Сваки човек на планети има деду. Добро, не баш сваки, јер онај ко у овом тренутку пуни 95. годину сигурно нема свог живог претка у другом колену, осим ако му деда није Пантелија из „Маратонаца“, јер тај вероватно још није умро.

Неки се својим покојним дедовима клањају јер су преживели Солунски фронт, други се диче Албанском споменицом, а богами има и оних који проклињу свог деду јер им у наследство није оставио кућу и имање.
Тако је и код осталих људи на планети, сваки појединац, или, да будем политички коректан јер је ово књига посвећена фудбалу и политици, и свака појединка, имају, или су бар имали, деду, међутим, само Срби као целина, народ, диче се својим заједничким (покојним) дедом! А тај деда, прецизније речено ђедо, да је све ишло по плану, данас би, да не кажем сигурно већ могуће је, заустављао Месија, дриблао неког од оних из одбране Бајерна, ударио главом Матерација…
На сву срећу фудбалера има довољно, па је Бог библијском одлуком Ристу Радовићу обукао другачији дрес, онај у ком духовни пастир правим путем води своје верујуће стадо, уписавши га у свети протокол под именом Амфилохије.
И да 7. јануара по новом календару није Божић за нас који дан Рождества Христовог славимо по старом, опет би се 1938. године у кући Радовића у Подгорици ломила чесница пошто је, каквог ли Божјег чуда, тог дана рођен неко ко ће Свевишњем бити одан до краја свог овоземаљског живота.
Како рођен, тако и упамћен. У много чему посебан.
Ekskluzivno – posebno emotivna koreografija uoči duela sa Gentom!
🔴⚪️#fkcz pic.twitter.com/afeeXJiDt6
— FK Crvena zvezda (@crvenazvezdafk) November 5, 2020
Уместо у фудбалску школу, што је лако могло да се деси с обзиром на његово интересовање, уписан је у богословску. Прво „малу“, затим велику, знањем је „срушио“ Рим, па се попео на православни Олимп у Атини. Његови следбеници ће рећи да му је свака реч била на месту, а како и не би кад је говорио пет страних језика!
За неке је био „мали Бог“ због својих теолошких ставова, за друге „поповско ђубре“ које више воли заставу – тробојку него ону дугиних боја.
View this post on Instagram
Крстио је Чеду Јовановића на Острогу, да би се касније кад су међусобни односи захладнели вероватно питао – „је л’ овај крштен?“, подржавајући опозицију у Србији током деведесетих година прошлог века „отписао“ је Слободана Милошевића, да би га 2013. године вербално, као јунака, „уписао“ златним словима у историју српског народа, поред Ђукановић Мила му је у једном периоду било мило, касније је између њих двојице постало немило.

Када бих набрајао сва звања блаженопочившег Амфилохија, овај текст би био дуг попут Светог писма, одликовања и награде би попуниле цео Кинески зид, па ћу се преселити у једној реченици на „други стадион“, тамо где бисмо, да је његов живот ишао другим током, упокојеног митрополита гледали у почасној ложи.
Овако, остала је у сећању фотографија, као нека икона, како 2002. године са младима игра фудбал.

У свом „дресу“. У дресу са православним грбом.
Незаборавно!
Извор – Драган Стојић: Фудбалски амандмани, фудбалско – политичке приче (друго издање, EXYUFUDBAL, Суботица, 2022)