За православне вернике је Велики петак дан сећања на распеће Исуса Христа. Крст Господњи је можда и најважнија светиња хришћанства. Међутим, сама историја тог догађаја још увек није најјаснија. Ово су нека научна мишљења.
У потрази за изгубљеним знањем
У Eванђељу се не наводи шта се десило са Крстом Господњим, само је речено да су после смрти Спаситеља римске власти дозволиле ученицима да преузму тело.
У Еванђељу по Јовану пише да су следбеници узели тело Исуса и обавили га повојима са тамјаном, као што се обично сахрањују Јевреји. На месту где је Он разапет се налазио врт, а у башти је био нови гроб у који још нико није положен. Тамо су ставили Исуса за јудејски петак.
По старом јеврејском обичају оруђе којим је кажњен се ставља у погребну пећину, поред покојника. Међутим, очигледно да то ученицима није дозвољено. Према једној верзији, крст је закопан поред, а по другој верзији је бачен у цистерну градске канализације.
Први хришћани су тајно посећивали то место на коме се светилиште чувало све до 130. године, док Римљани нису током гушења устанка сравнили Јерусалим са земљом.
После 300 година, римске власти су гнев замениле за милост. Јелена, мајка цара Константина, организовала је велику експедицију на Свету Земљу како би пронашла места и артефакте који су повезане са земаљским животом Спаситеља. Пре свега, желела је да пронађе крст на коме је погубљен.
Тада у Јерусалиму нико није знао каква се светиња тамо крије. Пошто је разрушен у II веку, скоро да су све становнике истерали из града. Међутим, постојао је један човек који је чувао тајну. Према легенди, он се звао Јуда. Он није желео да царици каже где се налазе реликвије, али после испитивања је све признао.
Пронашли су не један, но три крста, јер у петак, пре јеврејске Пасхе, нису распели само Исуса, са обе стране крста су висили разбојници.
Према предању, Јерусалимски епископ Макарије је предложио да се сваком крсту приклони тешко болесна жена. Када би додирнула место на крсту на коме је Господ разапет, она се одмах излечила. Друга верзија говори о мртвом човеку који је оживео.
Реликвија је остављена цела, како би јој се клањали. Касније је она подељена на два дела и један део је царица Јелена понела са собом у Константинопољ. Неки научници сматрају да је оставила врло мали део у Јерусалиму. То је потврдила монахиња Етерија која је крајем IV века посетила Палестину.
„Током службе на Голготи пред епископом постављају сто, а затим уносе сребрну кутију са дрветом Светог крста. Извлаче га, епископ чврсто држи светињу у рукама и даје свим људима да јој се поклоне. Ђакони стоје поред, али не знам тачно због чега, али кажу да је било случајева када су покушавали да свето дрво украду или да узму део крста“, рекла је монахиња.
„Распоређени по црквама“
Нажалост, фрагмент из Јерусалима је украден. Украо га је персијски цар Хозрој током пљачке града 614. године.
Циљ је био само један: како би се уценили Византинци који, како је он сматрао, ће све урадити ради хришћанске реликвије. Међутим, Константинопољ није подлегао. После 14 година, император Ираклије је поразио Персијанце и артефакт је враћен у Јерусалим.
Свети хришћански град је пао 638. године услед напада арапских освајача. Храм Гроба Господњег је спаљен, али је светња спасена.
„Хришћани су поделили крст на више делова и распоредили их по црквама“, писао је у XI веку римокатолички монах Ансел.
Основни део крста је остао у Јерусалиму и историја тог фрагмента се прекида 1187. године. Крсташи су га понели у битку против војске султана Саладина. Витезови су поражени, а крст је мистериозно нестао. Према предању, римски папа Урбан III, сазнавши за то, је умро.
После тога су се широм средњовековне Европе појавиле разне легенде, а све су се односиле на то да је оруђе страдања направљено од дрвета из рајског врта, и да се оно сада вратило.
Иако се у хроникама крст спомиње још неколико пута. На пример, 1219. године су га Арапи понудили темпларима у замену за укидање опсаде египатског града Дaмиете. У другом рукопису се каже да је реликвија сакривена негде у Дамаску.
Сумња не постоји
Дуго није опстао ни фрагмент који је донела царица Јелена у Константинопољ. Град су 1204. године заузели крсташи. Већину вредности су понели са собом и међу њима је био и Крст Господњи.
Стари Свет је врло брзо обузела права „грозница“. Градови и манастири, како би привукли више ходочасника, купили су различите реликвије. Међутим, продавци су фалсификовали доказе о аутентичности и измишљали легенде како су их пронашли.
Највероватније је да су у Европи крст поделили.
„Ако их све сакупимо, добићемо Нојев ковчег“, приметио је богослов из XVI века и оснивач протестантизма Жан Калвин.
Данас се највећи фрагменти крста налазе у Риму, Паризу, Генту, Бриселу, на Светој Гори и северу Шпаније. Постоје и у Русији: у Москви, Санкт Петербургу, Јекатеринбургу, Нижњем Новгодору и Иванову. Део крста је 2006. године послат у орбиту Земље.
Занимљиво је да експерти не сумњају у аутентичност фрагмената који се чувају у Русији, они су проучавани и о њиховој историји се много зна, а за научнике је то главни критеријум.
Спутњик
