Јасна Кривокапић: Шта нам доноси „Балканско пролеће“

Политичари воле да користе концепте из природног света, покушавајући уз њихову помоћ да дају лепо име за ружан догађај. Пред нашим очима већ су прошли „Јесен народа“ из 1989. године, „Обојене револуције“ из 2000-тих и „Арапско пролеће“ из 2012. Србија је у једном тренутку активно учествовала у два од три догађаја. И сада се укључила у оно што је руководство Европске уније већ назвало „Балканско пролеће“.

У овом тренутку „пролеће“ је чврсто покрило три земље Балкана. Главни покретач тог процеса била је Црна Гора, којој су се касније придружиле Албанија и Србија. У све три земље постоје масовне демонстрације и протести који захтевају оставку постојећих влада, оптужених за корупцију и везе са криминалом, као и одржавање ванредних избора. Протести се одржавају уз подршку опозиционих странака, који бојкотују рад националних парламената. Истовремено, Европска комисија је речима њене портпаролке Маје Коцијанчић званично одбила да призна сличност сва три процеса и не сматра их јединственом целином.

Али не може се порећи очигледно. Све три земље су кандидати за чланство у ЕУ. Све три земље имају веома турбулентну прошлост, у којој су морале да прелазе из социјализма кроз дивљину ере примитивне акумулације капитала у барем неку сличност са демократским системом. Ове промене су се десиле недавно и нису имале времена да постану познати део живота сваког грађанина. Многи људи који су рођени и одгајани у социјализму или у ери приватизације државне имовине још су живи, и зато се добро сећају да своја права могу остварити само кроз сукобљавање са државом на различите начине.

Проблем је у томе што ниједан од начина не гарантује промене. Свргавање председника уз помоћ булдожера 2000. године довело је до радикалне промене политичког режима у Србији. Међутим, демократизација се претворила у нови талас гангстерског насиља, укључујући и владајуће кругове. Друга промена, наравно, већ је била више демократска у тренутку незадовољства либерализмом, али је земља заправо подељена на два дела, без икакве шансе да ублажи празнину у догледној будућности. Ово сада можемо посматрати као део протеста покрета „1 од 5 милиона“. Ако би захтеви демонстраната и опозиције били у потпуности прихваћени, Србија би се коначно могла претворити у неспособну државу.

У Црној Гори, захваљујући специфичној природи земље, демократија је прешла с врха и без присиле револуцијом, што утиче на висока демократска очекивања и врло мирну природу опозиције. Али особа која је била на челу земље током СФРЈ и даље је на власти, што доводи до прекида било каквих питања о демократији у принципу. Он испуњава све званичне уставне захтеве и не остаје на дужности дуже од два мандата, али такве акције су игроказ сличан поступцима диктатора породице Сомоза у Никарагви.

Албанија има много оригиналније политичко искуство. Практично све време модерне историје земље, главна политичка борба иде између две политичке странке – демократске и социјалистичке. И између два албанска племена. Демократе представљају северњаке Геге, док социјалисти представљају јужњаке Тоске. Дакле, сва борба у политици своди се на међуплеменске ратове за власт над земљом. А сада све протесте треба посматрати као покушај Севера да поново преузме контролу над земљом, а не као покушај демократизације успостављеног система власти.

Да, треба да потврдимо речи потпаролке Маје Коцијанчић да се у свакој од три земље покривене „Балканским пролећем“ одвијају потпуно различити процеси. Међутим, они су узроковани потпуно истим унутрашњим узроцима, те стога ова чињеница ни најмање не омета њихово комбиновање у један догађај. Сасвим је могуће да ће се „пролеће“ проширити и на суседне земље, које ће такође носити велики терет нерешених друштвених контрадикција, као што је Северна Македонија. Мало је вероватно да ће то довести до значајних друштвених промена, али може значајно да дестабилизује ситуацију у региону. Осим тога, не треба заборавити да је свака од земаља кандидат за приступање ЕУ, што може озбиљано угрозити њихов улазак у уједињену Европу.