„Ми не знамо шта се догађало у позадини злочина, не знамо ништа осим онога што су пласирали медији, ми не знамо какве су биле та жена и та ташта“.
Зашто се за убице жена увек тражи оправдање?
„Ми не знамо шта се догађало у позадини злочина, не знамо ништа осим онога што су пласирали медији, ми не знамо какве су биле та жена и та ташта“. Овако гласи део једног од најодвратнијих коментара на вест Телеграфа о хапшењу Горана Јанковића, осумњиченог за брутално убиство супруге Мирјане Јанковић (32), таста Бранислава Пајића (57) и таште Наде Пајић (57). Овај коментар оставила је управо једна жена. Она тражи да сагледамо мотиве због којих је Горан чекићем до смрти тукао супругу и ташту.
Без намере да паметујемо, пођимо од наметнуте претпоставке ове жене да су убијене Мирјана Јанковић и њена мајка Нада биле лоше особе. И на то додајмо да је Мирјана имала другог мушкарца, а да је Нада била она грозна ташта што само ниподштава и омаловажава зета Горана. Је л’ то сада довољно да кажемо да разумемо Горана што је узео чекић и пред својим синовима до смрти изударао Мирјану и Наду?
Докле ћемо за мушкарце који убију жене тражити оправдања, а убијене жене представљати као оне које су то због нечега заслужиле? Како се то и чиме брутално убиство заслужује? И да ли је онда у реду да се све преварене жене дохвате хладног оружја и пресуде својим мужевима што имају љубавнице или да полупају главу свекрви јер је она грозна према њима?
Сваким покушајем да се оправда убица жене, та жена се изнова убија. И правда се свако наредно убиство. То сутра може бити ваша сестра, мајка, тетка, најбоља другарица, колегиница. Мислите о томе.
М. Л, Телеграф