Александар Крстић: РУСКИ ОДГОВОР на амерички план да САД буду искључиви господар планете

Одмах после распада Совјетског Савеза, Русија је схватила да хитно мора приступити снажним интеграцијским процесима са оним земљама бившег СССР-а које то желе, уколико смера да се ефикасно супротстави све агресивнијим настојањима САД и НАТО да постану једини господари целокупне планете.

 интеграцијски процеси
Александар Крстић

Интеграцијски процеси на простору постсовјетских земаља Средње Азије

Први корак начињен је 08. децембра 1991. г, када су лидери Руске Федерације, Украјине и Белорусије потписали у Белорусији тзв. Беловешки споразум, којим је формирана Заједница независних држава ЗНД. Тим чином званично је престао да постоји СССР, као геополитичка реалност и као субјекат међународног права.

интеграцијски процеси
Застава организације ЗНД/Фото: Wikipedia

Следећи корак интеграционих процеса на постсовјетском простору начињен је 21. децембра 1991. г. на састанку земаља оснивача ЗНД-а у Алма–Ати, у Казахстану, када су ЗНД-у приступили: Азербејџан, Јерменија, Казахстан, Киргистан, Молдавија, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан! Грузија се ЗНД-у прикључила октобра 1993. године.

Нажалост, ЗНД се показао као врло неефикасан у остваривању интеграције пост-совјетских земаља. Туркменистан је иступио из ЗНД-а 2005. г., као и Грузија, после рата са Русијом 2008. године, док Украјина никад није потписала Статут ЗНД-а, те правно гледано није ни била пуноправни члан ове организације.

Сам Владимир Путин је 2005. г. оценио да је ЗНД створена да би се бивше совјетске републике “цивилизовано развеле”, за разлику од Европске уније (ЕУ), која је створена да би се земље Европе ујединиле, под америчким кишобраном.

Управо зато, 15. јуна 2001. године, на иницијативу Русије и Кине, створена је Шангајска организација за сарадњу, тзв. ШОС! Оснивачку декларацију су, уз Русију и Кину, потписали председници Казахстана, Киргистана, Таџикистана и Узбекистана.

Основни циљ земаља ШОС-а био је постизање што веће регионалне, политичке, економске и војне стабилности на простору Средње Азије, као и сарадња на пољу економије, културе, науке, образовања, итд.

Чланице ШОС-а се простиру на око 60% територије Евроазије, те свакако представљају веома респектабилну војно-политичку реалност у свету. ШОС се иначе сматра једном од најуспешнијих међународних организација.

Уз земље чланице, ту су и земље посматрачи ШОС-а: Индија, Иран, Пакистан, Монголија и Авганистан, као и тзв. земље партнери по дијалогу: Белорусија, Турска и Шри Ланка.

У складу са оснивачком Повељом ШОС-а, главно тело је Савет шефова држава чланица, састављен од председника 6 земаља оснивача, који се састаје годишње, усваја резолуције, политичке смернице и декларације, којима се утврђују приоритети ШОС-а за наредну годину.

Друга важнија тела су: Савет министара спољних послова, Савет националних координатора, Генерални секретар ШОС-а и Стални представници у Секретаријату.

Успостављена је и Регионална антитерористичка структура – РАТС, са мандатом сталне борбе против “трију зала – тероризма, сепаратизма и екстремизма”.

интеграцијски процеси
Председици држава на самиту ШОС-а у Екатеринбург, Русија 2009 год./Фото: Wikipedia

Главне области сарадње у ШОС-у су: политика, безбедност и економија и привредна сарадња.

Још један облик снажног интеграционог повезивања земаља Евроазије, у области Заједничке безбедности и одбране је Организација договора о колективној безбедностиОДКБ! Настала је као израз решености да се Русија и остале земље чланице ефикасно супротставе агресивним америчким и НАТО настојањима да овладају и овим делом света, пребогатим нафтом, природним гасом и многобројним рудним ресурсима!

ОДКБ је настао октобра 2002. г, сагласно Договору о колективној безбедности још од 15. маја 1992. године.

Чланице ОДКБ су: Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Киргистан и Таџикистан.

Највише политичко тело ОДКБ је Секретаријат ОДКБ-а – СКБ, док је Секретаријат ОДКБ-а највише координационо и оперативно тело, на челу са Генералним секретаром ОДКБ-а.

Од 2004. г. ОДКБ има статус посматрача при УН.

Главни парламентарни циљ ОДКБ-а је „заштита територијалног интегритета и суверенитета држава чланица“, али без мешања у њихова унутрашња питања.

Важан циљ ОДКБ је и супротстављање претњама међународном миру и безбедности било где у свету!

Напад на било коју чланицу ОДКБ-а сматраће се нападом на све чланице ОДКБ-а!

Систем колективне безбедности ОДКБ-а од 2009. г. укључује и Колективне снаге за оперативно реаговање – тзв. КСОР као и мировне снаге, регионалне групе снага и средстава колективне безбедности – тзв. Колективне снаге за брзо реаговање – КСБР.

