Логор Лора је био концентрациони логор у Сплиту, у коме су мучени и убијани Срби током ратова на простору бивше Југославије. Постојао је од 1992-1997. О свим дешавањима у Логору Лора био је упознат цео државни и војни врх Републике Хрватске. Кроз логор је прошло 1.005 регистрованих затвореника који су прошли стравичну психо-физичку тортуру.
Овај логор је основан на месту некадашње ратне луке Југословенске Народне Армије. После одласка ЈНА из ратне луке Лора, почетком 1992. године, припадници Војне полиције хрватске војске преузимају Лору.
Према сведочењима преживелих логораша Лора је сматран за један од најужаснијих логора на простору бивше Југославије током ратова 1991-1999.
Република Хрватска никада није признала одговорност за умешаност њених највиших државних функционера и војних официра, који су знали за постојање најмонструознијих облика мучења у овом логору. Од сваког суђења која су се водила за овај концентрациони логор, направљена је фарса и ујдурма.
Ситуација у СР Хрватској
После одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а после тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелић, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић…), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су уклоњени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југословенско. Власт СР Хрватске у Загребу је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску је илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. је то и објављено на ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен „Божићни Устав“, којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив „социјалистичка“ из свог назива.
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис „ХДЗ“. Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима… Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Сплиту
Сплит је највећи град на источном делу Јадранске обале и главни град регије Далмација. Кроз историју је више пута мењао име, али се до данас задржало српско име Сплит. Порекло имена се изводи од биљке брнистре (жуке) која овде расте у изобиљу. По другој теорији, име је настало од латинске речи, као увећавање за палату или из спалато = мала палата. У залеђу Сплита се налази брдо Козјак и планина Мосор; а испред Сплита се наласе острва: Брач, Хвар и Шолта.
Ово подручије је било насељено још у доба античке Грчке, јер су Грци овде долазили ради трговине маслинама. Касније римски цар Диоклецијан (4. век п.н.е) баш у Сплиту себи зида огромну палату. У 7. веку у ове крајеве долазе јужни Словени, који су град назвали Спљет, иако је то била тврђава Византијске Далмације. Од 11. столећа управу над Сплитом преузима Млетачка република, која је чак купила Сплит од угарских краљева. Једно време Сплит је спадао под територију босанског владара Твртка I Котроманића. Али се од 15. столећа до краја 18. столећа враћа под управу Млечана.
Стандардна добродошлица у Сплиту
Турци Османлије долазе у ове крајеве крајем 16. века, али нису покорили Сплит, него се Сплит брзо развијао на граници Млетачке републике и Османлијске царевине. Наполеон је запосео Сплит за кратко, а после његове владавине Сплитом читав век управља Аустро-Угарска монархија, односно Далмација је била део Бечке царевине, која није имала директне везе са Хрватском, нити је Загреб контролисао Далмацију. После Првог светског рата, стварањем Краљевине СХС, Сплит постаје део Приморске бановине. После Априлског рата 1941. Сплит је окупиран од италијанске фашистичке војске, све до септембра 1943. када долази под контролу југословенских партизана кратко време, јер су јаке немачке снаге освојиле Сплит и дале га под управу усташке НДХ. Тек 26. октобра 1944. Сплит бива ослобођен.
После Другог светског рата, Сплит је потпао под територију СР Хрватске, као и читава Далмација са Дубровником. Сплит је тада доживео велики индустријски развој и постао значајно туристичко средиште. Тако су у град долазили досељеници из западне Херцеговине, Лике и Далматинске Загоре. У граду Сплиту је био велики гарнизон ЈНА, а Сплит који је годинама био јако комунистичко упориште „преко ноћи“ је од априла 1990. постао тврђава милитантне странке ХДЗ.
Сплитски Ђурђевдан: Убиј Србина
Према попису становништва из 1991. године Сплит је имао око 190.000 становника. Највише је било Хрвата (85%), затим Срба (10%) и осталих (5%). Разлог оваквој националној сутруктури лежи у досељавању покатоличених, усташких породица из западне Херцеговине.
