Припрема за бољшевичко преузимање власти почела је током Другог светског рата и оличавала се суровошћу у обрачунима са грађанском и монархистичком, углавном српском популацијом. Срби су дозволили да Србијом већ више од деценије командује слично бољшевичко зло и наказни антиљудски режим. Коминтерна се негде у токовима историје загубила или је волшебном метаморфозом преобликована у модерније, универзалистичке обрасце попут глобализма. Његов основни задатак био је да обезбеди квазидржавност Косова, а приоритетни задатак му је да Србију приближи и испоручи у НАТО окриље.
Комесар без идеологије
Не толико познат шпанско-амерички филозоф Џорџ Сантајана аутор је чувене и често цитиране изреке: „Они који се не сећају прошлости осуђени су да је понављају.“
Нема никакве сумње да Сантајана није мислио на Србе, али нико нас, тако као он, није сажетије и тачније раскринкао. Доказ не треба тражити дубоко у прошлости, довољно је да пођемо од средине прошлог века…
Још током Другог светског рата, слабљењем Сила Осовине настајуће победничке силе, ослоњене на своје укорењене империјалне интересе, Југославији су припремиле тешку будућност. Подржале су Тита и његов бољшевизам, а њему самом су препустиле да обезбеди унутрашњу подршку, особито унутар српског становништва.
Тито и његова војска нису губили време. Почели су с технологијом ,,дивљих чишћења“ од септембра 1944. до марта наредне године.
Процесом чишћења, највећим делом, руководило је Одељење за заштиту народа (Озна). Озна је од самог настанка, 13. маја 1944. у Дрвару, копирана методолошки по совјетском моделу као политичка полиција вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију.
Српско страдање под бољшевичком окупацијом
О српском страдању, наравно, нема довољно опсежних и темељних доказа. Најозбиљније истраживање у које смо имали увид урадио је др Срђан Цветковић са Института за савремену историју у научном раду “Репресија комунистичког режима у Србији на крају Другог светског рата са освртом на европско искуство”. Цветковић у овом истраживању наводи да је Комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944. до краја маја 2015. прикупила податке за више од 56.000 лица страдалих у послератним чисткама и то углавном на основу саме архивске грађе државне безбедности. Још страшнији податак о страдалима је чињеница да је свега 2876 људи убијено на основу какве-такве смртне пресуде. Сви остали ликвидирани су без суда или су страдали у логорима.
Убијено је 9713 земљорадника, 3817 домаћица, 2775 занатлија, али и 883 надничара, 456 ученика или студената, па чак и 167 свештеника.
Без суда су страдали адвокати, апотекари чак и глумци, укупно три стотине њих. А кад говоримо о старости жртава било је 4636 лица млађих од 18 година, дакле деце, и 8611 жена и стараца старијих од 66 година. У логорима је такође страдало око 30 одсто жена.
Међутим, и у самој студији наглашава се да је реч о минималном броју жртава, као и о чињеници да недостаје око 20-25 одсто лица. Процене су да само у Србији број ликвидираних “не би могао бити много мањи од 70 хиљада”, да је број жртава бољшевизма у целој Југославији око 150 хиљада лица, а реч је о првој фази тзв. “дивљег чишћења друштва”. После тога кренуло се у институционално разрачунавање. До 1953. године само су војни судови осудили више десетина хиљада лица, а у периоду од 1945-48. донели су 79.949 пресуда за територију Југославије од чега на Србију отпада половина, а од тога броја донесено је 6663 смртних пресуда. Како бележи Цветковић, илустративно је следеће: “Према непотпуним подацима, Државној комисији, земаљској и свим другим истражним органима достављено је 938.828 пријава о ратним злочинима и злочинцима. Направљено је око 550.000 записника са саслушања сведока и оптужених…” Било је дакле много материјала, радило се на изградњи слободне државе…
Голи оток
У комунистичком комплексу концентрационих логора на Голом отоку у којем су утамничени политички затвореници у периоду од 1949. па до 1956. године, затворено је и најсвирепије мучено између 17 и 32 хиљаде људи. Тачан број ухапшених и тачан број убијених никада није утврђен. Процењује се да је најмање шест стотина људи скончало у овом бољшевичком казамату, а процене се крећу до чак четири хиљаде. Часопис “Нови пламен” објавио је списак савезне УДБ-е са 16.101 именом заточеника, чиме је утврђен најмањи могући број заточеника. Поузданост бољшевичке администрације није висока јер их је карактерисала пракса рада без доказа и евиденције, са чврстом тенденцијом да сопствене злочине минимализују и прикрију, а доказе затру.
Принудни откуп
Српски сељак је непосредно после доласка бољшевика на власт пролазио кроз период тешког малтретирања и тортуре. Реч је о тзв. “Црвеном јарму” и “принудном откупу” када су људи у црним кожним мантилима хапсили, тукли, па чак и убијали српске земљораднике отимајући им пољопривредне производе, пшеницу, кукуруз, јечам, стоку, и терајући их на силу у земљорадничке задруге, колхозе и друге комбинате по узору на праксу из СССР-а. Познате су приче о партијским активисткињама, другарицама које су чупале бркове угледним српским паорима углавном у Војводини, али и по Шумадији, углавном по Србији, не би ли им отели џак брашна или метар пшенице.
