Док се скривао под идентитетом Драгана Дабића, бивши шеф РС редовно је долазио у кафану на Новом Београду. С гостима је разговарао, а волео је и да попије.
Никад нисам посумњао да је Др Драган Дабић у ствари Радован Караџић. Никада. Али да јесам, ја бих њега скривао, чувао, никад га не бих одао.
Овако започињемо разговор са Зораном Благојевићем (55) у кафаници „Луда кућа“ на Новом Београду, у којој је неколико година свакодневно гост био Радован Караџић прерушен у Др Драгана Давида Дабића.
На зиду кафане, у знак сећања и поштовања, осликан је велики мурал доктора. Гости га и данас помињу, а о изрицање доживотне пресуде Хашког суда, кажу, једва и говоре јер им је превише болна.
– То није фер. Доживотна?! Срамно… Није да сам изненађен, јер то је суд који само суди Србима. Страшно је то. Радована сам овде упознао, у овој кафани. Иако је живео у згради до моје, ми смо се овде први пут срели. Ниједним гестом није одавао да га неко тражи. Вртео је онај висак и зезао се са друштвом. Пио је ракију. Шљиву. Нудили су му вино, али никад га тај није ни пробао. Ма био је духовит, виспрен, паметан. Као Драган Дабић није имао жену, био је самац – прича Благојевић.
Он се присећа да је, после више година од хапшења, имао и један необичан разговор.
– Наишла су двојица и питала су ме: „Знаш ли ти ко смо?“ Ја сам рекао: „Немам појма.“ Ми све знамо о теби, ми смо обавештајци и свако ко је имао било какав контакт са тзв. др Дабићем, прошао је кроз све безбедносне провере – каже Благојевић.
У кафани слике Радована Караџића, Ратка Младића, за госте су и један и други хероји. С ким год да попричамо, износе само речи жаљења због хашких пресуда.
– И један и други заслужују част и радост, а добили су неистину и зло. Ово су све направили зли људи, али онај горе све види. Пресуде су јадне и бедне, а Србија је понижена. Српски народ није геноцидан – прича Раде Винчић (61).
Подсетимо, тог 18. јула 2008. Драган Дабић изашао је из свог улаза, на себи је имао светлоплаву мајицу и сламени шешир. Носио је пластичну кесу, једну торбу за продавницу и ранац. Прошетао је до оближње аутобуске станице, где му се придружио један човек – агент БИА. Ушли су у аутобус, Дабић је сео, а затим су у аутобус ушла и четворица полицајаца и тада су ухапсили Радована Караџића.
Хапшење Караџића гледао с ТВ – Видео сам и викнуо: Ево мог комшије!
Дана када су ухапсили Караџића, његов комшија Милорад Благојевић био је на путу:
– Направимо паузу и седнемо у једну кафану на ручак, мало даље од нас телевизор, угашен звук, али ја видим др Драгана Дабића. Не знам о чему је реч, али га препознајем, ону браду, косу… И викнем: „Људи, ево ми га комшија!“ А конобар каже: „Пази њега, добар ти комшија.“ Остао сам у шоку.
Зидар из Руме – Прави Драган Дабић умро
Да би био потпуно аутентичан у свом новом идентитету, Радован Караџић је имао личну карту која је заправо била лична карта Драгана Дабића, зидара из Руме. Он је био погодан јер је његова лична карта имала рок важења до краја живота. У њу је доктор Дабић само утиснуо своју фотографију са брадом, дугом косом и наочарима. Курир је потражио правог Драгана Дабића, али смо сазнали да је овај зидар преминуо пре неколико година.
Правио чајеве и тинктуре – Помогао комшиници с чиром на желуцу
Комшије из Улице Јурија Гагарина и зграде у којој је неколико година пре хапшења живео Радован Караџић радо га се сећају, али као доктора алтернативне медицине који је увек био спреман да помогне.
– Ух, што је он био… Свашта је знао. Носио је клатно, читао је, сакупљао биље, правио чајеве и тинктуре. Једном је дао овде комшиници чај због чира на желуцу. Никада нико није посумњао ко је и шта је – прича комшиница Мирјана.
Силвија Сламниг, Курир