У Сплиту је 6. маја 1991. године дошло до великих демонстрација у организацији странке ХДЗ, које су резултирале нападом на зграду команде ЈНА, када је убијен војник ЈНА Сашко Гешовски, а исто тако нападнут је војни транспортер ЈНА и демонстранти су покушали да удаве војника ЈНА Светланча Накова. Већ наредни месец је кренуло озбиљно пушкарање између Срба у Книнској Крајини и хрватских паравојних формација, односно почео је рат у Хрватској.
Настанак
Крајем новембра 1991. године долази до споразума власти у Загребу и Генералштаба ЈНА о повлачењу Југословенске ратне морнарице са територије СР Хрватске. Дана 4. јануара 1992. године почиње извлачење технике, људства и оружја из војно-поморског комплекса ЈНА „Лора“ у Сплиту. Одмах потом улазе припадници хрватске војне полиције, који су неколико дана касније од војно-истражног затвора направили логор Лора.
Заробљеници који су довођени у овај концентрациони логор били су српске националности (мушкарци и жене) и нешто мање муслиманске. Првобитно су у овај логор довођени Срби са простора СР Хрватске, а касније од априла 1992. када се заратило у Босни и Херцеговини и са тих простора у Логор Лора су доводили српске цивиле, рањенике, војнике и ратне заробљенике.
Логораши у овом логору су били са подручија: Габеле, Дувна, Купреса, Бјеловара, Сплита, Лијевна, Дубице, Бенковца, Требиња, Невесиња, Никшића, Мостара, Теслића, Клепаца, Оџака, Карловца…
Услови у логору
Овај логор је имао веома сурове и неподношљиве животне услове који нису задовољавали ни најосновније потребе затвореника, логораша. Ћелије у којима су логораши били смештени нису имали никакав инвентар нити намештај (сем једне ћелије која је имала гвоздени кревет са шипкама). Спавали су на поду тј. хладном бетону. Исхрана им је била врло лоша и нередовна. Дешавало се да и по неколико дана не добију оброк. Физичка злостављања су била свакодневна, без милости и најаве. Чак и ноћу су стражари упадали у ћелије и тукли логораше.
Дешавало се да храну коју добију логораши буде врућа или преслана, а да истовремено морају за кратко време да је поједу. Већина оброка се састојала од парчета хлеба и паштете (или џема). Редовна лекарска нега у овом логору није постојала. А завореници су стално пребијани по целом телу, толико да су били деформисани. Често се дешавало да стражари терају затворенике да се међусобно туку. Ако примете да један другог штеде, обојицу би премлатили до крви.
Скривање логора
Хрватске војне и цивилне власти су све логоре у којима су држани Срби 1991-1997, па и овај логор Лора, вешто сакривали од МЦК и других међународних организација, које су долазиле за време рата у Хрватску.
Међународни Црвени Крст је у Логор Лора слао неколико пута своје представнике, али су командири и стражари претили логорашима да морају да ћуте о свему што су видели. У тајности је држан посебан део „Ц блок“.
Начини мучења
Логораши у логору Лора су свакодневно били изложени разним врстама нехуманог, суровог и понижавајућег мучења, где су им нанесене тешке телесне повреде, угрожен живот, душевне патње трајног карактера. Цивили су претрпели 48 начина мучења, а војници 61 начин мучења. Ту спадају:
- батинање затвореника рукама, ногама, гуменим цревима, палицама, безбол палицама, водоводним цевима, ланцима, електропроводницима;
- „телефонирање“ у виду прикључивања појединих, нарочито осетљивих, делова тела
- затвореника (уши, прсти на ногама и рукама, полни органи) на индуковану електричну струју из пољског телефона;
- пролазак затвореника кроз шпалир батинаша;
- претња да ће бити убијени, да ће бити бачени у море, да ће их појести рибе,
- претња смрћу клањем или пуштањем дресираних паса вучјака;
- присиљавање затвореника да по три дана и три ноћи не смеју да седну нити легну, но да све време проведу стојећи;
- присиљавање затвореника да сами себи копају раке у дворишту логора;
- псовање, вређање, злостављање затвореника, називање погрдним именима;
- поливање затвореника хладном водом из шмрка који је повезан за хидрант;
- присиљавање затвореника да јашу један другога четвороношке и да се тако тркају;
