Рибе све мање, инвазивних врста ракова све више. Тим Зелене патроле је посетио Стари Сланкамен на позив еколошких активиста из удружења „Речни ракови“ и упознао се с проблемом који мучи рибаре на Дунаву.
– Све се променило. Нема више риба као што је некад било, нарочито, од када се појавила инвазивна врста рака. Они су уништили и нашу врсту рака. Не памтим да је неко скоро ухватио аутохтону врсту рака. – закључује Никола Живановић Мачак, риболовац.
– Рибари се жале, рибе нема и биће је све мање. Појавила се инвазивна врста рака, приметили су је риболовци пре две-три године. У целој Европи се боре против тога али у Србији – ништа!- закључује Младен Трифунски из удружења „Речни ракови“.
– Највећи проблем су, тренутно, речни ракови тј. инвазивна врста речних ракова која је у Дунав убачена у другој половини деветнаестог века. Циљ је био да се надокнади
малобројност домаћег рака (аутохтоног) који је због исхране био изловљен и на ивици
истребљења. Тада се није знало да ће овај рак имати рачју кугу која уништава аутохтону врсту ракова. Мало се о том проблему прича. Они годишње поједу до 150 тона икре и на тај начин направе 50 милиона евра штете. Толика штета а не улаже се ни хиљаду евра за решавање проблема. Не постоји правна регулатива која се односи на овај проблем. Један од циљева нашег удружења је да се то законски реши. Имамо начелну подршку од Министарства заштите животне средине, надлежних институција, стручњака из ове области.
Успоставили смо контакте и договарамо сарадњу са еколошким активистима из земаља у региону, које имају сличне проблеме. – каже Ненад Пешут, председник удружења „Речни ракови“.
– Из економских разлога је уношен амерички рак, који нарасте и до двадесетак центиметара и буде тежак до 300 грама. Међутим, испоставило се да је то једна агресивна врста, која преноси рачју кугу у станишта неотпорних наших врста ракова. Осим тога, ова инвазивна врста уништава икру и рибљу млађ. У свим рекама су се аутохтоне врсте ракова повукле у горње токове река пред инвазивном врстом. Једино решење је изловљавање и физичко одстрањивање из реке. Они се могу јести, јер колико је квалитетна риба из Дунава толико је квалитетно и њихово месо. – истиче др Милан Матавуљ, биолог.
– У Немачкој већ сада постоји пет инвазивних врста ракова. Легенда каже да су ови ракови дошли пре 70 година са америчким бродовима. – додаје Армин Биденбах, риболовац из Немачке, који последњу годину проводи са риболовцима у Старом Сланкамену.
– У Дунаву постоји 36 основних врста риба. Од тога је 20 врста белих које лове спортски роболовци. Остале се рибе лове мрежом: сом, смуђ, шаран, тостолобик, бабушка… те рибе ми, још увек, користимо за исхрану. Редовно носимо на контролу месо од рибе у Институт за исхрану у Новом Саду. Њихов одговор је тај да смо ми последња генерација која једе рибу из реке. Дунав је веома загађен и све то утиче на квалитет рибе. Иначе, на дну ове реке је на милионе ракова и то инвазивне врсте. То не може да се искорени без неке организоване акције. – каже Душан Егленџија, оснивач удружења наутичара „Марина“.