Драгиша Божић, храбри и професионални новинар који је цео свој живот посветио истраживању ове теме написао је неколико књига и снимио неколико документарних емисија о овом злу “народне власти”. Божић наглашава да је “до 1953. године само кроз затвор Забелу прошло више од сто хиљада српских паора”.
Овим злочином бољшевичке власти су индиректно погодиле већинско српско становништво, а неколико стотина хиљада Срба било је најдиректије под чизмом црвеног терора.
Својеврсну иронију чини чињеница да је Титова Југославија у то време поклонила Румунији 20 хиљада тона, а Албанији десет хиљада тона пшенице које је отела српском сељаку.
Почетак терора
Припрема за бољшевичко преузимање власти почела је током Другог светског рата и оличавала се суровошћу у обрачунима са грађанском и монархистичком, углавном српском популацијом. Било кроз обрачуне са четницима, Југословенском војском у отаџбини или са цивилима кроз тзв. операције “левог скретања” односно монструозне масовне егзекуције по Херцеговини и Црној Гори, партизани су примарно припремали терен за преузимање власти, а тек узгред борећи се против окупатора. Осим тога, кокетирање са усташама и Немцима и сукоб са четницима, и поврх свега оклевање да се ослободи Јасеновац у свом заједничком именитељу имају искључиво антисрпску мисију.
Ако овоме додамо и факат да је од 1943. Тито дозволио масован прелет Павелићеваца и домобрана, (поједини аутори истичу број од две стотине хиљада припадника фашистичких хорди) у партизане јасно је да је бољшевичка идеологија на мети имала искључиво српску националну идеју. Њихов декларисани антинационализам и сродно фразерство, у пракси су трајно испољавали искључиво антисрпско деловање.
По ослобођењу од Немаца комунисти су стрељали хиљаде Београђана, углавном припаданика грађанске интелигенције, часних родољуба којима је једини “грех” био у не гајењу симпатија за бољшевичку идеологију.
Чим је искористио јуриш Црвене армије и ослобађање Београда, Тито се покварено умувао испод крила старијег брата и запосео богаташке виле на Дедињу, наредио је мобилизацију седамнаестогодишњака и осталог српског становништа гонећи га на најбесмисленији фронт Двадесетог века – Сремски фронт. На овом стратишту узалуд је изгинула српска младост. Процењује се да је на том фронту који војнички нема ни један једини оправдавајући аргумент у периоду од 23. октобра 1944. до 13. априла 1945. године животе изгубило по званичним подацима од 15-30 хиљада српских младића (пописано 13.400). Међутим, те бројке су далеко од реалних, а неки истраживачи говоре о чак 120 хиљада убијених голобрадих Срба. Паралелно с тим спровођен је геноцид у Војводини према немачком староседелачком становништву.
Никада довољно српске смрти
Десетине хиљада Срба цивила ликвидирано је од стране бољшевика током повлачења четника, њихових породица и цивила који су се преко Босне, Хрватске и Словеније извлачили ка Аустрији после слома Трећег рајха. Не улазећи овом приликом у процене о броју ликвидираних војника, што краљеве војске, што четника или усташа, наглашавамо да је главом, заједно са њима платило и више хиљада цивила и чланова њихових породица чији је грех био једино у томе што су се нашли на заједничком месту са остацима тих војних јединица.
Примерице, пре неколико дана у словеначкој Камнишкој бистрици на обележавању Осамдесетогодишњице страдања на Зиданом Мосту боравила је црногорска државно-црквена делегација. На том месту се према подацима Весељка Копривице извлачио командант четничких јединица Павле Ђуришић са 7-12 хиљада наоружаних војника и 3-6 хиљада цивила, жена, деце и рањеника. Партизани су на том месту стрељали око шест хиљада заробљеника међу којима је био и митрополит Јоаникије Липовац, а убили су још 70 свештеника из Црне Горе.
Садашњи црногорски митрополит Јоаникије, наследник мученичког митрополита Јоаникија Липовца којег су бољшевици убили, а ни гроб му се не зна, рекао је да су “Титови комунисти у Словенији побили остатке краљевске војске у отаџбини, свештенике и преко 20 хиљада вјерног народа током маја и јуна 1945. године.”
Неисцрпна листа бољшевичких злочина
Иван Миладиновић говорећи о догађајима непосредно после запоседања Београда од стране југословенских бољшевика у тексту “Прогон и убиство српске интелигенције 1944.” истиче: “Шта се заправо десило крајем лета и почетком јесени 1944. године, када су пролетерске јединице дошле у Србију? Какво је било расположење у народу? На мартовској седници Политбироа ЦК КПЈ, 1945. Благоје Нешковић је реферисао:
– Чаршија и градска интелигенција је против нас.
