Примедаба везаних за теорију еволуције има напретек. Други закон термодинамике је један од основних закона ове области физике.
Формулисан је од више физичара – Болцмана, Карноа, Планка и Клаузијуса. Рудолф Клаузијус је немачки физичар и математичар, један од оснивача науке о термодинамици и његова дефиниција поменутог закона је следећа: „Ентропија изолованог система није равнотежна, него временом тежи да се приближи маскимуму“. Ово у преводу значи да неуређеност система расте са временом па нпр. аутомобил који бисмо оставили паркиран и невожен, временом трули, рђа и пропада. После неких рецимо 100 година он ће бити руина. Кућа која се не одржава и у којој нико не станује се временом распада и после неколико деценија она је у далеко горем стању. Животињски леш у природи се распада, храна се од стајања квари и таквих примера има безброј.
Еволуција тврди управо супротно – да се временом све усавршава, побољшава и напредује спонтаним натуралистичким процесима. Постоји и много детаља за нестручњаке који указују на велику сумњичавост када је ова хипотеза у питању. На пример, како су женке сисара добиле млечне жлезде? Сисари су наводно настали од гмизаваца еволуцијом, а женке гмизаваца, као што знамо, ове жлезде немају. Ово је још компликованије ако имамо у виду да у сисаре спадају како крилати и минијатурни слепи мишеви тако и китови и делфини. Нарочито је импресиван плави кит, највећа животиња свих времена која може достићи дужину од око 33 метра и тежину од преко 150 тона! Иначе, китови се помињу под тим називом у првој књизи Постања за разлику од многих других животињских и биљних врста, што указује на чињеницу да се ради о специјално комплексним организмима.
У првом издању своје епохалне књиге Постанак врста Дарвин је постулирао идеју по којој је нека раса медведа била све везанија за воду и на крају постала потпуно акватична еволуиравши у огромне китове. Ово је деловало до те мере хипотетично, па и комично, да ту идеју нису могли да „прогутају“ ни највернији следбеници ове теорије. Зато је избачена из каснијих издања ове књиге. Медвед је код каснијих научника замењен створењима налик псу под именом Пакицетус и Дисакус. Уопштено је тенденција научника, заступника ове хипотезе, да стручним научним терминима индоктринирају неупућене постижући ефекат да су „потпуно сигурни“ у то што заступају.
У емисији „Да можда не“ посвећеној већ поменутој петицији, извесни професор је у једном тренутку изнео тврдњу, поткрепљујући је гомилом научних термина, изазивајући тако аплауз младе публике. Деловало је као да је даља дискусија потпуно непотребна и да је „све јасно“ и „ко је у праву“. Занимљиво је да је у истој емисији петицију свесрдно бранио тадашњи председник скупштинског одбора за образовање, рахметли муфтија Муамер Зукорлић. Гост је била и професорка Љиљана Чолић која је својевремено морала да да оставку на место министра просвете због противљења дарвинизму.
Китови су, иначе, заиста фасцинантне животиње. Иако удишу ваздух, поједине врсте могу да зароне и до 3 километра у дубину где је притисак и 100 пута већи него на површини воде! Очи, као и многи други органи које имају специјализовани су за овако велике дубине. Кожа им је глатка и без длака и омогућава да, упркос великој тежини, имају брзину и до 50 километара на сат. Ове дивне животиње имају сонар путем кога лоцирају друге китове и комуницирају са њима посебном фреквенцијом на даљини и до 100 километара! То би било као када би два човека разговарала без употребе телефона са тиме да је један у Београду, а други у Крагујевцу!
Од ког органа је овај сонар еволуирао? Научници који заступају еволуцију су неми када је овај проблем у питању, али то нећете сигурно прочитати у званичним уџбеницима биологије. У природи ћемо наћи безброј примера очигледног дизајна било у макросвету било у микросвету. Узмимо на пример око вилиног коњица. Оно се састоји од око 20.000 тзв. фазета тј. малих „окаца“ од којих свако има своје ситно сочиво и мрежњачу. И целокупна та „технологија“ је смештена у неколико кубних милиметара! Увећана фотографија овог ока оставља изузетан утисак на сваког посматрача и указује на очигледан дизајн.