- присиљавање затвореника да до изнемоглости трче по логорском кругу, а потом
- тако загрејане и ознојене поливају хладном водом из шмрка;
- присиљавање затвореника да се међусобно ударају отвореним дланом, песницама, ногама, да се шамарају;
- претња убиством затвореника на тај начин да се они присиљавају да главу ставе на пањ док су стражари замахивали секиром;
- држање затвореника по целу ноћ у бурету са водом;
- присиљавање затвореника да мокри леже голи на жицама од гвозденог кревета по целу ноћ;
- присиљавање затвореника да љубе псе вучјаке;
- чупање или бријање на суво браде затвореника и потом присиљавање затвореника да исту поједе;
- дозвољавање грађанима Сплита и болничком особљу и пацијентима у болници Фируле да туку затворенике на разне начине;
- организовање лажних или фингираних стрељања затвореника;
- приликом вожње затвореника у комбију или на камиону у пуној брзини нагло заустављање при чему се се они ваљали и ударали у возилу један о другога;
- гашење цигарета по телу, глави и устима затвореника;
- гажење чизмама по леђима затвореника који лежи на поду;
- гњечење чизмама прстију руку и ногу затвореника;
- присиљавање затвореника да копају рупе, да раде у каменолому без потребног алата, голим рукама;
- онемогућавање затвореницима да физиолошке потребе редовно обављају;
- ускраћивање затвореницима воде за пиће;
- присиљавање затвореника да једу живе пужеве, шкољке, црве, глисте;
- присиљавање затвореника на јавно вршење међусобних сексуалних односа,
- перверзија, хомосексуалних односа и мастурбације;
- присиљавање затвореника да по цео дан гледају у сунце;
- хушкање паса вучјака на затворенике;
- присиљавање затвореника да имитирају поједине животиње: псе, мачке, бика;
- стављање цеви пиштоља у уста затвореника уз претњу убиством на овај начин;
- присиљавање затвореника да голи леже на ужареном бетону у дворишту по сунцу цео дан;
- бацање комада хлеба међу гладне затворенике који се отимају четвороношке као пси;
- присиљавање затвореника да једу туцани камен и песак;
- „тражење четника“ – увлачење руке чувара у анални отвор затвореника у циљу
- „тражења четнка“ у његовом телу; присиљавање затвореника да пужу по бетону и да се међусобно тркају, а ко стигне на циљ последњи био би претучен до бесвести;
- „имитирање авиона“ – посебна врста мучења која се састојала у принуђавању затвореника да трче по логорском кругу са раширеним рукама као авиони у бомбардовању, а други затвореници су имитирали пуцање на авионе како би их оборили;
- присиљавање затвореника да зубима прегризу своје војничке чизме;
- довођење у логор мушке деце од 7-8 година старости која су мокрила по затвореницима;
- присиљавање затвореника да једу фекалије из клозета;
- „руски рулет“ – присиљавање затвореника да пуцају у себе из револвера;
О свим овим мучењима, као и начину на који су извршени, лекари и неуропсихијатри су дали своје мишљење, кроз судско-медицинско вештачење, што недвосмислено показује да је у логору Лора почињен злочин против човечности, злочин геноцида и ратни злочин.
Налогодавци и управници
Ови злочини у сплитском логору Лора, према српском становништву и ратним заробљеницима, у периоду 1992-1997. су организовани и планирани од највиших војних и политичких структура Хрватске.
1. Мате Лаушић, рођен у Сиску 8. јуна 1949. Живи у Загребу, генерал-пуковник хрватске војске, командант војне полиције Републике Хрватске (1992-2002) у чијој је надлежности био и војни логор „Лора“ у Сплиту. Пред рат је био вођа тима за безбедност председника Хрватске, Фрање Туђмана.
2. Бошко Ивица, био је командант у логору „Лора“ од средине маја 1995. године до 30.8.1996. и касније у марту и априлу 1997. И сам је учестовао у мучењу логораша.
3. Бузов Мирослав, командант логора лора 1995. године. И сам је учествовао у вршењу појединих злочина.
4. Дујић А. Томо, звани „Црни“, из Вуковара, рођен 30.8.1969. Најдуже је био управник логора Лора. Издавао је наређења и непосредно учествовао у вршењу ратних злочина и мучењу логораша.