И наставио:
– Омладина градска је такође против нас.
Едвард Кардељ је додао:
– Непријатељ у Србији нема сељака, али га немамо ни ми.
У Србији се за све и свашта губила национална част, што је аутоматски значило и конфискацију имовине и тежи или лакши принудни рад и губитак свих грађанских права. Пензионисани министар др Василије Протић изгубио је националну част због тога што је југословенској избегличкој влади у Лондону доставио `60 снимака о усташким зверствима у Јасеновцу`.” О прогону најистакнутијих српских интелектуалаца од стране бољшевика Миладиновић пише:
“На дугачком списку страдалника ове кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, па директор Института за физиологију, генетику и селекцију САНУ проф. др Боривоје Д. Милојевић, затим директор Балканолошког института у Београду проф. др Хенрик Барић, познати лингвиста Бранко Милетић, угледни германист Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве… Па проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога, затим оснивач примењене ентомологије у Србији проф. др Михаило Градојевић, истакнути професор др Реља 3. Поповић, угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике `Политике`, проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног, а потом брзо заборављеног Меморандума СПЦ о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој НДХ…” До краја 2012. Комисија за тајне гробнице је евидентирала, на основу архивских докумената, пријава грађана и сведока, 211 локација на територији Србије. Злочин бољшевика био је огроман и тежак а најтеже у њему је то што је недовољно истражен и што га Срби нису свесни.
Од заборава до понављања
Овај подужи, прекоравајући болан и трагичан увод требало би да наметне Србима једну, на жалост, смртоносну аналогију. Заборављајући ко је и како зајахао Србију и у црно је завио пијући јој крв више од пола века на такозваној бољшевичкој идеологији, доследно примењујући коминтерновску доктрину, газећи сваку младицу српског националног интереса, Срби су дозволили да јој већ више од деценије командује слично бољшевичко зло и наказни антиљудски режим.
Као и пре осамдесет година Србију је и пре десетак година запосео несој који је води у липсалиште. Полусвет, задојен култом личности и личним интересима, несвестан размере сопственог злочина, врши аутодеструктивни ритуал над сопственом државом, народом, суграђанима, породицом, животом и разумом.
То што Вучић не веша, не стреља или не коље хиљаде невиних људи чији је грех једино у томе што презиру његову деспотију, последица је околности на које он не може да утиче. У овом делу света не би благонаклоно посматрали рађање једног новог Пиночеа. Али, да се само он пита сваки би поток у Србији била масовна гробница без знака и знамења. Можда би само урезао некакав општи симбол гробног места са именом без презимена, тек да се подсети и подичи минулим радом.
Заборављајући терор бољшевика и неизлечиве последице њихове власти, Срби су се подали још горем злочинцу од Броза. Тито је, ипак, Србима био лакши јер их је крвавим рукама хранио, дизао економију и стандард и великој већини Срба којима је испрао политички мозак обезбедио, за оно време, одлично економско благостање, али и неизвесну будућност. Тито Србе, ма шта им радио, није дотукао. Овај (нови) владар обезбедиће много извеснију будућност – пакао од живота и елиминацију пристојних могућности да се од њега икада опоравимо и као друштво и као држава и као нација, и као људи.
Данас није на дневном реду масонско-коминтерновска идеологија о уништавању српског националног питања и српске националне државе. Прецизније, Коминтерна се негде у токовима историје загубила или је волшебном метаморфозом преобликована у модерније, универзалистичке обрасце попут глобализма, неолиберализма, неокона и слично. Али, епигона те идеологије без конкретне идеологије имамо на власти у Србији и он се из петиних жила труди да обезбеди наставак стрмоглавог посртања Српства.
Његов основни задатак био је да обезбеди квазидржавност Косова, а приоритени задатак му је да Србију приближи и испоручи у НАТО окриље.
То што краде, сакати, отима и унесрећује Србију у сваком могућем смислу, што је компромитује, срамоти и омаловажава на сваком кораку и чим отвори уста, а не затвара их уопште, све то само је цубок и узгредна лична корист коју обезбеђује јер се његови господари радују свему лошем што учини Србији. Мирни су док год Србију испоручује НАТО окупаторима, и то ће учинити мирно као што је велеиздајничким потезима испоручио Косово и Метохију, како неки кажу, својима.
Изгледа да демони не дангубе и ако је до њега или његових господара неизвесности никакве ту не може бити. А хоће ли му то дозволити народ склон забораву? Биће да је тај народ, какав-такав, овом приликом препуштен искључиво и само себи и Богу. А Богу онолико колико у Њега верује. Ни од великог братског народа с истока нема велике вајде, иако би требало да је има, оно бар због претећег ширења НАТО. И то се да делимично разумети. С горчином: – Русија није заслужила да Србија према њој конципира политику инспирисану “жеђи за профитом и кукавичким мултивекторизмом”. Као што, такође, Србија није заслужила увреду којом се дефинише конструкција да обојена револуција руши владавину човека који наоружава Украјину.
Наслов, опрема: Хронограф
