Од Дечанске хрисовуље из 14. века, преко рукописа Иве Андрића, Јована Цвијића, Милутина Миланковића, преписке Вука Караџића, до оријенталних књига и медаља академика, Архив Српске академије наука и уметности (САНУ) чува изузетно драгоцену грађу, која је тренутно смештена у више просторија, без одговарајућих услова за чување, те је тренутно поприлично угрожена.
Када се уђе у Архив САНУ, одмах се запажају пукотине у зиду, флеке од влаге на плафону и у угловима, канцеларије су претворене у депое, а полице и ормани са грађом покривени су пластичним фолијама, јер се једне ноћи десило да је мокри чвор процурио и вода је почела да се излива на рукописну грађу Иве Андрића.
Управник Архива САНУ академик Василије Крестић каже да по обиму он не спада у ред великих архива и међу последњима је у Србији, али по вредности грађе коју чува спада међу архиве који садрже најдрагоценије материјале наше културне прошлости.
У неколико депоа, који су заправо канцеларије, чувају се архивски списи Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, Српске академије и данашње САНУ, као и четири збирке као посебне целине – Стара, Историјска, Етнографска и Оријентална.
После бомбардовања Народне библиотеке Србије у априлу 1941. Архив САНУ поседује најдрагоценију збирку старих рукописа који потичу од 13. до 19. века, међу којима су Дечанска хрисовуља, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, житија краљева и архиепископа, и која је због старости и неадекватних услова чувања и најугроженија.
Дечанска хрисовуља један је од најстаријих рукописа у Архиву САНУ, набављена 1929, али је део недостајао и пре 20-так година је откупљен од једног библиофила у Великој Британији за 17.000 марака.
У Архиву се може видети и Закон о рудницима у повезу необичног оријенталног изгледа, Данилов зборник са житијима краљева и археипископа који је манастир Хиландар даровао краљу Александру, Карађорђев протокол из Првог српског устанка са кратком садржином писама које је Карађорђе слао кнезовима, али и писмо Томе Вучића Перишића којим одбија да постане члан Српског ученог друштва: „Никакву ползу не могу Друштву допринети и молим да ме од тог посла поштедите и да ме не приморавате да се тог посла примим. Благодарим на тој почасти“.
Архив чува и рукописе породице Обреновић, заоставштину Вука Караџића, Николе Пашића, Бранка Ћопића, Милутина Миланковића, Иве Андрића, Виктора Новака, Александра Белића…
Из Етнографске збирке Крестић издваја заоставштину Веселина Чајкановића, Јована Ердељановића, Дене Дебељковића и Радослава Павловића, док се у Оријенталној збирци налази грађа на турском и арапском језику из периода од 15. до 20. века.
Архив САНУ је преузео и грађу некадашњег Архива Историјског института, те чува списе Јована Ристића, Матије Бана, Владимира Љотића, Константина Николајевића, Милана Ђ. Милићевића и Чедомиља Мијатовића, новинске чланке о Србији у иностраној штампи за време Првог светског рата.
Крестић за Танјуг каже да је мимо свих архивистичких прописа та грађа разбацана, због чега је тешко одржавати неопходне климатске услове, нису у могућности ни прозоре да замене јер би то утицало на изглед фасаде.
„Све то скупа говори о томе да је Архив зрео за преселење. Наша Академија је много инсистирала на томе пре 30 година и урађен је пројекат за нову зграду у Јакшићевој улици која би имала пет спратова и три под земљом која би била повезана пасарелама са зградом САНУ. Све је било спремно за градњу, али је тада дошло до меморандумске афере и тадашња власт нас је казнила тако што је одустала од изградње“, рекао је Крестић.
У мају Архив САНУ је из Руске националне библиотеке у Петрограду добио електронску колекцију старих средњовековних српских рукописа насталих измеду 12. и 16. века, а недавно отворени Аудиовизуелни архив и Центар за дигитализацију САНУ требало би да дигитализује све што Архив САНУ чува.
Крестић сматра да је важно да се дигитализација одвија хронолошки јер су најстарији рукописи најугроженији.
У нади да је САНУ после 30 година „одслужила своју казну због Меморандума“ и да ће актуелна власт чути „вапај за спас вредне грађе“, Крестић се радује сваком новом рукопису којим обогате своју збирку.
– Пре месец дана дошао је известан господин Бранковић који нам је донео неколико рукописа Љубомира Давидовића и међу њима записник са седнице још неконституисане српске владе из 1918. где је расправљано о томе ко ће бити председник владе, ко ће нас представљати на Конференцији мира у Паризу, ко ће бити министар спољних послова, а ко министар унутрашњих послова. На том скупу се већ видело да је дошло до неспоразума око будућих министарских портфеља. Има доста породица у Београду које љубоморно чувају вредне материјале, али повремено нам понуде на поклон или откуп – рекао је Крестић, нагласивши да је важно да такви документи остану у земљи јер се често дешава да их странци са више пара откупе и однесу.
Танјуг
 чува изузетно драгоцену грађу, која је тренутно смештена у више просторија, без одговарајућих услова...){kind=link}