5. Гранчић Фране, из Имотског је издавао наређења и непосредно учествовао у вршењу злочина над затвореницима у логору. Он је заменио Тому Дујића на месту команданта логора. Пре рата је био члан Легије странаца.
6. Заиновић Никша, стар 35-40 година. Он је наређивао или непосредно учествовао у извршењу злочина над логорашима у логору „Лора“.
Мучитељи и џелати
1. Бабан Ивица, припадник хрватске војне полиције.
2. Банић Давор звани „Бане“, бивши боксер из Славоније, родом из Пакраца. Био је члан интервентног вода.
3. Бек, стражар у затвору.
4. Бјелокапић Роберт, звани „Црни“, из Херцеговине.
5. Бобан, о чијим злочинима говори исказ сведока:
6. Бокановић Тадија, звани „Мрки“, из Херцеговине, припадник војне полиције
7. Ботић Анђелко, стражар у логору, звани „Мали Анђелко“, рођен 29.10.1967. у Лабину од оца Блажа и мајке Стане.
8. Бошко, звани „Поља“,
9. Бошњак Боро, припадник интервентног вода из Борова насеља. Висок 180цм, стар 35 година.
10. Прибудић Јошко, стражар, стар 25 година.
11. Будалић, стражар из околине Мостара, висок, смеђе косе, јак.
12. Бунгур Емилио, стражар у логору Лора, рођен 10.2.1960. у Шибенику, од оца Милана и мајке Драгице.
13. Вања, презиме још није познато,
14. Видинић, чије презиме није познато,
15. Видовић Саша,
16. Виктор, чије презиме није познато, из Дугопоља.
17. Вркић Тончи, из Сплита, рођен 6. маја 1960. од оца Андије и мајке Радојке. Био је заменик управника логора Лора Томе Дујића.
18. Гавриловић Нено, стражар у Лори.
19. Галић Мирко, командир 72. батаљона хрватске војске у Далмацији.
20. Гидић Душко, бивши капетан ЈНА из Смедерева, рођен 16. октобра 1955. године у Пожаревцу, од оца Новице, приступио ХВО.
21. Гиљановић Звонко, звани „Гиљо“, из Метковића, инструктор у специјалним јединицама хрватске војске.
22. Грбеша, име непознато рођен 1974. године или 1975. године.
23. Грујо Никша,
24. Гудић Анте звани „Уметник“, висок 190цм, плаве косе, рођен 9.2.1971. у Доњем Постињу, између Сплита и Дрниша. Пре рата радио као полицајац у Сплиту.
25. „Дабро“, надимак стражара непознатог имена и презимена, старијег са брковима.
26. Дождер Зоран, наредник у војној полицији хрватске војске. Рођен у Дугопољу, крај Сплита. Стар 30 година.
27. Дражић Миљенко,
28. особа са надимком „Дуги“, стражар непознатог имена и презимена, стар око 30 година.
29. Емир, непознатог презимена из Зворника, по националности муслиман, стар 27 година.
30. Јаско, непознатог имена и презимена, стражар у логору. Родом из Зенице, муслиман по нацији.
31. Јовић Зденко, војни полицајац.
32. Лекић Стипе, стражар у логору,
33. Ливаја Ивица,
34. Малеш Јерко,
35. Мехић Џевад, звани „Брзи“, бивши заставник ЈНА из Бусоваче који се прикључио хрватској војсци.
36. Муса Томислав, бивши војник ЈНА (радио као војни полицајац у Сарајеву), родом из Кочерина код Широког бријега (БиХ). Његов деда је био усташа у НДХ.
37. особа са надимком „Нациста“, чије име и презиме није познато.
38. Никша Грујица, припадник хрватске војне полиције.
39. Обрадовић Жељко, звани „Лаца“, родом из Бајровца код Чапљине (БиХ), члан ХОС.
40. Ошанић Лука, припадник хрватске војне полиције из Метковића,
41. особа са надимком „Парага“, чије име и презиме није познато,
42. Пашалић Твртко, заменик Галић Здравка, команданта 72. батаљона хрватске војне полиције за Далмацију.
