Велика Среда је баш онај моменат кад треба да доносимо најважније одлуке: верност или издаја?
Данас је Велика Среда. Страшни Дан. Од свих злочина, грехова и гнусних дела која је човечанство починило на Велику Среду сећамо се најгнуснијег и најстрашнијег. То је Јуде Искариота издаја Господа нашег Исуса Христа.
Велики Дани Страсне Седмице говоре нам, не о прошлости, него о вечном, о ономе што је било, јесте и биће. Симбол вечне издаје је Јуда, чијег се чудовишног чина сећамо на Велику Среду.
Јудино издајство је збир свих издаја, а његова личност – уопштена личност сваког издајника. Готово да је заједничка именица: Јуда једнако је издајник.
Јуда издаје не само учитеља и друга. Не само онога у кога је он поверовао и за којим је кренуо, он издаје Бога, Творца, онога ко му је дао све – живот, тело, душу, веру, ум, срце, способност да воли и мрзи.
Како се ту не сетити Сатане, највећег међу анђелима, који се, пошто је био прво биће и налазио се од свега ближе Богу, због своје гордости сурвао у бездан.
Пад Луцифера и Јудина издаја у суштини су једно исто – страшни догађај Велике Среде. Иначе, баш због тога ми хришћани током читаве године поштујемо пост у среду сваке недеље. Онај који то не чини солидарише се са Јудом и као он – издаје самог Христа.
Према Јудиној издаји не сме се односити сувише лакомислено: кажу, тај лош човек поступао је неправилно, а ја на његовом месту не бих тако учинио. А како? Јесте ли у то сигурни? Откуд таква сигурност?
Колико пута ми у животу чинимо издају – велику и малу? И колико пута смо ми у последњем ХХ веку издали оно у шта смо веровали?
Године 1917. ми, Руси, издали смо Цара и Цркву. Бољшевици су чак планирали да поставе споменик Јуди. Али, нису се на томе зауставили и 1991. поново су издали – овај пут социјализам и социјалну праведност. Или је то урадио неко други? А нисмо ми сами? Нису ли наши преци?
Јуда – то је озбиљно. Ако га избегнемо и у журби повичемо: то није о нама, ми никога не издајемо – то неће помоћи. Издавали смо, издајемо и још ћемо издавати. Авај. Човек је створен као слободан, а не као роб. Зато он може да каже Богу, духу, другом човеку – да, а може и не.
Може да буде веран, а може и да изда. Слобода је тешко бреме. Нема ништа теже од моралног избора. Зато се не треба зарећи: човеку је својствено да издаје. Човеку је својствено да пада, човеку је својствено да чини преступе.
А Христа није само Јуда издавао. Три пута се од њега одрицао и сам апостол Петар. Јасно је да се он бојао. Али ипак… И у чему се апостол Петар разликује од Јуде? То што се Јуда обесио, а Петар покајао.
И Павле-Савле прогонио је Христа и његове ученике, мучио их. Ипак, и Петар и Павле су се покајали… и постали главни првоапостоли.
Стога је све у покајању. И за ’17. и за ’91. Док се не покајемо, ми смо Јуде. Значи, ми ћемо издавати изнова и изнова. Велика Среда је баш онај моменат кад треба да доносимо најважније одлуке: верност или издаја?
Довиђења. Ово је била Дугинова директива о Великој Среди и метафизици издаје. Није важно када и са које тачке ћемо се окренути Христу. Важно је да се то деси. А покајање је важније од врлине.
Превела Ксенија Трајковић
