Почетком ове године, Министарство просвете, на чијем челу се налази Младен Шарчевић, почело је да уводи у школе електронски школски дневник (ес Дневник).

Србија, као и увек (иако се хвали некаквом „дигитализацијом“) у свему каска за светом, барем деценију или две. Свакако, увођење електронског дневника у школе треба поздравити, пошто би таква врста вођења администрације и евиденције требало да буде далеко ефикаснија и прецизнија – у крајњој линији и – јефтинија.
Ипак, Србија не би била Србија, уколико се увођење било какве новине у школе не би злоупотребило на свакојаке начине.
Као прво, поменути ес Дневник израдила је загребачка (хрватска) фирма „Тесла“, чији је власник извесни Андреј Безјак, „колега“ Младена Шарчевића – српског министра просвете. О томе на који је начин Безјак победио на тендеру, који је специјално намештен за његову фирму и сукобу интереса српског министра просвете, због пословних веза са власником фирме „Тесла“ може се прочитати у чланку портала КРИК, под насловом „Електронски дневници: Тендер по мерама фирме Шарчевићевог сарадника“, па се овде нећемо тиме детаљније бавити.
Сам програм је плаћен невероватних 1,6 милиона евра, па би се на основу тога могло очекивати да ес Дневник има у себи све оне карактеристике и функције које захтева данашња модерна настава. Нажалост, када је почетком ове 2018/19. школске године такав електронски дневник почео да се примењује у српским школама, показало се да је ту реч о програму који је функционално неуређен, недорађен, то јесте, појавио се са великим бројем недостатака. Али, како то обично у нашој, стандардно аљкавој држави бива, ствари ће се поправљати „у ходу“, што значи да ће морати да прођу године и године да би се е-дневник учинио заиста ефикасним. Програм који је тренутно дат српским школама пружа подршку наставницима (у другом полугодишту требало би и ученицима и родитељима) у онај део рада, који је, углавном, везан за евиденцију и рад ученика (предмети, оцене, изостанци и слично).
У суштини, такав програм је прилично прост. Осим опције штампања документа, не постоји могућност да се у склопу таквог програма користи аудио, визуелна или било која друга врста комуникације. О томе да се такав програм користи у неком озбиљнијем смислу у самом образовном процесу нема ни говора. Дакле, такав програм се буквално држао пуке евиденције, оне која се водила мануелним бележењем у дневнику у папирној форми.

Заправо, ес Дневник је, сва је прилика, направљен (неки би рекли „скарабуџен“) компилацијом више open source сличних софтвера за школски рад. Да је то тако, потврђује и чињеница да се на профилу наставника још увек налази непреведен енглески део текста. Уместо да пише „Приказ презимена наставника“, тамо стоји на енглеском језику „User lastname display“! То јасно показује да се „творцима“ таквог програма толико журило да узму оних 1,6 милиона евра, да су заборавили (или нису стигли) да барем сваку ставку унутар таквог софтвера преведу на српски језик. Када је у питању исти овај програм на језику националних мањина, још је више термина на енглеском језику, који тамо нису преведени.
Сам е-дневник је направљен тако да корисник (наставник) сам може да бира да ли ће употребљавати ћирилично или латинично писмо. То показује да се Министарство просвете овде није много петљало у свој посао. Наиме, по Уставу и законима који регулишу просвету, једино службено писмо (уз писма националних мањина, тамо где постоје школе с наставом на мањинском језику ) у Србији је ћирилично.
С друге стране, пре коју недељу је коначно наговештено да ће бити омогућен приступ родитељима у е-дневник. Иако је тај део, скопчан са информисањем родитеља, требало да буде у функцији још почетком септембра, прошло је цело једно полугође, а да то није урађено. Правдано је то некаквим „правним зачкољицама“. У стварности, радило се о проблему унутар софтвера који месецима Безјакова фирма није успела да реши на адекватан начин.
Ни данас, када се таква опција родитељима формално најављује (иако још није сигурно када ће то заживети), ствар није урађена до краја како треба и како би морало да буде по Уставу и закону. Оно што је и у овом случају недопустиво, јесте да је цео овај додатни софтвер урађен потпуно другачије од оног који користе наставници. На е-дневнику за ученике и родитеље нема логоа ес Дневника, нема грба и имена републике Србије, нити се тамо налази име налогодавца или послодавца – Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Очигледно је да хрватска фирма, под именом славног српског научника, није знала или није хтела да портал за родитеље и ученике постави на јединствену платформу. Одвојили су тај део и естетски (вероватно и физички) и садржајно од централног е-дневника.

Можемо да нагађамо зашто део софтвера за ученике и наставнике није урађен на ћириличном писму, али, прва ствар која нам пада на памет, јесте диверзија хрватске фирме, која на овај начин покушава да изједначи латинично писмо са ћириличним. Јасно је да овакво, слободно можемо рећи – субверзивно деловање, не само противзаконито, него је и непријатељско спрам Србије, према српском језику и непријатељско према службеном српском писму – ћирилици! Свакако, интенције хрватског извођача овде би могле бити сасвим јасне и у складу са политиком Хрватске према Србији. Оно што није јасно и што се не може никако објаснити, јесте индолентност Министарства просвете и министра Шарчевића, као најодговорнијег лица у овом ресору.
Замислимо само да су ствари обрнуте, да нека српска фирма ради е-дневник за хрватске школе (што је и теоријски немогуће) и да постави део таквог програма на ћириличном писму!? Школе и просветни синдикати били би дужни да поводом овакве невероватне аљкавости, најпре затраже смену министра просвете, а потом да захтевају да се читав е-дневник ревидира, па ако то није у складу са Уставом и законом, да се примерно казне сви у ланцу функционера који су одговорни за такав посао.
Такође, требало би да се захтева од министра просвете и људи који су директно задужени за јавне набавке, да одговарају пред законом и да буџету Србије врате 1,6 милона евра, који су утрошени више на пропагирање латинице, него на саму функционалност софтвера.