Лесковац / Бојник – Звук рафала, ножа кроз људско месо и крици жена и деце одзвањају у мојој глави и после скоро осам деценија, прича старина Светозар Тоза Крстић, један од малобројних који су преживели фашистичку бугарску кланицу у Бојнику.
17. фебруара 1942. године на периферији Бојника стрељано је преко 500 цивила – деце, жена и мушкараца из те вароши и суседног села Драговац. Довођени су у колонама, пошто су им куће запаљене. Био је то највећи злочин на југу Србије.
Сваке године овде се обележава крвави фебруар и чита Повеља живих.
„Заветујемо се да човеку у животу буде прави живот, да човек човеку слободно дише, да слобода и живот буду једно, да хлеб и љубав буду исто“, заветовао се на дан сећања у име народа пусторечког краја Иван Стојановић, председник општине Бојник.
Венце поред споменика, подигнутог на стратишту невиних, положило је десетак делегација, међу њима Светозар Крстић и Милан Ранђеловић, коју су као десетогодашњаци преживели кланицу јер су их спасила тела њихових родитеља, браће и сестара.
Од 27 чланова Крстића, стрељање је преживело само осам чланова.
„Био сма покривен телима моје мајке, сестре и брата. Метак из митраљеза је само окрзнуо моју капу. Изашао сам жив али и данас памтим крике моје мајке“, прича Крстић.
Милана Ранђеловића су шрапнели погодили у руку и ногу.
„Пао сам погођен а преко мене мајка и два брата, од којих је један био беба. То детенце није плакало, гушило се. Чуо сам. Мајка га је као и мене покрила телом. Ја сам издржао, оно није. Чуо сам како Бугари одлазе, а пола сата касније како неко пита има ли преживелих. Устао сам и од тада сањам покољ, последњих година све чешће“, присећа се Ранђеловић коме су Бугари стрељали и оца и деду.
Био је то, заправо, најмасовнији фашистички масакр у Другом светском рату у односу на број становника у тадашњем Бојнику.
Југмедиа