Око човека такође има фантастичне, како би се рекло у свету компјутераске индустрије, спецификације – иако има животиња са далеко бољим карактеристикама овог чудесног органа. Оно је запањивало и самог Дарвина који је сматрао настанак ока необјашњивим феноменом. Мрежњача или ретина у оку прима спољашње светлосне импулсе и састоји се од око 127 милиона тзв. шипки и фишека који даље шаљу информације мозгу преко око милион влакана! Иначе, овај орган је тањи од целофана, а фоторецепторске ћелије у њему се смењују сваких 7 дана. Процеењује се да је резолуција ока између 500 и 600 мегапиксела што је невероватно са обзиром да врхунски фотоапарати имају око 30 мегапиксела. Уз то се ствара изузетан утисак тродимензионалности, далеко бољи од онога који су пружали некадашњи популарни 3D телевизори који су много замарали очни мишић. Количина информација која се обрађује у јединици секунде приликом претварања светлосних импулса у конкретну слику је невероватна. За процесуирање ових информација у једној секунди које изврши мозак, некадашњем познатом суперкпомпјутеру под именом „Креј“ би била потребна читава година. Тај компјутер је у своје време био најбржи на свету.
Ко је створио ове фантастичне софтверске алгоритме невероватне комплексности? Настали су „сами од себе“, слепим случајем? Ово не само да је смешно, него је и безобразно тврдити.
Шта тек рећи за орлово око које покрива угао од око 300 степени и који може да претражује површину од око 30.000 хектара док ова дивна птица лети на висини од 4.500 метара? То је површина приближна кругу пречника од око 20 километара!
Људска ћелија и уопште ћелија било ког живог организма је феноменална мини фабрика или, како је називају поједини биолози, тродимензионални објекат настао 3D „штампањем“. Данас када имамо од људи конструисане 3D штампаче можемо само констатовати да су инжињери само копирали ову идеју коју је Створитељ одавно осмислио и имплементирао. У време настанка еволуционе хипотезе ћелија је могла да се увећа под микроскопом неколико стотина пута и изгледала је као обична мрља. Научници тога времена нису могли ни претпоставити шта се све крије унутар ове структуре! Наиме, људска ћелија се састоји, зависно од врсте ткива, од око једног до десет билиона атома. Тело човека се састоји од стотина билиона разних врста ћелија које су као међусобно зависни ентитети уклопљени у једну целину. Човек има око 2 милина знојних жлезди које реагују на промену температуре тела од једног двадесетог дела степена Целзијусовог, што је доказао јапански научник Јас Куно после тридесет година истраживања. Срце је пумпа која ради непрестано око 70 година и оно за то време у константном раду има око два и по милиона контракција са избаченом крвљу запремине око 240 милиона литара. Укупна дужина артерија, вена и капилара у просечном људском телу је око 100.000 километара, а број капилара износи око милијарду и двеста милиона. Где год се окренемо ми видимо фантастичан дизајн творевине и то само када се ради о материјалном свету, а шта тек да кажемо за онај духовни и невидљиви?
