Постоји ли данас иоле разуман човек у Србији, који не би пожелео да види леђа Александру Вучићу? Вероватно не постоји. Председник Србије данас симболизује све зло и несрећу која је снашла Србију последњих деценија. Вучићев пад са власти највећи део грађана Србије дочекао би са великим олакшањем и надом да будућност ове земље не мора да буде онако црна, како нам се тренутно приказује.
И, изгледа, дошло је и то време, да се пробуде нова очекивања. Последњи мирни протести, који се из суботе у суботу све више омасовљују, сигуран су знак да се аутократи Вучићу приближио онај крај, који му се причињавао, још онда (2013) када је требало да буде посађен у столицу премијера. Његов тадашњи страх био је реалан, али не зато што му је неко „радио о глави“, него зато што је знао у какво се коло ухватио и на какве мефистофеловске услове је пристао. Заправо, Александар Вучић ни у једном једином тренутку своје, назови владавине, није имао никакву истинску контролу на кормилу државе.
Kola hitne pomoci, po sablonu aprilskih protesta prosle godine, poslata su da preseku kolonu.
Nije im prvi put.Narod je pokazao da je pristojniji i normalniji od klike na vlasti i da ce zajednickim snagama izboriti jedno bolje drustvo.#1od5miliona #STOPkrvavimkosulajma https://t.co/24K4h1vETw
— Jelena Anasonovic (@AnasonovicJ) 22. децембар 2018.
Већи доказ да је Вучић најобичнија марионета (Блеров потрчко) не треба посебно тражити. Довољно је да се види, да је он морао да ангажује, као свог саветника, ратног злочинца Тонија Блера. Тако нешто – без обзира на то што нам је тај разбојник (Блер) бомбардовао земљу, побио на хиљаде људи – чак ни српску децу није штедео – могао је да уради само луд човек или онај који је тешко уцењен. Мада на моменте председник Србије делује растрзано, па и расцепљено, он ипак није луд, па остаје само овај други разлог за његово немилосрдно уништавање властите државе.
И сада, када је јасно да се Вучић неће још дуго моћи одржавати у „седлу“ – пашће у догледно време и, вероватно, далеко брже него што би то ико могао да очекује. А зашто ће пасти? Па, можда зато што народу у Србији треба нова инфузија „ендорфина“, да би могао мирно да поднесе огромне губитке који ће уследити у данима и месецима који долазе. Све је, чини се, већ јасно испланирано. Уместо ислуженог, истрошеног и похабаног председника Вучића, на чело државе вратиће се неко “ресетован” и „освежен“. Највероватније – Драган Ђилас!
Кад се то обави, сва народна енергија и потенцијал за побуну, биће истрошен, а нови дефетизам таквом ће снагом преплавити душе српских грађана, да више никакав проблем неће бити да се Србија сасвим демонтира и расточи. За неколико следећих година Србија ће се неповратно испразнити од већинског народа – Срби ће постати мањина, која више – и да хоће – неће имати снаге да очува своју државу. Милиони исламских фанатика с Блиског истока и Рога Африке (у складу с договором у Маракешу) преплавиће овај део Балкана – створиће се калифат Србија (који ће се, можда, и другачије звати). Да ли је овакав сценарио, уистину, права слика српске будућности?
Нажалост, народ још увек не верује да је овакав пут у амбис уопште могућ. Успаван је, летаргичан и, рекло би се, неповратно (неизлечиво) збуњен. Немачка (види чуда!) баш сада припрема закон, по коме ће Срби, без икаквог проблема, моћи да нађу посао у тој високоразвијеној држави. У Немачку ће одлазити Срби, а из Немачке ће у Србију бити враћани „мигранти“. Такав процес је сада веома известан и готово незаустављив. Могао би да га спречи некакав бунт у Србији, који би своју енергију усмерио на праве ствари – на очување суверенитета и територијалног интегритета земље, на економски развој подстицањем домаће производње и на забрану уласка или давања азила странцима, посебно овим блискоисточне, радикално-исламске провенијенције.
Све у свему, очигледно је, енергија и спремност за промене у народу постоји. Како смо већ констатовали, Вучићу су дани одбројани. Али, хајде да покушамо да видимо, ко руководи овом масовном побуном. На чело овакве пробуђене наде, засело је некакво девојче (Јелена Анасоновић), расплинута у неколико НВО организација, чије је име неважно, ако се зна да иза њих стоји западни Левијатан.
Овде следи логично питање: зашто опозиција (чак и она „десна“) допушта да буде маргинализована? И то, маргинализована од тоталних маргиналаца! Шта нам то показује? То нас упозорава да целим процесом управља неко ко је толико моћан, да може да доведе потпуне аутсајдере и посади их као некакве „опасне“ народне трибуне, који управљају масом од неколико хиљада људи.
Чак се и онај, повремено разгоропађени председник Двери, Бошко Обрадовић, примирио као недозрели девојчурак. Једино што сада тражи од власти, јесте, да се обезбеде поштени и праведни избори! Наравно, он унапред зна (баш као и остатак опозиције), да о поштеним изборима у Србији не може бити ни говора, све док овде странци доводе своје марионете на власт. А на следећим изборима, изгледа, треба (мора) да победи Савез за Србију! Треба се бојати да се СЗС не изроди у своју супротност – у СПС (нису социјалисти, иако и они својски уништавају земљу деценијама, него би то могао бити – Савез против Србије!).
Шта год мислио, обичан човек у Србији сада нема много избора. И када би засигурно знао да позиција и опозиција играју исту игру, то јесте, да све ово раде у договору, он би морао да изађе и протестује против зла које је у овом часу сублимирано у феномену, званом – Александар Вучић! Долазимо тако у веома сличну ситуацију, као ономад, када се рушила власт Слободана Милошевића. И тада је било јасно да се Милошевићев режим мора срушити, а све у нади да ће се успоставити функционална држава права и правде. На крају је све то испало веома лоше, односно, толико лоше, да нам се данас на врат попео аутократа који је вишеструко гори и злотворнији и од Слободана Милошевића.
На крају, можда би једна заједничка фотографија наших и шиптарских жена испред некаквог замка у Аустрији могла да буде доказ да ствари у Србији, уистину, јесу далеко горе него што их данас виде и највећи песимисти. Наиме, на састанку „помирења“ са Шиптарима, заједно су годинама учествовале три госпође: Јелена Анасоновић (вођа садашње побуне против аутократе Вучића), Гордана Чомић (члан ДС-а) и што је, вероватно, најзанимљивије – Марија Обрадовић (!), потпредседница СНС!
Сви на истом путу – на путу издаје Косова и Метохије – тиме и издаје Србије!