43. особа са надимком „Пепи“, чије име и презиме није познато,
44. Перишић, звани „РАМБО“ и Перишић Давор из Сиња,
45. особа са надимком „Побро“, чије име и презиме није познато,
46. Ракић Един, војник бивше ЈНА који је прешао на хрватску страну.
47. Ресић Алмаз, из Рудог, војник бивше ЈНА који је прешао на хрватску страну
48. Рогошић Тончи,
49. особа са надимком „САКЕ“, чије име и презиме није познато, стар 27 година. Муслиман из Брчког.
50. Севић, чије име и презиме није познато,
51. Славко, чије презиме није познато,
52. Сулејмановић Зоран, звани „Суле“, стар око 25 година. Висок 185цм, смеђе косе.
53. Тања Дујић р. Бјелобрајдић, она је била девојка, касније супруга Томе Дујића, управника логора „Лора“. Радила је у криминалистичкој служби хрватске полиције. Тренирала џудо. Стара око 25 годона, висока 165цм.
55. Толушић Младен,
56. Филиповић, непознатог имена, родом из Вира код Посушја (БиХ). Висок 180цм, стар око 25 година.
57. Франић Марио, заповедник војне полиције за Омиш. Пре рата тренирао фул-контакт.
58. Хоџић Решид, војник бивше ЈНА, војни рок служио у Габели, родом из Сребренице, прешао на хрватску страну.
59. Човић, непознатог имена, војни полицајац ХВ.
60. Јосип Бикић звани „Чоп“, припадник војне полиције, стражар у „Лори“. Пре рата тренирао је бокс. Висок, црне косе.
61. Чулина Зоран,
62. Шимић, коме није познато име. Радио у канцеларији хрватске војне полиције. Снабдевао је оружјем хрватску војску из Немачке пред рат, где му је отац дуго година радио.
63. Шолоћ, чије име није познато.
64. НН лице, стражар у логору, родом из Раме, стар око 30 година, крупан,
65. Миљенко Бајић, рођен 1966. Био је припадник интервентног вода војне полиције ХВ.
Затварање логора
Овај концентрациони логор Лора у Сплиту је затворен августа 1997. године услед притисака међународних организација на Хрватску. Односно 2 године после потписивања Дејтонског споразума, што се сматра крајем рата на простору западно од реке Дрине.
Суђења и пресуде
Крајем септембра 2001. године отвара се истрага против 8 припадника хрватске Војне полиције, који су осумњичени за мучења и убиства српских заробљеника у логору Лора 1992-1997. Одређен им је и притвор, док је расписана потерница за Томом Дујићем, који се налазио у бекству. Одмах после тога, долази до претњи сведоцима.
10. јуна 2002. године у Сплиту почиње суђење за 8 осумњичених припадника војне полиције Хрватске. Судница је била препуна и под великим мерама безбедности. Ово је било прво суђење за „случај Лора“, па је назван „Лора 1“, где се судило за смрт цивила Гојка Буловића и Ненада Кнежевића, као и мучење већег броја заточених Срба.
19. јуна 2002. велики број сведока из Србије и Црне Горе не долази на суђење јер се боји за своју личну сигурност.
20. јуна 2002. Тужилац Михаел Скуикмаро тражи изузеће судије Жупанијског суда у Сплиту, Славка Лозине.
2. јула 2002. Марио Баришић, бивши војни полицајац сведочи и тешко терети 8 осумњичених.
22. јула 2002. Жупанијски суд у Сплиту доноси одлуку да седам бивших војних полицајаца се брани са слободе.
Август 2002. Организује се потера за оптуженицима који се нису одазвали позиву Жупанијског суда у Сплиту.
22. октобра 2002. Обављен увиђај у бившем логору Лора.
7. новембра 2002. На суђење долази сведок Миролав Каталина. У ходнику га малтретирају пријатељи и родбина оптуженика.
22. новембра 2002. Судија Жупанијског суда у Сплиту, Славко Лозика доноси ослобађајућу пресуду за свих 8 оптужених у „случају Лора 1“, уз образложење да нема довољно доказа, чиме је направљен прворазредни скандал.