Протонамесник Горан Живковић: Да ли нам је потребна апологетика
Поменуо сам научнике који заступају Интелигентни дизајн, креационизам као и остале који су критични према еволуционој хипотези. Велики број њих су се организовали на сајту https://dissentfromdarwin.org/ и они су потписали својеврсно признање које гласи “We are skeptical of claims for the ability of random mutation and natural selection to account for the complexity of life. Careful examination of the evidence for Darwinian theory should be encouraged.” То значи да су скептични у погледу тврдње да је способност насумичних мутација и природне селекције могла да произведе комплексност живог света. Исту је потписало преко 1.000 научника и то из различитих области науке-микробиологије, молекуларне биологије, хемије, физике, ембриологије, математике, бактериологије, хемијског инжињеринга, дендрологије, нуклеарне физике, агрономије, историје наука, цитологије итд. Оно што им је заједничко је да су доктори ових наука и професори на Универзитетима широм света. Међу њима су таква имена као што су Лев Беолусов, Маћеј Гиртих, Ђузепе Сермонти, Скот Миних, Мајкл Бихи, Џејмс Тур и многи други врхунски у својим областима. Један од њих, амерички биохемичар др Бихи је објавио пре неколико година бестселер под називом „Дарвинова црна кутија“ уводећи у третирање ових тема појам „Irreducible complexity“ односно „неумањива комплексност“. Наиме, сви органи се састоје од мноштва делова који сами за себе не врше никакву фукнцију, али у координацији са другима они чине једну фантастичну функционалну целину. На пример, око се састоји од зенице, рожњаче, мрежњаче, беоњаче, задње и предње очне коморе итд. Без свих ових делова уједно и потпуно развијених и функционалних овај орган је бескористан. Бихи наводи сликовит пример мишоловке која је такође нефункционална без свих својих делова као што је нпр. федер. Дакле, ако говоримо о еволуцији нама је потребно паралелно еволуирање свих тих делова да би нови орган код новог организма који је комплекснији био уопште и минимално функционалан. Тиме улазимо у поражавајућу комбинаторику и теорију вероватноће која не иде нимало на руку еволуционој хипотези. Теорија вероватноће тек долази до изражаја када су у питању такозване леворуке аминокиселине. Наиме, сви протеини у живим бићима, почевши од најједноставнијих до најсложенијих састоје се једино и само од аминокиселина овога „смера“. Молекули десноруких аминокиселина су симетричне са молекулима леворуких, а просечан протеин се састоји од око 400 аминокиселина. Израчуната вероватноћа да све оне буду леворуке је 1 према 10 на 2.400 степен! Уопштено, са развитком научних дисциплина конкретни аргументи против истинитости материјалистичког саморазвитка живота су све бројнији и убедљивији. Поставља се онда питање зашто су сви ови аргументи забрањени у школама??? Из личног искуства знам да ова тема, иако је у суштини научна, изазива невероватну бујицу емоција. Сведок овоме сам био током учешћа на више интелектуално захтевних интернет форума као и приликом подношења крајње доборонамерне и добро осмишљене петиције коју сам поменуо раније у овом тексту. Са друге стране, наука пледира на бескомпромисну објективност што се често у историји исте и дешавало. Ова тема је, на жалост, срамни изузетак који потврђује правило.
Са обзиром на то да се после проте Лазара Милина скоро нико од православних теолога не бави научном апологетиком, поставља се питање има ли литературе на српском језику која има додирне тачке са овом граном теологије. Ово питање су ми постављала и поједина братија свештеници када смо се дотакли те теме. Навешћу неколико књига које сматрам врло читљивим, убедљивим и аргументованим. С обзиром да је хипотеза еволуције квинтесенција материјалистичке научне агенде, оне се баве углавном њним научним побијањем. Прва и, по мом мишљењу, најзначајнија је Иза кулиса: еволуција или стварање од Бранислава Кевића, Американца српског порекла. На мене лично она је извршила велики утицај. Кевић је приступио веома студиозно и темељно овој теми тако да је књига препуна конкретних података. Види се да се он њоме бавио годинама.
Треба имати у виду да је у САД веома јак креационистички покрет. Они тамо имају популарне часописе као што су Creation, Journal of creation, Acts and facts, окупљени су у организације као што су Answers in Genesis, Creation итд, одржавају годишње конференције, издају књиге, имају ТВ канале… Посебан куриозитет су тзв. креационистички музеји, у којима се налазе експонати диносауруса и фосила са објашњењима која подупиру глобални библијски Потоп и Стварање уопштено. Неки од њих су изузетно посећени и популарни као што је онај у Петерсбургу (Кентаки) који је за три године посетило преко милион људи! Кентаки је једна од држава такозваног „библијског појаса“ (Bible belt) у којој већину становника чине конзервативно оријентисани грађани, протестанти и гласачи републиканске странке.
