„Ко је тај Драган Марковић Палма коме је градоначелник Беча предао ‘златну медаљу’? – пита се у наднаслову свог текста у бечком Стандарду новинарка Аделхаид Велфл – и одговара својим портретом тог српског политичара.
„Драган Марковић – Палма“, пише Аделхаид Велфл у свом тексту, „инкарнација је од крви и меса балканске варијанте ‘бизнисмена’ и представника турбофолк-вулгарности. Утицајан је, јер је богат.“
После кратке информације о пословним активностима политичара, текст се наставља међунасловом: „Омиљени напади на сексуалне мањине“: Напад на сексуалне мањине спада у његове омиљене гестове, који очигледно служе да га представе као посебно мужевног. „У мом граду нема типова који чудно ходају и чупају обрве“, каже о Јагодини у којој је био градоначелник од 2004. до 2012. године. „Ако Европу воде хомосексуалци онда је за нас боље да останемо где смо и чувамо овце“, рекао је једном другом приликом.
„Марковић, наравно, зна да са таквим исказима на дубоко хомофобном Балкану жање тапшање по раменима и гласове бирача. Али, тај цитат показује да је за њега – као и многе политичаре у Југоисточној Европи – покушај повезан са ЕУ да се остваре грађанска права и транспарентност и да се сузбије самобогаћење политичара и странака, заправо нешто страно.
Но Марковић је заиста врло амбициозан и зато већ годинама редовно путује у Беч, објашњава ауторка, додајући шта је све Марковић саградио у Јагодини и да се побринуо да тамошњој деци град омогућава да иду на распуст и да је „чак позивао свадбене парове бесплатно на путовања. Пензионери такође имају подршку када је реч о здравственој заштити, а млади добијају стипендије“.
У чланку се даље наводи да Марковић себе види као бизнисмена у политици и да гаји симпатије према Доналду Трампу те да му је „морални компас исто тако стран. Своју странку Јединствена Србија основао је са тешким криминалцем и масовним убицом Жељком Ражнатовићем званим Аркан, који је почетком 90-их пустошио читава села у Источној Босни и клао људе који су имали муслиманска имена. Народски националиста Марковић пориче и геноцид у (…) Сребреници“.
У наставку текста се помиње и да је Марковић 2014. осуђен због дискриминације, јер је у јеку свог противљења Паради поноса у Београду хомосексуалце окарактерисао као болесне, те да је био против именовања Ане Брнабић за премијерку, али је рекао да је научио да прихвата ствари које му се не допадају ако су у интересу државе.
„Сама Брнабићева је све друго само не икона борбе за права сексуалних мањина или жена. Она је привилегована пословна жена. То што ће њена животна партнерка сада добити бебу, за њу је приватно радосна вест – али други хомосексуални парови у Србији од тога немају ништа. Политичари попут Марковића, који отворено дискриминишу људе хомосексуалне оријентације, чине то и зато што знају да иза себе имају велики део народа. Многи људи на Балкану верују да човек може да се „одлучи“ за хетеросексуалност или хомосексуалност. И тако хомосексуалност негативно означавају као нешто европско.“
„Марковић није идеолог, него прагматичар, који напросто прорачунава са чим ће имати највећи успех. У тракторе се не сипа патриотизам, но бензин – тако је образложио своју одлуку да сарађује и са проевропским владама у Србији“, пише Аделхаид Велфл за бечки Стандард.
Дојче Веле
