилима.
Захваљујући томе можемо препознати обрасце уређености природе, које су научници тог доба назвали законима природе, тј. природним законима. Названи су управо законима јер постоји Законодавац. То је директна логичка и теолошка метафора која говори да су закони природе манифестација сталног Божјег руковођења њоме. Њутн за законе природе каже да су они манифестација сталног деловања Духа – Божјег Духа који суровој материји намеће ред кога научници могу спознати и описати математичким изразима.
Други концепт представља идеја о разумљивости природе. За већину људи који се не баве науком, природа може изгледи хаотично. Тешко је разазнати шта се тачно дешава, али су тадашњи научници сматрали да ако се природа пажљиво изучава, да ће она открити своје тајне. Очекивали су да буде разумљива јер је дело Бога по чијем лику смо и ми створени. Захваљујући томе можемо препознати дизајн, рационалност и уређење природе.
Ова два концепта су довела до процвата науке и омогућила развој организоване науке у западној Европи у време када је хришћански поглед на свет преовладавао у интелектуалним круговима.
Ово је лепо сумирао амерички антрополог и еволуциониста Лоренс Ајсли у својој књизи „Дарвинов век“:
„Експериментална наука отпочела је са коришћењем својих метода и открићима у вери, не знању, да се бави рационалним свемиром којим управља Творац који не поступа хировито нити ремети силе које је успоставио. Свакако је један од чуднијих парадокса историје то што наука, која нема много додира са вером, дугује своје порекло веровању да се свемир може рационално објаснити, и да се наука данас одржава том претпоставком.“
Деветнаести век
Пошто су оснивачи савремене науке имали очигледно дијаметрално супротан став од нових атеиста, поставља се питање како смо дошли од Њутна до Докинса?
Нешто више од једног века после Њутнове књиге (1687. године), француски математичар, физичар и астроном Пјер Лаплас објавио је књигу „Небеска механика“ (1799. године). У њој покушава да уради оно што је Њутн тврдио да није могуће – да објасни порекло Сунчевог система само помоћу закона гравитације уз присуство сажимајућих гасова маглине. Док је Њутн тврдио да је Бог осмислио и фино подесио Сунчев систем, Лаплас покушава да уруши ту идеју тврдећи да нема потребе за том хипотезом.
Деветнаести век протекао је у овом духу. Једна по једна, појављивале су се теорије које су оспоравале да има било каквог дизајна у природи и да се чисто неусмереним натуралистичким процесима може објаснити све што видимо.
Док је Лаплас дао адекватно објашњење из астрономије, други научници произвели су натуралистичка објашњења у осталим областима. У геологији се појавило објашњење настанка планина и кањона униформистичким процесима, али најзначајнију улогу одиграло је појављивање одговарајуће теорије у биологији – Дарвинове књиге „О пореклу врста“ објављене 1859. године.
Дарвинова књига имала је огроман утицај на даљи правац развоја науке. Савремена наука је наизглед била у могућности да објасни зашто живе ствари изгледају осмишљено производом потпуно неусмерених случајних процеса. Дарвин је у својој књизи тврдио да упечатљиви привид дизајна живих организама, конкретно начин на који су тако добро прилагођени свом окружењу, може бити објашњен случајним променама и природном селекцијом, потпуно неусмереним процесом који је само опонашао способности осмишљавајуће интелигенције. Од тада већина биолога сматра да је то што живе ствари изгледају дизајнирано само илузија.
До краја 19. века ова серија открића довела је до стварања научног материјализма и његовог уздизања до доминантног поглед на свет. За разлику од хришћанства по коме је Бог почетак свега, научни материјализам је тврдио да је материја почетак свега, да честице постоје од вечности, да су створиле живот, да су жива бића постала сложенија и да је једна врста тј. ми, на крају измислила Бога.
Тако Бог постоји и у материјалистичком погледу на свет, али само као идеја и то тек на крају процеса, потпуно супротно теистичком погледу у коме је Бог почетак и узрок свега. Постоји очигледан идеолошки конфликт између ова два погледа на свет. Сукоб између науке и вере није сукоб између научних доказа и вере, него се ради о сукобу између ова два погледа на свет, од којих се један само представља као једини који је заснован на науци.
Лоша вест за вернике је да је материјализам данас доминантни поглед на свет у водећим научним институцијама, факултетима, итд. Верници ово добро знају јер у оквиру ових институција своје мишљење углавном морају задржати за себе.
Добра вест је да је наука деветнаестог века која је уздигла материјализам, засењена главним научним открићима у последњих сто година пре свега из три научне области: космологије, физике и биологије.
Двадесети век
За америчког астронома Едвина Хабла многи су чули захваљујући телескопу у Земљиној орбити, названом по њему. Хабл се бавио астрономијом током 1920-их година, у време када је била актуелна расправа међу астрономима да ли је Млечни пут једина галаксија која постоји, или изван ње постоје други изоловани светови, друге галаксије. Хабл је уз помоћ одређених техничких иновација за одређивање удаљености успео да реши ову дилему крајем 1924. године, и тиме оконча дебату.
