Један монах је једном испричао мудру причу и она се годинама преноси. Ове речи баш свако треба да прочита и добро упамти. Гласи овако:
На једном далеком, усамљеном острву, усред океана, живели лепо и у слози Љубав, Богатство, Туга, Сујета и Знање. Живели су мирно на том острву далеко од свих светских брига и догађања. Али после много векова приметили су да њихово острво полако, па све брже и извесније нестаје. Врло брзо схватили су да острво убрзано тоне. Узнемирени, они спакују своје ствари и крену полако да напуштају своје лепо, чаробно, али тонуће острво, које им је вековима пружало срећу.
Једино Љубав, постојана по природи, реши да остане. Једино је она веровала и надала се да је све то привремено и да ће доћи бољи дани када ће све бити лепо и весело као некада. Међутим временом и Љубав схвати да нема наде и да мора и она да напусти свој дом. Спакује лепо оно мало ствари и много успомена са собом, али … сада више није било начина да оде са острва. Сви чамци, бродови и сплавови већ су отпловили а за прављење нових више времена није било. Љубав је почела да дозива упомоћ.
Некако у то време, пут туда нанесе Богатство. Љубав се обрадује срећној случајности и замоли Богатаство да је прими на свој брод:
Прими ме молим те, острво тоне, удавићу се – рекла је Љубав.
Извини али мој чамац је пун злата и драгог камења. Нема места још и за тебе Љубави. Ако и ти будеш ушла, бојим се потонућемо – рече Богатство и оде.
Љубав је почињала да хвата паника. Острво је више тонуло и воде је било више. У паници, Љубав је и даље дозивала у помоћ. Онда је на свом сплаву наишла Туга. Љубав се обрадовала старом пријатељу:
Туго, молим те спаси ме. Потонућу заједно са овим нашим острвцетом. Било би штета да свет остане без љубави.
Жао ми је Љубави – одговорила је туга – Толико сам тужна да не могу да те поведем са собом. Желим да будем сама. И остави љубав далеко иза себе.
На оствру Љубав већ хвата очај. Не види начина да се спасе из незгодне ситуације у којој се нашла и то зато што је веровала у боље сутра. Међутим, трачак наде, или је можда у питању вера, још увек су је нагонили да и даље дозива у пмоћ. Њена дозивања привуку пажњу Сујете која је туда случајно пролазила.
Поведи ме са собом. Ти си ми једина нада – замоли Љубав.
Не долази у обзир! Види каква си прљава и мокра, хоћеш да ми поквасиш чамац. Сама си крива! Сад сноси последице. Лепо сам ти говорила да одеш док се још могло. – И још увређена оде и остави Љубав са њеном тужном судбином.
Изгубивши и последњу наду, Љубав се предала судбини. Села је на једини непотопљени камен што је остао од њиховог, некад великог и дивног острва и чекала да и он нестане испод воде и са собом однесе и њу. У то ниоткуда, појави се неки странац у чамцу.
Странац приђе сасвим близу и пружи руку Љубави. Она уђе у чамац и он је превезе на суседно острво. Ту је Љубав изашла из чамца, захвалила се и пошла даље. Тек пар метара даље схватила је да не зна ко ју је спасио. Окренула се и дотрчала натраг до обале, али чамац са странцем већ се изгубио на хоризонту.
Тада је Љубав тек приметила Знање како седи на обали. Пришла је и упитала:
Реци Знање, ко је странац који ме је спасао сигурне смрти?
Знање је погледа, насмеши се, па јој рече:
Како, зар ти не знаш? То је било Време.
Време? – упита збуњено Љубав.
Да, Време- одговори Знање – Јер једино је ВРЕМЕ способно да спозна колико је Љубав велика.
Опуштено.рс
