Његове чудотворне мошти и његов гроб опстали су успркос бурним временима. У православном свету Свети Василије Острошки је велики чудотворац, чија су чудотворна дела позната и изван граница Српске Православне Цркве.
Свети Василије Острошки, родио се на данашњи дан 1610. године као Стојан Јовановић у селу Мркоњићи у Поповом пољу.
За Стојана Јовановића, који ће се у херцеговачком манастиру Тврдош закалуђерити и добити име великог свеца Василија, предање каже да је као дечак био мио, леп и кротак. Већ тада се од вршњака издвајао бистрином ума. По једној верзији, Стојанова мајка Ана и отац Петар имали су много деце, по другој, Стојан је био јединац. Док је Стојанов отац, радећи на љутом херцеговачком кршу „од зрака до мрака“, настојао да заради кору горког хлеба, мајка Ана је бдела над сином као највећим благом.
Стојанова породица живела је у малој кући сложеној од ломљеног камена и прибијеној уз стену на једном узвишењу изнад Поповог поља. Имала је кров на две воде. Била је покривена каменим плочама и ни по чему се није разликовала од осталих сеоских кућа. Имала је само једну просторију – огњеницу или кужину. У њој се налазило огњиште над којим су биле постављене гвоздене вериге о којима је висио котао у коме се спремала храна. Око огњишта, а уз зидове кужине, увече су се простирале асуре и слама на којима је чељад спавала. Покривали су се поњавама. Овакве куће имале су под од тврдо набијене земље или од камених плоча. Димњака није било – дим је одлазило кроз баџу и отворе – виђелице.
Мајка Ана је била врло религиозна. Свог Стојана, од малих ногу, задајала је побожношћу, молитвама, љубављу и страхом од Бога. Њихова скромна породична трпеза била је строго прилагођена црквеним постовима. Колико је ова Херцеговка водила рачуна да њени укућани живе по хришћанским правилима, види се и по томе што је посуђе, у коме се спремала мрсна храна, прала цеђом, справљеним од куваног пепела. Настојала је да пред пост овим старинским детерџентом отклони сваки траг мрсојеђа.
Све што је Стојан у раном детињству сазнао о Богу, Исусу Христу, његовој мајци Марији, анђелима и свецима, сазнао је из уста своје мајке. Из шапата њених усрдних молитви. Она му је могла казати само оно што је сама знала. Али то је било речено тако топло, тако дубоко прожето љубављу и искреношћу да се заувек утиснуло у душу и срце осетљивог дечака. Ана је била врло племенита. Нико од убогих и нишчих, за време честих глади и болештина у Херцеговини, није прошао поред њихове камене избе, а да му Ана није уделила онолико колико је могла.
О томе какав је Стојан био као дете говоре и ови детаљи. Волео је да испитује херцеговачке пећине и вртаче. Храбро је улазио у њихове чудесне дворане и слушао тајанствени шум понорница. Тек увече, кад би са испаше вратио стадо оваца, сетио би се да целог дана ништа није јео. Па и тад би, кажу, свој скромни оброк, који је носио у сукненој торбици, поделио са друговима. Будући острошки светац напустиће родну кућу кад је навршио 12 година.
Стојан и његова мајка Ана били су нераскидиво везани и онда кад су отишли на онај свет, о чему сведочи казивање Трифка Милутиновића, каменоресца из Мркоњића. Ево те приче, коју је испричао Милутиновић:
– Временом је био избрисан сваки физички траг породице светог Василија Острошког. Ни гробно место његове мајке Ане није имало белег. Једног пролећног дана 1937. затекао сам се недалеко од цркве у Поповом пољу. И тада поред мене, као из земље, избише један монах нестварног лика и један дечак блиставо бистрих очију. Монах је био висок и танак, златножуте пути. Ја им назвах Бога, а монах отпоздрави: „Бог ти помогао, Трифко! Знаш ли, можда, где је гроб Анастасије, мајке светог Василија Острошког?“
Не сачекавши одговор збуњеног каменоресца, монах и дечак упутише се према једној затрављеној хумци, недалеко од цркве. Постојаше тамо неколико тренутака и удаљише се брзо, као да земљу не додирују. Трифко се од чуда прекрстио и закључио да је хумка крај које су застали чудни монах и дечак гробно место мајке светог Василија Острошког. На том месту поставио је плочу са крстом на којој је уклесао име Анастасије Јовановић. У одређени дан сваке године на ову хумку пада један чудесно топао сунчев зрак. Кажу – то свети Василије с љубављу поздравља мајку.
Стојан се замонашио у манастиру Успења Пресвете Богородице, узевши монашко име Василије. Изабран је и посвећен за епископа захумског и скендеријског са седиштем у манастиру Тврдош код Требиња.
Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог у Црној Гори, у близини данашњег Даниловграда.
Његове чудотворне мошти и његов гроб опстали су упркос бурним временима. У православном свету Свети Василије Острошки је велики чудотворац чија су чудотворна дела позната и изван граница Српске Православне Цркве.
Његово свето тело нетакнуто и цело почива у острошкој испосници, неподложно закону труљења, већ више од триста година. Црквица у којој леже мошти Острошког Свеца испуњена је пријатним мирисом, који задивљује сваког поклоника.
Чињеница нераспаднутости тела овог великог светитеља, представља феномен за себе, који хришћани сматрају чудом.
Тај феномен објашњавају светим животом Острошког Свеца. А живот Светог Василија био је заиста живот у Богу, живот саздан по Христу.
И данас је острошка испосница, својеврсна бања исцлења, у којој многи болесни, хроми, згрчени и умоболни налазе милост Божју и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и телом. Не могу се избројати разна чудеса, за која се верује да је заслужан управо Свети Василије.
Без обзира јесу ли православци, римокатолици, муслимани или протестанти, утеху пред свечевим моштима траже сви.
Ало / “Свети Василије Острошки чудотворац и исцелитељ”, Светигора, Новости, 2009./ Хронограф
[…] Ало / “Свети Василије Острошки чудотворац и исцелитељ”, Светигора, Новости, 2009./ Хронограф […]