Када су ови музеји у питању, ваља знати да је идеја за Природњачки музеј у Свилајинцу настала у српским креационистичким круговима, а онда је брутално украдена и ова институција је креирана у еволуционом кључу. Лично се залажем за паралелна објашњења експоната, креационистичка и еволуциона, а у духу развијања научне дијалектике као и пружања аргумената за упоређивање и сопствено промишљање код деце која га посећују. Наиме, овај музеј по евиденцијама посети око 100.000 људи, од којих већину чине деца преко школских екскурзија.
Протојереј Тимотеј Алферов је, сем тога што је православни свештеник, уједно и физичар по професији. Он је написао ремек дело под именом Православни поглед на свет и савремена наука који је издала Митрополија црногорско-приморска тј. њена издавачка кућа Светигора. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је имао много такта и симпатија за ову тематику, а његов блиски сарадник, Епископ Кирило буеносајрески и јужноцентралноамерички такође и одлично познавање, што није нимало чудно са обзиром да је он уједно и врхунски математичар. Књига се бави занимљивим темама као што су старост Сунчевог система и Земље, питањем абиогенезе тј.спонтаног настанка живота, научним побијањем макроеволуције путем палеонтологије, ембриологије, морфологије, биохемије и генетике итд.
Још један руски свештеник се озбиљно бави овом темом, а то је протојереј Константин Буфејев, старешина храма Успења Пресвете Богородице у предграђу Москве. И он је уједно научник по професији, конкретно инжењер геологије. Написао је књигу под именом Јерес еволуционизма која се може наћи на сајту Светосавље. Прота Константин води удружење Шестоднев за које је благослов дао блаженопочивши руски Патријарх Алексеј Други. Ово удружење је основао заједно са мученички пострадалим протојерејем Данилом Сисојевим који је убијен из пиштоља у храму у коме је служио. Оно има свој интернет сајт на адреси shestodnev.ru који је пун занимљивих информација о овој теми на руском језику.
За почетнике и оне који не желе да се превише удубљују у тему препоручљива је литература коју сам већ овде поменуо, а то је Тајне вере и живота.
Вероватно најстудиознија књига написана на ову тему је Еволуција или стварање немачких научника Јункера и Шерера. Она није написана популарним језиком, али је зато пуна научних података и аргумената у „немачком стилу“. Врло занимљив наслов је и Холограм Творца којој је аутор доктор биотехничких наука Милан Петровић. Ког „калибра“ је овај наш научник сведоче чињенице да иза себе има око 400 научник радова, те да је био учесник на многим међународним научним скуповима у Русији, Кини, Индонезији, Шпанији, Грчкој, Италији, Мађарској, Индији, Тајланду итд. 2017. године је изабран за члана Научног матичног одбора за биотехнологију и пољопривреду у Министарству просвете, науке и технолошког развоја Србије и ангажован је као експерт за QS рангирање универзитета у свету. Такође је, као шеф одељења за генетику и оплемењивање животиња у Институту за сточарство, аутор званично признате расе оваца- Мис овца. У овој занимљивој и питкој књизи он износи многа своја промишљања, размишљања и закључке о односу науке и хришћанства, глобалном библијском Потопу и осталим сродним темама. Имали смо ту част да аутора ове књиге угостимо на нашој манифестацији Дани свете Петке у Лапову. Од православних аутора овом темом се бавио и познати амерички мисионар православља, јеромонах Серафим Роуз и плод његовог рада је књига Православни поглед на еволуцију. Она је настала као реакција на проеволуционо писање грчког теолога Александра Каломироса којим је о. Серафим био врло разочаран.
Следећа књига коју вреди прочитати је Обмана еволуције познатог турског креационисте Харуна Јахија. Иако је он муслиман и компромитован је у приватном животу, књига је одлична. Сажета је, јасна и убедљива. Организацију коју је водио поменути издавач и писац чине научници који су извршили компилацију најбитнијих радова америчких научника креациониста тако да се не може рећи да су нарочито оригинални. Са друге стране, они су то урадили на такав начин да су аргументацију приближили просечном читаоцу врло разумљивим и питким језиком и то је њихова главна заслуга.
