Главни разлози зашто толико губимо међународне спорове за које и данас плаћамо цех су, како сматрају домаћи економисти, разлика у приступу наших и међународних стручњака, односно непозавање пракси и одлучивање да се, уместо да се реши јефтиније, проблем однесе на спор.
У буџету за 2020. годину издвојено је за казне и пенале 22 милијарде динара или скоро 200 милиона евра.
Како је и сам министар финансија рекао бранећи предлог буџета, тај новац ће бити одвојен за пенале и казне, то јест за спорове које је изгубила држава Србија и обавезе из 2007, 2008, 2009. и 2010. године, због неодговорних уговора.
Чињеница је међутим, да се цифра из године и годину повећава, а ми тако годишње губимо један ауто-пут, или средства којима би се многе породице могле извући из сиромаштва.
Шта ми то тачно плаћамо и зашто?
Највећи део ових трошкова заправо су одштете које држава мора да плати због повреда уговора, односно изгубљене арбитраже. Ту су потом, пенали за неискоришћене кредите, а онда и казне самих министара које плаћају опет порески обвезници.
Главни разлози зашто толико губимо спорове су, како сматрају домаћи економисти, разлика у приступу наших и међународних стручњака, односно непознавање тих пракси и одлучивање да се, уместо да се реши јефтиније, проблем однесе на спор.
– Требало би у старту размислити да ли да одмах платимо казну због уговора који није добар, или да се споримо. Ми међутим, одмах кренемо у спорење, па плаћамо арбитражу, трошкове… Било би добро да знамо шта је тачно који износ у овој укупној цифри па да нешто и научимо – рекао је за Телеграф Бизнис економиста и консултант за страна улагања Милан Ковачевић.
Проблем свих наших влада је што често губе спорове
Према његовим речима, требало би обратити пажњу на то ко је шта уговарао, да ли је тако морало бити, а не да, као и увек, олако прође.
– Огроман ауто-пут ћемо платити на овај начин. Утрошићемо огроман новац који вреди толико да се може најнижи слој сиротиње извући из сиромаштва, бар за једну годину – додаје он.
Проблем, ове, али и претходних влада је што често губи спорове, каже за наш портал економиста Љубодраг Савић.
Како наводи, са једне стране су изверзирани, сурови професионалци, високообразовани, а са наше, иако можда правници, углавном буду они који нису имали много искуства у вођењу међународних уговора.
– Запањио сам се на пример, када сам гледао уговор о „Београду на води“, на колико је то страна и колико детаљно написано. Странци запишу све. Можда то неки наши не разумеју најбоље, или не обраћају пажњу, али то је главна разлика, у приступу. Понекад, имам утисак да се поједини уговори намерно праве са зачкољицама, јер сви елементи морају да се испоштују, и некима је то постао и бизнис – камате вам буду више него вредности уговора- објашњава Савић.
Према његовим речима, добро је што је сада ова цифра стављена транспарентно у буџет, а не да се плаћа из буџетских резерви. Грађани, истиче, треба да знају да су средства за то резервисана.
Наши стручњаци не познају уговоре као странци
Да је доста до знања и искуства, сагласан је и Ковачевић.
– Ми прво не припремимо добро пројекат, друго, када је већ дошло до спора, не решимо јефтиније него идемо на најскупљи начин, а то је спор. Имамо онда и трошкове спора и накнаде. Ако неко направи уговор да може да стави глину уместо камена, то је завршена ствар – каже Ковачевић.
– Једноставно, наши стручњаци често нису на нивоу, нису оспособљени, немају искуства за разлику од странаца који су учествовали у више арбитража и знају шта хоће. Наравно, касније имају проценат од тога, а овде људи када заступају државни капитал, можда не отворе четворе очи. Требало би ту да порадимо, на њиховој обуци или да чешће ангажујемо међународне саветнике – додаје Савић
Коваћевић се надовезује и да је велика улога, када је реч о споровима, улога правобранилаштва.
– Правобранилаштво би требало да одбрани државу, а оно све одобрава –
Плаћамо казне за кредите које нам дају, а не искористимо их
Осим арбитража и камате спадају у казне. Односно узети кредити који се не користе. Прецизније, нереализовани пројекти.
Односе се и на кредитна средства која су одобрена, а које ми нисмо повукли. Кредитори плаћају резервизацију, јер да новац није узела Србија неко други би имао добит.
– Фигурирало се подацима да је држави у једном тренутку одобрено више од 5 милијарди разних средстава, а повучено је само 1, 5 милијарде. Дакле, ми смо плаћали пенале за 3 милијарде неповучених средстава. То су невероватне ситуације, ненормалне и време би било да завршимо са тим – каже Савић.
Неки спорови стари по деценију, две
Спорови који нас терете су стари и по деценију, две. Један од таквих је на пример изгубљена арбитража за ауто-пут Хоргош – Пожега.
Србија је изгубила спор и са компанијом АјСиЕн бившег премијера Милана Панића који се жалио зато што му је својевремено одузето власништво у фабрици лекова Галеника, али и са компанијом Имиџстар због афере Сателит и са привредником Србом Илићем који је купио београдски Путник.
– Нисам одавно учествовао у арбитражама, али као експерт сам био када смо се судили и против Галенике, Путника, Србија турса, Мобтела, Паркинг сервиса. Не знам да ли смо уопште неку арбитражу добили – наводи Ковачевић.
Око РТБ-а Бор је вођено неколико арбитража, око ветропаркова, сваки трећи уговор у приватизацији је ишао на суд.
– Само за Галенику је вредност спора, у оно време, била више од 400 милиона евра – подсећа Савић.
У буџету за 2020. одвојена су средства и за обештећење Енерго-Зелене, односно инвеститора из Белгије који су у Инђији изградили фабрику, а потом је затворили.
Списак се ту не завршава…
Весна Бјелић, Телеграф Бизнис