Oктобар 2004. Врховни суд Хрватске поништава одлуку Судског већа у Сплиту и враћа поступак „Лора 1“ на почетак.
12. септембра 2005. Судија Споменка Тонковић започиње ново суђење у случају Лора. На поновљеном суђењу се уместо осам нашло 4 оптужених: Вркић Тончи, Давор Банић, Анте Гудић и Анђелко Ботић. Остали су били у бекству: Томо Дујић, Миљенко Бајић, Јосип Бикић и Емилио Бунгур. На поновљеном суђењу се нашла и већина сведока из Србије, БиХ и Црне Горе, који нису дошли на прво суђење 2002. године. То поновљено суђење је било у веома тешким условима за рад. У судници је било често нестанака струје, недостатак грејања, подругљиви и вулгарни коментари из публике.
2. марта 2006. Жупанијско веће суда у Сплиту, доноси пресуду, за „Лору 1“ по коме су бивши војни полицајци осуђени на 53 године затвора, од чега је Томо Дујић добио 8 година затвора, исто колико и његов заменик Тончи Вркић. Давор Банић звани Бане добио је 7 година затвора, затим Миљенко Бајић, Јосип Бикић, Емилио Бунгур, Анте Гудић и Анђелко Ботић добили по шест година затвора. За ово кривично дело према Кривичном закону Хрватске предвиђена је казна од 5 до 20 година затвора. Ове пресуде Жупанијског Суда у Сплиту су изазвале огорчење у судници, уз погрдне речи и псовке.
6. фебруара 2007. Врховни суд Хрватске потврђује првостепену пресуду Жупанијског суда у Сплиту, за „Случај Лора“.
18. новембра 2008. Осуђеник Јосип Бикић звани Чоп из „случаја Лора“, се предао полицији у Сплиту.
23. децембра 2008. Жупанијски Суд у Сплиту је подигло оптужницу против пет осумњичених припадника војне полиције ХВ, за мучење великог броја заробљеника.
13. јануара 2009. У Сплиту Жупанијско тужилаштво подиже нове оптужнице за 5 бивших припадника 72. батаљона, војне полиције Хрватске. Тако је почело суђење за случај „Лора 2“ где се судило оптуженима за злостављање више од 40 заточеника у Лори и убиство тројице ратних заробљеника: Бојана Весовића, Душана Јелића и Владе Савића.
Септембра 2010. године ухапшен је Миљенко Бајић у својој породичној кући.
Октобра 2011. Миљенку Бајићу је обновљено суђење у „Случају Лора“. Одлуком Жупанијског суда у Сплиту казна му је смањена са 6 на 4,5 година затвора.
14. марта 2012. Врховни Суд Хрватске наређује да почне суђење оптуженима за „Лора 2“, пошто су одбијене жалбе Томе Дујића и Емилиа Бунгура, који су у бекству.
9. септембра 2015. отпочело је суђење за „Лора 2“, при чему су бројни бивши хрватски бојовници испред зграде суда протестовали и узвикивали погрдна имена и пароле. Суђење је одгођено до даљњег.
21. септембра 2016. у Сплиту је настављено суђење за поступак „Лора 2“, који је обиловао бројним инциденитима и вређањем већника суда. Суђење је требало да буде настављено у новембру 2016. уз саслушавање 14 сведока.
Документарни филмови
2007. године Бриџ продукција и РТРС су урадили један документарни филм под називом „Мученици“, где је један део филма посвећен дешавањима у логору Лора, односно то је сведочење преживелих логораша.
Логор Лора је концентрациони логор у Сплиту, у коме су мучени и убијани Срби током ратова на простору бивше Југославије. Постојао је од 1992-1997. О свим дешавањима у Логору Лора био је упознат цео државни и војни врх Републике Хрватске. Кроз логор је прошло 1.005 регистрованих затвореника који су прошли стравичну психо-физичку тортуру. Овај логор је основан на месту некадашње ратне луке Југословенске Народне Армије. После одласка ЈНА из ратне луке Лора, припадници Војне полиције хрватске војске преузимају Лору. Према сведочењима преживелих логораша Лора је сматран за један од најужаснијих логора на простору бивше Југославије током ратова.
Злочини над Србима / Хронограф