Др Ариел Рот је један од најпознатијих америчких креациониста швајцарског порекла. Његове две књиге Наука открива Бога и Постање-повезивање науке и Библије су заиста одличне. Ваља знати да је др Рот адвентиста, што не треба да чуди јер су припадници ове конзервативне секте најактивнији међу протестантима када је у питању ова тема. То, међутим, не умањује значај ових књига јер се оне у потпуности баве науком тако да се по писању не може ни закључити којој деноминацији припада аутор. Врло позитивно их је оценио и бачки Епископ Иринеј Буловић у својој дивној књизи Свето Причешће-лек бесмртности. Лично нисам „гадљив“ на књиге које се баве искључиво науком, а писане су од стране неправославних аутора и по томе се угледам на Светог Василија Великог који је о томе слично писао у свом познатом делу „еч младима како да имају користи од јелинских списа. Штавише, могу са жаљењем да констатујем да се поједини римокатолички и протестантски аутори озбиљније баве овом темом него чак и поједини православни клирици као нпр. они из већ поменутог апела.
Да наизглед бомбастичан назив књиге не мора да значи да је књига испод просека сведочи дело Дјуена Гиша Крах еволуције.
Сем ових књига које сам поменуо има сјајних наслова који нису преведени на српски језик као што су Evolution-a theory in crisis од Мајкла Дентона, Signature in the cell од Стива Мејера, The greatest hoax on the earth од Џонатана Сарфатија и многе друге. Ове књиге су на интелектуалном хришћанском Западу одавно постале бестселери, али ми некако у Србији често имамо навику да са Запада прихватамо оно најгоре док оне квалитетне ствари игноришемо.
Све ове поменуте књиге сам изнео у овом тексту братији свештеницима који читају овај текст, баш из тог разлога што многи међу њима нису имали научну апологетику у свом школовању. Наравно, биће злих језика који ће имати разне коментаре везане за наслове књига или компетенцију аутора, али ја им свима препоручујем да прво прочитају неку од њих па онда да износе коментар.
Осврнуо бих се и на третирање ове тематике на интернет форумима који се баве православљем. Као што знамо, ова места јавне дискусије прате хиљаде људи и многи исто тако учествују. Међу њима има верујућих, али и оних који су ту из радозналости. Нажалост, после дужег учествовања и праћења ове тематике на интернету могу закључити да су многи администратори номинално православних форума недорасли својој одговорности. Не познају ни приближно довољно тематику и не руководе се принципом објективности, но сопствених ( углавном погрешних) предрасуда. Не желим ни на кога лично да упирем прст, ако читају овај текст они ће се сами пронаћи у њему.
На крају бих поменуо Прву међународну конференцију православних научника која је одржана у Београду, на Коларцу, од 23. до 28. октобра 2017. године, са благословом блаженопочившег Патријарха српског Иринеја. Председник и оснивач овог удружења је протојереј Генадиј Заридзе из руског града Вороњежа, а цео догађај је организовао српски огранак удружења на челу са тадашњим председником проф. др Миленком Бодином. Конференција је садржавала 3 секције, од којих је једна била секција природних наука. Неколико излагања, како српских тако и руских излагача су била у вези са овим темама, што значи да се интересовање за њих у научним круговима повећава. Имао сам велику част да учествујем на овој конференцији са радом „Историјат контроверзе еволуција-креационизам у наставним програмима образовних система од 19 – 21. века„, у оквиру секције природних наука. У истој секцији запажене радове су имали др Здравко Пено, професор догматике и етике на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Владимир Жиров, доктор биологије, Ирина Косинова, доктор геологије, Александар Лаломов, доктор геологије, Радмило Рончевић, максилофацијални хирург и Томислав Терзин, доктор биологије.
Надам се да ће апологетика у српској теологији наћи оно место које по мом мишљењу заслужује.
Протонамесник Горан Живковић
Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама WMG услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
