На данашњи дан, 6. марта 1882. године: ПРОГЛАШЕЊЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

0

„Ако кнез Србије буде нашао за потребно да у интересу своје династије и своје земље узме за себе и своје потомке краљевску титулу, Аустроугарска ће ту титулу признати чим буде проглашена у законској форми и употребиће свој утицај да је и друге силе признају“.

краљевина
Проглашење Србије за краљевину 1882. /Фото: Wikipedija

На данашњи дан, 22. фебруара по старом, односно 6. марта по новом календару, 1882. године Народна скупштина је донела Закон којим се Књажество Србија проглашава за Краљевину Србију, а Кнез Милан М. Обреновић IV за наследнога краља Србије под именом Милан Први.

Борба за државу трајала је 74 године, тј. од Сретења 1804. када је у Орашцу Ђорђе Петровић започео српску револуцију, па до јула 1878. када су велике силе на Берлинском конгресу Србији, после дугог периода вазалности према Турској, дале независност.

Српска независна држава трајала је наредне четири деценије, до 1. децембра 1918, када је своју државност уткала у нову државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Под различитим називима Србија ће у наредних 88 година (1918–2006) бити у саставу прво поменуте Краљевине, затим Краљевине Југославије, а после Другог светског рата у саставу Демократске Федеративне Југославије, Федеративне Народне Републике Југославије, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Савезне Републике Југославије и државне заједнице Србија и Црна Гора. Али, вратимо се догађају чији јубилеј обележавамо, односно шта му је претходило, како се одвијао и шта нам је донео.

краљевина
Краљ Милан Обреновић / Фото: Wikipedia

Још од Карађорђа нововековни српски владари – Милош, Михаило и Милан Обреновић, и Александар Карађорђевић – живели су у уверењу да имају легитимна права на васкрснуће краљевске титуле коју су носили њихови средњовековни претходници (повратити Душанову царску титулу било је потпуно нереално). Ипак, тек ће у време Миланове владавине доћи до озбиљнијих предлога како да Србија добије краља, односно како кнежевину прогласити краљевином.

Из четвртог пута

Први пут је то било у време Милановог пунолетства (1872), други пут после Првог српско-турског рата (1876) када је на Делиграду генерал Черњајев самоиницијативно прогласио Србију краљевином, и трећи пут 1878. пред Берлински конгрес. Први покушај је остао локалног карактера, док су се другим и трећим позабавиле европске дипломате, које, заступајући интересе својих влада, нису дозволиле уздизање Србије у ранг краљевине. Требало је да прођу још четири године да би се за то стекли услови и повољан тренутак.

Те 1882. године стечени услов је био што је Србија била независна држава већ четири године, док је повољност тренутка проглашења краљевине била одређена претходним уздизањем Румуније у исти ранг, а још више потребом скретања пажње српске јавности са неуспеха владе која је, банкротством Генералне уније са којом је склопила зајам за изградњу тада актуелне железнице, нанела материјалну штету држави.

Наравно, за проглашење краљевине морала се претходно обезбедити и подршка великих сила које би након формалног проглашења признале нову краљевину. Прво је требало обезбедити подршку моћног суседа – Аустроугарске, коју би следиле остале две царевине, Немачка и Русија, које су са Аустроугарском чиниле Тројецарски савез, а затим и остали европски дворови (Француска је тада била република).

У то време била је на снази Тајна конвенција коју су Кнежевина Србија и Аустроугарска потписале у Београду годину дана раније, 16/28. јуна 1881. Основни разлог што је суседна царевина са нама склопила ову конвенцију био је тај „што је желела спречити сваку нашу радњу која би сметала утврђивању њенога режима у Босни“ (Слободан Јовановић). Наиме, само десет дана пре склапања Тајне конвенције, закључен је Тројецарски савез који се сагласио да Аустроугарска задржава право, остварено Берлинским конгресом од 1878, да изврши анексију Босне и Херцеговине „када буде нашла да је томе време“. Заузврат, Аустроугарска је Тајном конвенцијом пристала на следећи уступак (Члан 3): „Ако кнез Србије буде нашао за потребно, да у интересу своје династије и своје земље, узме за себе и своје потомке краљевску титулу, Аустроугарска ће ту титулу признати чим буде проглашена у законској форми и употребиће свој утицај да је и друге силе признају“.