Постоје посебне групе КСБР-а за:
А) Средњу Азију;
Б) Источноевропску област (Русија и Белорусија) и
В) Област Кавказа (Русија и Јерменија).

У току је и формирање Колективних ваздухопловних снага ОДКБ-а, као и Снага за специјалне намене.

Све ове војне структуре су укључене у Обједињене војне снаге ОДКБ-а, сагласно одлуци од 19. 12. 2012. г.

Војно-политички односи међу чланицама ОДКБ-а имају приоритет у односу на евентуално друге војне савезе са трећим државама.

Протокол који предвиђа да се у једној чланици ОДКБ могу разместити војне базе и снаге трећих земаља, изван ОДКБ-а, само уз сагласност свих осталих чланица, потписан је 20. 12. 2011. године.

Војна сарадња армија земаља ОДКБ-а предвиђа одржавање заједничких годишњих војних вежби.

интеграцијски процеси
Војне вежбе ОДКБ „Интеракција 2014“/Фото: Сергеј Кзњецов РИА Новости /

Тако су од 2004. г. почеле да се одржавају редовне заједничке командно-штабне вежбе, под називом Рубеж, а јуна 2010. г. одржана је Прва вежба специјалних јединица посебне намене – Кобалт 2010.

Октобра исте године, одржана је и Прва свеобухватна војна вежба свих земаља ОДКБ-а, под називом Узајмодејствије 2010. У њој су биле ангажоване Колективне снаге за оперативно реаговање, тзв. КСОР !

И коначно, октобра 2012. г. одржане су Вежбе мировних снага ОДКБ-а, у Казахстану, под називом Нерушимое братство 2012.

Војне структуре ОДКБ-а су врло снажан и увежбан одговор Русије и земаља Средње Азије Америци и НАТО-у, и њиховој агресивној мировној и војној дипломатији, усмереној на константно изазивање дестабилизације и конфликата у овој области света.

ОДКБ има огромно искуство и врхунске резултате и у борби против међународног шверца и трговине наркотицима и нелегалних миграција!

Од 2003. г. одржавају се заједничке операције против нелегалне трговине наркотицима, под називом Канал (на северној граници Авганистана). Почевши од 2006. г. одржавају се и заједничке операције против криминала у области ИТ технологија.

Створен је и тзв. Механизам реаговања у ванредним ситуацијама.

Треба поменути и све већу продају војног наоружања и опреме међу чланицама ОДКБ-а, и договорено је да се она обавља од 2000. г. по ценама које важе на простору државе која је продавац оружја.

интеграцијски процеси
Амблем ОДКБ/Фото: odkb-csto.org

Геополитички значај земаља Централне Азије за велике светске силе

Због свог врхунског стратешког положаја, а још више због огромних ресурса нафте, природног гаса, и других руда, простор Централне Азије је већ дуже време предмет отвореног надметања светских сила, које желе да њима господаре. Уз Русију и Кину, што је њихова природна зона интереса, ту се агресивно и перфидно преплићу и интереси САД-а, Велике Британије, Норвешке и др, али и регионалних играча Турске и Ирана.

Са земљама Централне Азије: Киргистаном, Казахстаном, Таџикистаном, Узбекистаном и Туркменистаном, а условно им се могу придодати и Авганистан и Пакистан, САД нису имале битнијих контаката све до 1991. г. када су кренуле, желећи да контролишу све значајније светске ресурсе нафте, гаса и др. у жестоку акцију да ове земље отргну од руског, кинеског и исламског утицаја.

Успеле су да ове државе укључе у програм НАТО-а Партнерство за мир и то: Казахстан, Киргистан, Туркменистан и Узбекистан од 1994. г. и Таџикистан 2002. г. Што лукавством, што издашном економско-финансијском помоћи, САД су успоставиле сарадњу са овим земљама под маском заједничке борбе против међународног тероризма, дроге, трговине људима и нелегалне продаје оружја!

Управо због такве перфидне америчке политике продора у Централну Азију, Русија је ефикасно и свеобухватно одговорила стварањем ОДКБ-а – Организације договора о колективној безбедности, октобра 2002. г. и тиме ове земље укључила у своје евроазијске регионалне организације!

Осим ОДКБ-а, руски одговор САД-у и земљама Запада, стигао је и у облику Евроазијске економске уније.

Евроазијска економска унија – ЕЕУ

Још после распада СССР-а Русија је правилно препознала амерички сценарио о потискивању руског утицаја у свету, а посебно на простору Евроазије, и то пре свега на економском плану. Уочена је хитна потреба за стварањем јединствене економске политике и јединственог економског простора земаља Евроазије!

Зато фебруара 1999. г., Русија, Белорусија, Казахстан, Киргистан и Таџикистан потписују Споразум о царинској унији и заједничком економском простору ових земаља. Он је предвиђао 3 фазе интеграције ових земаља:

1. Стварање Евроазијске економске заједнице – ЕЕЗ и Зоне слободне трговине;
2. Остваривање Царинске уније ових земаља; и
3. Остваривање уређеног Заједничког економског простора.

1. Евроазијска економска заједница – ЕЕЗ

Основана је 10. октобра 2000. г. у Астани (Казахстан), а Споразум је ступио на снагу 30. маја 2001. г.

