На данашњи дан, 11. марта 1856. године у Кумодражу је рођен војвода Степа Степановић.
У родном месту је завршио основну школу, а потом је ишао у гимназију у Београду, да би када је требало да упише шести разред гимназије упсао XI класу Артиљеријске школе. Године 1875. заједно је са свом питомцима добио чин каплара, наредне 1876. године после завршног испита чин поднаредника, а онда је јуна те године, после избијања Српско-турског рата, цела XI класа добила нареднички чин и била упућена на фронт, чиме му је школовање привремено прекинуто.
У тим ратовима је био унапређен и два пута одликован, а по њиховом завршетку окончао је школовање и 1880. године био распоређен на службу у Крагујевцу. До Балканских ратова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде, дивизије, помоћника начелника Главног ђенералштаба и два пута је био министар војни.
У Првом балканском рату се истакао командујући II армијом која је ратовала под Једреном, заузела га и заробила 60.000 Турака, док је у Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту.
У Првом светском рату, најпре је заступајући одсутног начелника штаба Врховне команде Радомира Путника организовао мобилизацију и концентрацију целокупне српске војске, а потом командовао II армијом која је разбила Аустријанце на Церу, за шта је и унапређен у чин војводе. Истакао се и у бици на Дрини, Колубарској бици, као и у пробоју Солунског фронта, а из активне војне службе повукао се у јесен 1919. године. Вишеструко одликован војвода Степа Степановић преминуо је 27. априла 1929. године и уз највеће државне почасти сахрањен је на градском гробљу у Чачку.
Данас се споменици посвећени њему, као и улице које носе његово име, налазе у многим нашим градовима, а постоји и неколико села у Србији која су названа по овом војводи.
Војвода Степа хтео да се обеси да не учи војну школу!
Живот стварно уме да намести чудне ситуације. Једну такву, драматичну, прошао је млади Степа Степановић, који је хтео да се обеси само да не би учио Војну гимназију.
– То је истина! Степини родитељи имали су две ћерке и три сина. Као у свакој српској кући тог времена, један је морао да иде на школовање. Кад је дошло време да се одлучује ко ће у Београд, извлачили су сламке – прича Драгиша Степановић, праунук Степиног брата Марка. Нико од браће није желео у Београд, па су двојица старијих и вештијих, Јован и Марко, удесила да сламку извуче најмлађи Степа. Убрзо су га послали код неког газде на Аутокоманду где је помагао за стан и храну, истовремено учећи школу. Кад је дошло време за Војну гимназију, Степа се вратио кући.
– Пришао је оцу Ивану и рекао да он неће да иде даље на школовање, по цену да се обеси. Отац му је одговорио да иде да се обеси и мирно наставио да ради посао који је започео. У породици се причало да је Степа кренуо иза куће, до оближњег дрвета, попео се на столицу, узео омчу и ставио је око врата са намером да се убије. Мајка Радојка је закукала али отац Иван није ни реч рекао. У следећем тренутку Степа се предомислио, скинуо омчу са врата и без речи отишао у Београд. Вратио се после завршене школе, пољубио оцу и мајци руку и рекао им: “Хвала вам, ви сте одредили мој животни пут” – прича Драгиша.
Као што се за ову причу готово не зна, тако се, нажалост, мало зна да се родна кућа Степе Степановића, та иза које се одиграо овај драматичан догађај, налази на свега седам километара од Славије, у Кумодражу.
Улицом Војводе Степе, до врха Вождовца, па онда путем кроз Кумодраж, поред Споменика војводи Степи и истоимене школе, до самог врха брда, води пут до имања где се славни војвода, победник у биткама на Церу, Колубари и Солунском фронту (да набројимо само најпознатије) родио и живео најраније године.
Кућа је под заштитом државе, али је годинама била запуштена, све док потомци, који живе у близини, нису преузели ствар у своје руке, и уз помоћ локалних власти обновили имање и отворили музеј, о ком сад брине Милина Степановић, Драгишина сестра од стрица.
Потомци о Степи говоре као о човеку скромном, из народа, професионалцу коме је част и храброст била на првом месту.
– Увек је командовао: “За мном!” Ценио је војника, јер он живот даје за отаџбину – прича Драгиша.
Војвода Степа Степановић сахрањен је у Чачку, по сопственој жељи, на брду које гледа на Цер. Као војвода имао је добру пензију, али би поштару увек вратио већи део, рекавши да је ово што је узео њему довољно. “Нисмо се ми борили да поједемо народни новац”, знао је да каже.
Хронограф