Иако је до тада преовладавало мишљење да је Млечни пут једина постојећа галаксија, Хабл је проценио да је Андромеда маглина удаљена 900 хиљада светлосних година, много више од укупног пречника Млечног пута (тада се сматрало 300 хиљада светлосних година), и да се у ствари не ради о маглини, но о галаксији. Убрзо се испоставило да се у сваком делићу ноћног неба налазе безбројне галаксије. У астрономији је током наредних десет година дошло до схватања неописиве величине свемира.
Још значајније од спознаје величине свемира било је откривање црвеног помака у светлости галаксија које видимо. Слично Доплеровом ефекту у акустици, детектована дужина таласа емитованог од стране извора који се удаљава, повећава се. Хабл је утврдио да се све видљиве галаксије удаљавају од нас, а да се удаљеније галаксије удаљавају брже. Импликације су биле запањујуће. Ако се све галаксије удаљавају од нас у свим правцима, то значи да долази до сферичне експанзије, али гледајући временски уназад, то значи да је свемир био све мањи, и да постоји тренутак почетка ширења свемира, који је потенцијално и тренутак његовог настанка.
Ово је био први наговештај да свемир није постојао вечно, него да је имао почетак!
Деценију раније, овом темом се бавио Алберт Ајнштајн који је објавио своју општу теорију релативности 1915. године. Ајнштајн је претпоставио да мора постојати нека сила која би била контратежа гравитацији, јер би у супротном свемир доживео колапс.
У то време је и сам прихватао материјалистичко становиште, и сматрајући свемир вечним, претпоставио је да та сила супротна гравитацији, коју је назвао космолошка константа, има баш ону вредност која је неопходна да би се уравнотежила гравитациона сила и произвео статични свемир који се ни не скупља, ни не шири.
Избором управо те вредности елиминисао је потребу за почетком. Могао је да одахне наредних десет година верујући да је проблем решен.
Тако је било све до једне научне конференције на коју је кренуо таксијем заједно са белгијским свештеником и астрономом Жоржом Леметром. Леметр му је ставио до знања да је врло неуверљиво што је избором баш те вредности за космолошку константу елиминисао потребу за почетком свемира јер би свака друга вредност значила супротно. Упитао га је да ли је погледао податке о црвеном помаку до којих је дошао Хабл током свог рада у Калифорнији. Ајнштајн је био заинтригиран. На Хаблов позив посетио је његову Маунт Вилсон опсерваторију у Пасадени 1931. године. Својим очима је имао прилику да види црвени помак удаљених галаксија кроз чувени Хукеров телескоп пречника два и по метра.
Изашавши пред новинаре, изјавио је да сада види потребу за почетком. Касније је избор те произвољне вредности космолошке константе описао као највећу грешку у својој научној каријери јер је дозволио да његова идеолошка убеђења утичу на његово научно расуђивање.
Ово непријатно откриће да је свемир имао почетак довело је до стварања теорије Великог праска. Ајнштајн није био једини коме се ново откриће није допало. Познати енглески астроном Артур Едингтон у неверици је рекао:
„Филозофски, помисао на почетак постојећег уређења ми је одвратна. Волео бих да пронађем озбиљан недостатак. Једноставно не верујем да је постојеће уређење ствари започело праском… Свемир који се шири је апсурдан… не дотиче ме.“
Физичар Роберт Дајк са Принстон универзитета рекао је да би нас бесконачно стар свемир „ослободио потребе разумевања порекла материје у било ком коначном тренутку у прошлости.“ Многима је од тада ова мисао на уму јер ако је материја настала у неком тренутку, онда се материја не може сматрати узроком настанка свемира. Јавља се потреба за нематеријалним узроком!
Амерички астроном Роберт Џастроу рекао је:
„Ово је изузетно необичан развој догађаја, неочекиван од стране свих осим теолога… За научника који је живео у складу са својом вером у моћ разума, прича се завршава као лош сан. Попео се на планине незнања, спрема се да освоји највиши врх, и док се успиње преко последње стене, дочекује га дружина теолога који се ту налазе вековима.“
Један од водећих научника који су се бавили истраживањем космичког позадинског зрачења и добитник Нобелове награде за физику, амерички физичар и астроном Арно Пензијас рекао је:
„Најбољи подаци које имамо (о Великом праску) су управо оно што бих предвидео да нисам имао ништа друго осим пет Мојсијевих књига, Псалама и остатка Библије.“
Закључак
Истовремено са оваквим развојем догађаја у физици и космологији, дешавала су се ништа мање драматична открића у биологији. Тако смо, поред свог труда нових атеиста да промовишу свој поглед на свет, дошли у ситуацију да смо захваљујући савременим открићима, у ствари, све ближе ставовима хероја научне револуције који су основали савремену науку.
Због тога су многи научници и филозофи почели да преиспитују подразумевану посвећеност научном материјализму. Како историчар науке Фредерик Бурнам примећује, хипотеза да је Бог створитељ и узрочник свега „је сада актуелнија него што је била у било ком тренутку последњих сто година.“ Или, како је астроном Ален Сендиџ рекао: „Да Бог не постоји, наука би морала измислити тај концепт да би објаснила све што открива.“
На крају, нова научна открића која иду у прилог интелигентном дизајну и теизму не доказују постојање Бога јер су такви закључци изван могућности научне спознаје. Ипак, показује се да природне науке сада пружају јаку епистемолошку подршку постојању Бога како је схваћен у оквирима хришћанства и других традиционалних вера.
Хронограф