Заснована је на принципима УН и међународног права, и од 2003. г. има статус посматрача од маја 2002. г. Чланице су и Украјина и Молдавија, а Јерменија од јануара 2003. г. !

интеграцијски процеси
Седница Евроазијског економског савета кога чине председници држава чланица и који се састаје најмање једном годишње/Фото: Wikipedia

Врховно тело је Савет ЕЕЗ, а важнија тела су:

А) Суд ЕЕЗ, који је почео са радом 1. 1. 2012. г. као независно тело, састављено од по 2 судије из сваке државе чланице;
Б) Евроазијска развојна банка, коју су основале Русија и Казахстан 2006. г. са циљем подстицања економског развоја и сарадње на простору Евроазије.

Евроазијска развојна банка је почетком 2013. г. призната као међународна финансијска институција! Оснивачки улог је био 1,5 милијарди долара, а данас се имовина ове банке проценјује на око 3,8 милијарди долара, уз инвестиције, 2012. г. у износу од 4,6 милијарде долара! Финансирала је 63 статешка пројекта у земљама чланицама, и то изградњу хидроелектрана, модернизацију аеродрома и др.

Стратегија ЕРБ-а је улагање у средњорочне и дугорочне пројекте, минималне вредности од 30 милиона долара, са минималним роком отплате од 15 година!

Данас има успешну сарадњу са Међународним монетарним фондом (ММФ), Азијском развојном банком, Европском инвестиционом банком и Европском банком за обнову и развој.

2. Царинска унија земаља Евроазије

Царинска унија земаља Евроазије формирана је 6. октобра 2007. г. одлуком председника наведених 6 држава. У првој фази, формирају је Русија, Казахстан и Белорусија, а остале ће јој се придружити када њихово законодавство и економија буду за то спремни. То је интеграција земаља са јединственом царинском територијом, у оквиру које се не оцарињују како робе из чланица Уније, тако ни трговина робом из земаља изван ове Царинске уније!

До 1. јануара 2012. г, једино регулационо тело Царинске уније била је Комисија Царинске уније, која од тог датума прераста у Евроазијску економску комисију! Такође, истог датума, ступио је на снагу Споразум о Заједничком економском простору.

3. Заједнички економски простор

Заједнички економски простор чине територије држава са јединственим механизмом регулисања економије, заснованом на тржишним принципима и заједничким правним нормама, са заједничком пореском, кредитно-финансијском, привредном и царинском политиком, са циљем обезбеђивања слободног кретања роба, услуга и радне снаге!

Све о Заједничком економском простору и Царинској унији регулише Евроазијска економска комисија, настала 1. 01. 2012. г. Највиши орган Евроазијске економске комисије је Савет, који чине заменици председника влада три земље оснивача, који одлуке доносе консензусом (без прегласавања).

Следећи орган је Колегијум Евроазијске економске комисије, који чине 9 чланова, по 3 из сваке земље оснивача. Колегијум одлуке доноси квалификованом већином.

У Евроазијској економској комисији постоје 23 департмана и 17 консултативних одбора, а постоји и тзв. Бизнис-дијалог форум, форум привредника Русије, Белорусије и Казахстана, чији је циљ побољшање конкурентности привреда ових држава.

Ова комисија у име Царинске уније води преговоре о приступању Царинској унији заинтересованих земаља, као што су: Вијетнам, Нови Зеланд, Киргистан, Јерменија, Турска, Иран, Израел и друге.

Поменута царинска унија Русије и њој блиских земаља добила је на значају приступањем Русије Светској трговинској асоцијацији (СТО) 2012. г, док су Белорусија и Казахстан у процесу пријема у СТО!

Основни циљ свих ових интеграционих организација, које је иницирала Русија, је да на темељима Царинске уније настане Евроазијска економска унија, што се и догодило 29. маја 2014. г. Споразум о оснивању Евроазијске уније су тада потписали: руски председник Владимир Путин, председник Белорусије Александар Лукашенко и председник Казахстана Нурсултан Назарбајев (У Астани, Казахстан).

Споразум је ступио на снагу 1. јануара 2015. г. и тако постао јака алтернатива за све оне земље, међу којим је и Србија, које су желеле или биле “приморане” да своју економску будућност виде, до тада, само у чланству у Европској унији!

Бар до тренутка нашег уласка у Европску унију, засад неизвесног и сувише условљеног тешким уценама и захтевима, како око Косова, тако и око наше блискости са Русијом и Кином, Србија не би требало да се одрекне блиске сарадње, у оквиру зоне слободне трговине, са ЕЕУ.

Реч је о тржишту од око 200 милиона потрошача и земљама које нас ничим не условљавају, не уцењују и не прете. Напротив, све оне, а пре свих Русија и Кина увек су биле на нашој страни. И око Косова и његовог непризнавања и око одбране нашег права да водимо суверену и самосталну политику сарадње са свима који нас цене и уважавају. Јер, није исто када са неким морате, и када са неким хоћете!

*Аутор је политиколог и новинар из Београда