МУДРА ПРИЧА МОНАХА О ЉУБАВИ, СУЈЕТИ, ВЕРИ И НАДИ: Чита се у једном даху, а поука се памти целог живота!

0

Један монах је једном испричао мудру причу и она се годинама преноси. Ове речи баш свако треба да прочита и добро упамти. Гласи овако:

поука монаха
Фото: https://freesunday.gr/

На једном далеком, усамљеном острву, усред океана, живели лепо и у слози Љубав, Богатство, Туга, Сујета и Знање. Живели су мирно на том острву далеко од свих светских брига и догађања. Али после много векова приметили су да њихово острво полако, па све брже и извесније нестаје. Врло брзо схватили су да острво убрзано тоне. Узнемирени, они спакују своје ствари и крену полако да напуштају своје лепо, чаробно, али тонуће острво, које им је вековима пружало срећу.

Једино Љубав, постојана по природи, реши да остане. Једино је она веровала и надала се да је све то привремено и да ће доћи бољи дани када ће све бити лепо и весело као некада. Међутим временом и Љубав схвати да нема наде и да мора и она да напусти свој дом. Спакује лепо оно мало ствари и много успомена са собом, али … сада више није било начина да оде са острва. Сви чамци, бродови и сплавови већ су отпловили а за прављење нових више времена није било. Љубав је почела да дозива упомоћ.

Некако у то време, пут туда нанесе Богатство. Љубав се обрадује срећној случајности и замоли Богатаство да је прими на свој брод:

Прими ме молим те, острво тоне, удавићу се – рекла је Љубав.

Извини али мој чамац је пун злата и драгог камења. Нема места још и за тебе Љубави. Ако и ти будеш ушла, бојим се потонућемо – рече Богатство и оде.

Фото: Илустрација

Љубав је почињала да хвата паника. Острво је више тонуло и воде је било више. У паници, Љубав је и даље дозивала у помоћ. Онда је на свом сплаву наишла Туга. Љубав се обрадовала старом пријатељу:

Туго, молим те спаси ме. Потонућу заједно са овим нашим острвцетом. Било би штета да свет остане без љубави.

Жао ми је Љубави – одговорила је туга – Толико сам тужна да не могу да те поведем са собом. Желим да будем сама. И остави љубав далеко иза себе.

На оствру Љубав већ хвата очај. Не види начина да се спасе из незгодне ситуације у којој се нашла и то зато што је веровала у боље сутра. Међутим, трачак наде, или је можда у питању вера, још увек су је нагонили да и даље дозива у пмоћ. Њена дозивања привуку пажњу Сујете која је туда случајно пролазила.

Поведи ме са собом. Ти си ми једина нада – замоли Љубав.

Не долази у обзир! Види каква си прљава и мокра, хоћеш да ми поквасиш чамац. Сама си крива! Сад сноси последице. Лепо сам ти говорила да одеш док се још могло. – И још увређена оде и остави Љубав са њеном тужном судбином.

Изгубивши и последњу наду, Љубав се предала судбини. Села је на једини непотопљени камен што је остао од њиховог, некад великог и дивног острва и чекала да и он нестане испод воде и са собом однесе и њу. У то ниоткуда, појави се неки странац у чамцу.

Фото: Shutterstock

Странац приђе сасвим близу и пружи руку Љубави. Она уђе у чамац и он је превезе на суседно острво. Ту је Љубав изашла из чамца, захвалила се и пошла даље. Тек пар метара даље схватила је да не зна ко ју је спасио. Окренула се и дотрчала натраг до обале, али чамац са странцем већ се изгубио на хоризонту.

Тада је Љубав тек приметила Знање како седи на обали. Пришла је и упитала:

Реци Знање, ко је странац који ме је спасао сигурне смрти?

Знање је погледа, насмеши се, па јој рече:

Како, зар ти не знаш? То је било Време.

Време? – упита збуњено Љубав.

Да, Време- одговори Знање – Јер једино је ВРЕМЕ способно да спозна колико је Љубав велика.

Опуштено.рс

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.