Никола Живковић познатији као Хаџи Неимар био је пионир грађевине у Београду. У српску престоницу дошао је на позив кнеза Милоша жељног да побегне што даље од Турака и приђе што ближе Европи. Промена архитектуре града била је од највећег значаја на овом путу, а кнез је полагао велике наде у Николу Живковића.
Као пројектант Хаџи Неимар је, између осталог, упамћен по два београдска конака, Конаку кнегиње Љубице и Конаку кнеза Милоша у Топчидеру. Ово су објекти који представљају прелазни тип грађевина од оријенталног ка западноевропској архитектури и симбол рађања слободне, европске Србије.
Иначе, Живковић је био ожењен Костадинком Каракљер, Македонком из Могарева са којом је изродио петоро деце – четири кћери и сина.
Србин из Грчке
Хаџи Неимар се родио 1792. године у грчком месту Воден и још од младости почео да се учи грађевинском занату у Солуну и Атини. Од тамошњих мајстора Живковић је покупио све тајне грађевинарства и постао им изузетно вичан. Своје учитеље чинио је поносним и изградио снажну репутацију. Заправо, добар глас о њему био је толико јак да је стигао чак до Београда и ушију кнеза Милоша.
Владар није био од људи који одлажу ствари. Реаговао је брзо и, чим је чуо за Хаџи Неимара, позвао га је. Тако је Никола Живковић стигао у Београд тачно када је био у свом зениту, на врхунцу свог знања и умећа које је уградио у објекте које је подизао.
Тачно време његовог доласка у Београд се не зна, али је у службу кнеза Милоша ступио половином друге деценије 19. века и одмах се бацио на посао.
Грађевинар перфекциониста
Своју репутацију Живковић је одмах почео да оправдава показујући изузетну педантност и прецизност у послу. О њему се брзо створила легенда како сваку циглу узима у руке, преврће је неколико пута, куцка по њој чекићем и проверава каквог је квалитета. Пресудан је био њен квалитет, пре него што би била уграђена у објекат. Пристајао је да само квалитетан материјал буде искоришћен за објекте које је правио.
Исти критеријум морали су да задовоље и људи са којима је сарађивао. У ствари, само један је успео да испуни Хаџи Неимарове стандарде. Његова десна рука био је Јања Михаиловић који је, као руководилац градилишта, са својим радницима непосредно изводио радове по Живковићевом налогу.
Хаџи Неимар је започео свој посао у делу вароши око Саборне цркве, Косанчићевог венца и Савске падине. Из овог средишта имао је да израсте европски Београд који је пркосио Турцима, тада учауреним иза зидина Београдске тврђаве.
Градилишта су морала бити савршено организована, а радови да се извршавају по прецизним роковима. Свако кашњење било је неприхватљиво. Како за Живковића, тако и за самог кнеза Милоша чија је прека нарав била одлична мотивација градитељима. Како би их подсетио на своје амбиције, кнез је знао да посади колац са вешалима и да малу назнаку шта повлачи непоштовање рокова.
Доживотни надзорник
Својим радом и ефикасношћу Никола Живковић стекао је огромно поверење и поштовање кнеза Милоша. Међутим, то је имало својих последица.
Наиме, пошто је Милош отишао са власти 1839. године, Живковић је, као обележени Милошев човек, морао да побегне у Земун – тада Аустрију. Његов одлазак морао је бити брз како би избегао потенцијално зло које га је могло задесити. Отишао је без породице која му се тек нешто касније придружила.
У Београд није смео да долази, а како би имао од чега да преживи, кнез му је редовно слао новац. Тако је било све до 1858. године када се Милош враћа на власт и наставља са својим пројектом урбанизације Београда.
Тада кнез Живковића поставља за „надзиратеља правителствених грађевина” у Главној управи грађевина и тек формираном министарству Грађевине кнежевине Србије.
На овој позицији Хаџи Неимар је остао до пензије успешно обављајући своју дужност.
Никола Живковић је преминуо у Београду 1870. године, а здања која је подигао и данас служе на част Београду.
Иван Радојичић, 011 Инфо