проглашење краљевине
Проглашење објављено у Српским новинама / Фото: Wikipedia, Архив Србије

Како је кнез Милан „нашао за потребно да узме краљевску титулу“, Беч је у складу са Тајном конвенцијом дао подршку, па се у Београду могло кренути са процедуром проглашења. Али, двадесетосмогодишњем Милану се журило, како из наведених разлога тако и због повећања новчаних принадлежности што их је доносила краљевска титула. Милан је због раскалашног живота стално био у новчаним неприликама, па је уместо Велике народне скупштине сазвао обичну Народну скупштину која је била у сталном заседању.

И тако се у Београду у понедељак 22. фебруара/6. марта 1882, у намери да својој независној држави обнови краљевину и краљевско достојанство, састала Народна скупштина. У скупштинској згради у улици Краљице Наталије председавао је знаменити Милан Кујунџић Абердар. Скупштина је прво једногласно усвојила предлог, а затим су сви чланови Скупштине отишли у оближњи двор да умоле Његово височанство да исти потврди. Обративши се посланицима, Милан је рекао: „Ја примам краљевску круну, коју ми даје једногласна и једнодушна воља Мога милога народа, и са тврдом вољом да цео свој живот њему посветим.“ У наставку скупштинске седнице прочитан је Указ Његовог величанства и усвојен законски предлог, чиме је Србија и формално постала краљевина.

Истог дана у два сата по подне краљевска војска је положила заклетву свом суверену, а већ у четири у двор је пристигао изванредни посланик и пуномоћни министар Аустроугарске гроф Кевеншилер-Меч, који је похитао да свечано изјави да је његова земља прва признала „својој блиској суседи узвишење на краљевину“. Увече је пред двором приређена велика бакљада и отпевана химна, у којој је реч Књаз замењена речју Краљ.

И у наредна два дана – која је уз дан проглашења краљевине Београдска општина прогласила празничним – краљ је примао посланике европских држава, који су му у свечаним аудијенцијама саопштавали одлуке својих влада о признању краљевине. Учинили су то дипломатски представници Немачке, Италије, Румуније, Грчке и Белгије. У четвртак 25. фебруара одлуку Русије да призна Краљевину Србију саопштио је, у свечаној аудијенцији, министар резидент Персијани, а одлуку Републике Француске отправник послова гроф Сала. У петак 26. фебруара учинила је то Велика Британија преко свог министра-резидента Локока, а 1. марта и Турска преко свог изванредног посланика и пуномоћног министра Калид-Беја. Краљевску титулу честитали су Милану сви суверени наведених држава, као и бугарски краљ Александар и црногорски књаз Никола. Неколико дана касније признање Краљевине стигло је и од кинеског цара, „Небеског Сина“ Те Тсунга.

проглашење краљевине

Честитку је упутио и председник Сједињених Америчких Држава Честер Артур у писму од 4. маја 1882, које је 10. новембра исте године предао краљу Милану Јуџин Скајлер приликом предаје својих акредитива као први дипломатски представник САД у Краљевини Србији.

Међутим, у српској историографији проглашење краљевине није заузело запажено место – углавном је прећуткивано, а нису били ни ретки случајеви када је оно било пропраћено подсмехом. Вероватно да је разлог томе био у прво време раскалашан и аморалан живот главног актера тог догађаја, краља Милана, док касније величање овог догађаја није било у складу са интересима супарничке династије на власти (Карађорђевићи). Ни у социјализму овај догађај није историографски добио место које му припада, јер и само помињање српске државности није било у складу са државном идеологијом. А колико је на страну штампу утицао карактер српског владаоца говори писање „Њујорк тајмса“, који је у свом броју од 8. марта 1882. на страни четири саркастично коментарисао проглашење Милана Обреновића за краља, сматрајући га неспособним, и изражавао наду „да ће му то донети макар већу плату“.

Ипак, без обзира на личност српског краља, овај државноправни акт Србије заслужује да обележимо његову годишњицу, јер представља континуитет са догађајима започетим Првим и Другим српским устанком, а настављеним хатишерифима, уставима и независношћу добијеном на Берлинском конгресу.

Зорица Јанковић, кустос Историјског музеја Србије

Време

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.