Тек је пре неколико година почело да се спекулише о позивној страни личности несрећне деспотице Ирине Бранковић.
Тек је пре неколико година почело да се спекулише о позивној страни личности несрећне деспотице Ирине (Јерине) Бранковић. Пет векова је народ слушајући о њој уз гусле стекао утисак да је она унесрећила Србију и своју породицу, а заправо Јерина је у једном тренутку за своју државу жртвовала нешто најдрагоценије што је имала – своју децу.
Рођена у грчкој породици Кантакузина, на самом почетку петнаестог века, Јерина се са само петнаест година удала за српског деспота Ђурђа Бранковића. Иако је био двадесет година старији од ње, неки извори тврде да је пар имао много заједничких интересовања која су довела до тога да се у браку између Ђурђа и Јерине развије јака љубав. Први син им је преминуо као тринаестогодишњак, поред њега имали су још Гргура, Стефана и Лазара, као и ћерку Катарину. Што се тиче њихове ћерке Маре, није познато да ли је она њихова ћерка или пак кћи из првог брака деспота Ђурђа.
Период Јеринине владавине био је врло тежак за Србију. Угари су је притискали са севера, а Турци са југа. Пошто је био принуђен да Угарима уступи Београд, Ђурађ је морао да премести своју престоницу. Тако је добио дозволу да почне са изградњом Смедерева. Велику улогу у изградњи имала је сама деспотица, која је довела неимаре из Грчке да тврђаву граде по узору на цариградске, а у томе је помагао и њен брат Тома. Како је народ био принуђен да гради, многима се у старту није допадало што ће учествовати у овом подухвату. У изградњи су коришћена јаја као везивни маретијал, што се ионако гладном становништву није допадало.
Како би смирили страсти са Угарима, Бранковићи су своју кћер Катарину удали за грофа Урлиха II. Турцима се није допао овај савез и одмах су затражили другу кћер, Мару. Јерини је веома тешко пао овај растанак, као и великом броју Срба у то време, поготово јер је Мара одлазила у харем. Ипак многе српске принцезе васпитаване су тако да својом удајом и утицајем на свог мужа помажу породици и Србији, па ни Мара није била изузетак. Дуго је вршила утицај да султан Мурат II помаже њеној браћи, чак је и подучавала његовог наследника Мехмеда II који ју је веома поштовао. Такође султан јој је дозволио да задржи своју веру. Марина предаја само је додатно оправдала мржњу према Јерини. Историчарима никада није била сасвим јасна ова мржња према деспотици, с обзиром да је кнегиња Милица, која је такође удала своју Оливеру за султана испала мученица и светица.
Иако су њени синови били принуђени да ратују за Турке (Гргур је чак и помагао да се освоји Солун, родни град његове мајке и његова ујчевина), Турцима то није било довољно. Да би Турци били сигурни да Бранковићи неће склопити савез са Угарима, Гргур и Стефан су послати султану као таоци. Упркос Марином утицају и молби да их поштеди која је стигла прекасно, Гргур и Стефан су ослепљени. Ово је био још један ударац за несрећну Јерину. После тога морала је да бежи на Свету гору од куге, а она и Ђурађ су велики део свог богатства трошили откупљујући православне робове од Турака, не би ли бар делимично спасили свој народ. Турска војска је, упркос каквом-таквом савезу, одлучила да уђе у Србију и освоји Смедеревску тврђаву. Град се предао углавном због глади, не због тога јер је тврђава била лако освојива. Брачни пар Бранковић је побегао у Зету, одакле је Ђурађ покушао да тражи помоћ од Угара, али је и овај план пропао.
Крај живота Јерина је дочекала као монахиња на Руднику. После Ђурђеве смрти, најмлађи син Лазар, тада већ наследник и његова жена Јелена протерали су породицу из Смедерева, сматрајући да се од њих крије благо породице Бранковић. Јерина је преминула у мају 1457. године. Сматра се да је отрована од стране свог најмлађег сина Лазара. Не зна се где је сахрањена, а не зна се ни како се Србијом проширио лош глас о Јерини која је у народу, попут свог свекра Вука Бранковића, остала проклета и издајица.
Стил Курир
